Sa interesom sam pročitao tekst Slavoja Žižeka Spasavanje demokratije od nje same. Žižek analizira nedavne francuske izbore („evropske“ i „nacionalne“), da bi nam ponudio tezu o „delimičnoj suspenziji demokratije“ kao legitimnom instrumentu zaštite te iste demokratije od pretnje „novog fašizma“. On veli kako je predsednik Emanuel Makron letos na osebujan način odbranio ugroženu francusku demokratiju. Ova epizoda, smatra Žižek, nudi nekoliko dragocenih lekcija, koje nisu interesantne samo za Francuze. Prvo, pretnja demokratiji dolazi prvenstveno u obliku ekstremnog desnog populizma („novi fašizam“). Drugo, odbrana demokratije u teškim vremenima zahteva spremnost da tragamo za nekonvencionalnim putevima i mehanizmima prevazilaženja krize, uključujući tu i „privremenu suspenziju demokratije“ i „prosvećenu diktaturu“. Treće, najotporniji su oni demokratski režimi čiji antikrizni mehanizmi uključuju novu ustavnu definiciju odnosa izvršene i zakonodavne vlasti; francuska Peta Republika najbolji je primer. Smeštajući analizu u specifičan francuski ustavni i praktično-politički kontekst, Žižek kaže kako je Makronova akcija spasavanja demokratije bila omogućena ingenioznim rešenjima Ustava od 1958. godine, onog koji se obično naziva de Golovim Ustavom, ili, malo podrugljivije, „odelom krojenim po meri jednog čoveka“.
Slažem se, kao i mnogi drugi ljudi, sa prvom tezom: populizam obesmišljava demokratiju. Druga teza, ona o privremenoj i delimičnoj suspenziji demokratije radi njene odbrane, mnogo je manje inovativna nego li to Žižek sugerira; ustavni režimi već dugo žive sa konceptima i institucijama kao što su militantna demokratija i vanredno stanje. Što se prosvećene diktature tiče, verujem da sam tek jedan od mnogih post-Jugoslovena koji su ponekad, u trenucima očaja, maštali o realizaciji te beskrajno zabavne ideje. Hajde da se mi, koji tavorimo u stanju što ga je Kant nazvao „samoskrivljenom nezrelošću“, lepo odreknemo svojih političkih prava, pa će onda neko drugi – pametni i dobri vladar, benevolentni diktator – odlučivati umesto nas, brinući se za naše blagostanje, sve u skladu sa valjanim principima, kakvi su na primer sloboda privatnog izbora, jednakost u podaništvu, solidarnost sa bližnjima i socijalna pravda.1 Konačno, treća teza hvali francuski sistem ravnoteže vlasti, u kome je Predsednik Republike ustavno ovlašćen da štiti poredak, arbitrira između javnih vlasti i obezbeđuje kontinuitet države (čl. 5).
Tvrdiću da Žižekova pozicija pati od nekoliko ozbiljnih problema. Njegovo čitanje letošnje francuske političke dinamike empirijski je nepouzdano; stvari se jednostavno nisu dogodile onako kako on kaže da su se dogodile. Dalje, on pogrešno tumači karakter francuskog ustavnog režima, pripisujući mu kvalitete koje taj režim nema. Konačno, argument je normativno pogrešan: Žižekova pozicija završava kao konzervativna apoteoza stabilnosti jednog režima čija je bitna odlika visoko personalizovana vlast.
Hajde da se ukratko podsetimo šta se dogodilo prošlog leta i kakvu je ulogu odigrao predsednik Makron. Nakon što je radikalno desna stranka Nacionalno okupljanje osvojila 30 od 81 francuskog mesta na izborima za Evropski Parlament, Predsednik je odmah doneo visoko rizičnu odluku, raspisujući vanredne izbore za Nacionalnu skupštinu. Tu odluku pozdravila je samo desnica, uverena da će Okupljanje ponoviti uspeh sa evropskih izbora i preuzeti zakonodavnu vlast u državi; svi drugi su bili uplašeni Makronovim kockanjem. Posle prvog kruga izbora, činilo se da je strah bio opravdan: sa 30% glasova, Nacionalno okupljanje bilo je u vođstvu u 297 od 577 izbornih jedinica. Ipak, drugi krug je doneo iznenađenje i veliko olakšanje u zemlji slobode, jednakosti i bratstva. Kampanja snažnih poruka koje su insistirale na „autentičnim vrednostima Republike“, kombinovana sa taktičkim glasanjem u kome su koalicije centra i levice nastupile zajedno protiv Okupljanja, rezultirala je spektakularnim preokretom: leva koalicija Novi narodni front osvojila je 178 mesta, praćena Makronovom centrističkom koalicijom Ensemble (150) i Nacionalnim okupljanjem (125). Mnogi su odahnuli – francuska demokratija oduprla se pretnji radikalne desnice.
