Kao kula od karata pala je nadstrešnica simbola Novog Sada – njene železničke stanice (Novosađani bi rekli – ž. stanice). Ovaj objekat je bio ne samo simbol grada, već i simbol stabilnosti, čak i u danima kada je bilo očigledno da je stanici potrebno renoviranje. Reći stanovniku Novog Sada da će mu železnička stanica pasti na glavu – zvučalo bi kao vic. Ali više nije tako. Simbol će postati komemorativno mesto, a vic suva realnost.
Odrasla sam čekajući raspale autobuse bez goriva i nikakve vozove na autobuskoj i železničkoj stanici u Novom Sadu. Čak ni u vreme inflacije, sankcija i bede, nisu nas ubijale njihove renovirane nadstrešnice. Možda baš zato što tada nisu bile renovirane, već su objekti po inerciji nekih boljih vremena, bili bezbedni.
Današnje vlasti su tada bile na destruktivnim zadacima van Srbije. Goreo je Vukovar, terorisano je Sarajevo. Nažalost, od iste političke ruke stradao je i Novi Sad. Pokrajinskom Vladom rukovodi hard core radikalka. Sada se sva rušilačka energija te političke ideje usmerava ka unutra, ka nama samima.
Zato je tako otužno kada predsednik Srbije (da li da opet dodamo – radikal) pokuša da nas nazove „porodicom Srbijom“ koja proživljava teške trenutke i koja zato mora da se ujedini. Srbija bi u toj primitivnoj metafori mogla biti porodica samo ako bi se u toj porodici jasno znalo ko je nasilnik, a ko žrtva. Nisam sigurna da je predsednik mislio na takvu porodicu.
Pojavio se u Novom Sadu i predsednik Vlade Miloš Vučević, takođe poznat po svojim radikalskim počecima. Dojučerašnji gradonačelnik Novog Sada se pre samo nekoliko meseci u ekspozeu zaletao u bitke za nove/stare srpske nacionalne interese, a do pre neki dan najavljivao obavezni vojni rok. Lažno tužno je njegovo lice – jer, za njega je pogibija patriotska dužnost. Tako nam je saopštio stupajući na dužnost.
Kaže predsednik Vlade da je jučerašnji dan „crni petak“, jedan od najtežih dana u posleratnoj istoriji tog grada i tragedija za celu Srbiju. Kaže da će insistirati da se pronađu odgovorni za urušavanje nadstrešnice na ulazu u stanicu. Seća li se predsednik Vlade vojnog vozila koje je pre nekoliko nedelja zbrisalo sa lica zemlje celu porodicu? Da li se Vlada bavila političkom odgovornošću za ovaj slučaj? Nije. Isto će biti i sa Novim Sadom.
Cela svita koja se izređala na mestu nesreće delovala je krajnje nedodirnuto – ne samo nedodirnuto sopstvenom odgovornošću, već i situacijom na terenu. Možda ima još ljudi ispod, kažu, takve povrede se ne mogu preživeti, dodaju, smrt je nastupila trenutno. Ovom je amputirana noga, a onom zamalo ruka. Nije živo šestogodišnje dete, svaka čast spasiocima i komunalnim službama. To su izveštaji, izveštaji i još morbidnih izveštaja koji služe samo tome da se publika anestezira, a dan što pre završi. I da u novom danu oni i dalje budu na vlasti – makar uzurpiranoj, onoj koju su pokrali na izborima, pa i lokalnim u Novom Sadu u junu ove godine.
Uprkos pokradenim izborima, masovno nameštenim tenderima i tajnim ugovorima pri rekonstrukcijama puteva i objekata, građanin se ipak pita – kako je do svega ovoga moglo da dođe? Kako se makar ne vodi računa o statici, matematici i bezbednosti. Valjda se jedino tome nada inače nepobunjeni građanin – da neće poginuti čim izađe na ulicu.
Kao odgovor na smisleno pitanje pada mi na pamet istiniti događaj od pre desetak godina. Tada je gradonačelnik Vučević, a danas predsednik Vlade, na sastanku gradske uprave (kome je prisustvovalo više desetina ljudi – a samim tim i svedoka), na prosto upozorenje da određeni gradonačelnički plan koji ima nije po zakonu lupio šakom o sto i odsečno rekao – E jebem mu mater, ako ja kažem da je po zakonu, onda ima da bude po zakonu.
Po istom principu zakonitosti rade se i grade i druge stvari, ne samo u Novom Sadu, nego svuda oko nas. Novi Sad je juče osetio posledicu takvog upravljanja. Svi mi drugi smo samo srećni preživeli.