To naravno nije bio kraj letnje drame. Pristojno sačekavši da se završi Olimpijada, Makron se dao u pregovore oko imenovanja mandatara za sastav nove vlade. I tu stižemo do momenta koji je toliko impresionirao Žižeka. U najkraćem, Makron je odlučio da ignoriše izborni rezultat, odnosno da sastavi vladu bez pobedničke levice. Predstavljajući se kao zaštitnik demokratije od desnih i levih ekstrema, on je mandat za sastav vlade poverio centrističkom kandidatu, koji se obavezao da u vladi neće biti mesta za Narodni front. Ljudi su u velikom broju izašli na ulice da protestuju protiv „krađe izbora“; političari i komentatori govorili su o haosu i puču. Žižek tvrdi da se haos ipak nije dogodio: „Delimičnom suspenzijom demokratije, Makron je zadržao krajnju desnicu van vlasti i vratio stabilnost.“
Neko bi mogao da prigovori kako krajnju desnicu van vlasti nije zadržao Makron, nego sam narod, odnosno birači koji su u drugom krugu najviše glasova dali levici. Važno je primetiti da niko nije osporio pobedničke rezultate desnice: evropske izbore i prvi krug vanrednih nacionalnih izbora. Isključiva meta „delimične suspenzije“ bio je izborni rezultat koji je levica ostvarila u drugom krugu. Kad hvali Makronovu odlučnu akciju protiv „novog fašizma“, Žižek propušta da primeti da se Predsednik udružio sa radikalnom desnicom kako bi blokirao mogućnost da levica participira u vlasti. Kad je Narodni front u parlamentu pokrenuo mehanizam izglasavanja nepoverenja novoimenovanom premijeru Mišelu Barnijeu, Makron je mogao da se pouzda u dogovor koji je sklopio sa Marine Le Pen: Okupljanje će na glasanju biti uzdržano. Tako se i dogodilo, pa je Makronov kandidat postao premijer zahvaljujući parlamentarnoj podršci radikalne desnice. To bi se u političkoj nauci zvalo novom vladavinskom koalicijom. Na elementarnom činjeničnom nivou, nije jasno kako se to može nazivati „borbom protiv novog fašizma“. Makron je jednostavno (zlo)upotrebio ustavne mehanizme koje je francuskim predsednicima u nasleđe ostavio General de Gol.
Donekle iznenađujuće za jednog doslednog levičara i radikalnog demokratu, Žižek hvali Makronovu spremnost da „preuzme rizik“ kako bi „povratio privid normalnosti“ i „vratio stabilnost“: „Za to zaslužuje čestitke i podršku.“ Međutim, nije jasno šta ima demokratski vredno ili praktično-politički racionalno u prividu normalnosti režima, pogotovo ako je taj privid ostvaren represivnim, ideološki motivisanim, poništavanjem rezultata demokratskog procesa. U odgovoru Žižek nudi nešto što liči na klasičan liberalni argument o neophodnosti da se demokratija brani od većinske tiranije, u situaciji kad većinska volja preti da ospori temeljne demokratske principe: „Delimičnom suspenzijom demokratije, Makron je zadržao krajnju desnicu van vlasti i vratio stabilnost… Budući da je neofašizam u globalnom usponu, slične mere mogu se pokazati neophodnim i drugde.“ Problemi sa ovim rezonovanjem su trivijalni i ne tiču se samo isključivanja nepoželjne političke grupacije iz vlasti. Reč je i o tome da francuski politički aranžman nije zamišljen, uobličen, niti je ikada funkcionisao kao ograničenje većinskog principa (majority rule) u ime vladavine prava. Taj ustavni aranžman nije brana populizmu. Naprotiv, radi se o populističkom instrumentu koji daje iznimno široka, pravno slabo ograničena ovlašćenja Predsedniku Republike. To su negde shvatili i oni francuski političari koji su de Gola 1958. godine pozvali da se vrati na vlast kao premijer i pomogne razrešenju preteće alžirske krize. Kad je de Gol zahtevao ovlašćenje da pripremi novi ustav, lideri Četvrte republike su se složili, zahtevajući da general zauzvrat obeća da će poštovati temeljene republikanske principe (garantije osnovnih prava, opšte pravo glasa, podela vlasti, odgovornost vlade pred parlamentom, nezavisnost sudstva, laički karakter države). No, kako braniti principe ako je vlast neograničena? Da li neko stvarno veruje da će vladar kome su data cezaristička (diktatorska – da ostanemo pri Žižekovoj terminologiji) ovlašćenja biti spreman da se samoograniči, odnosno da vlada u skladu sa prosvetiteljskim principima?
