Prilazim sada preliminarnom razmatranju pitanja: “Šta je reč?”. Ali ono što sada imam reći biće dopunjeno detaljnim razmatra¬njima, koja će uslediti kasnije.
Reči su, od najstarijih vremena o kojima imamo istorijske dokumente, bile objekt sujevernog strahopoštovanja. Čovek koji je znao ime svog neprijatelja mogao je, služeći se njime, da stekne magičnu moć nad njim. Još upotrebljavamo izraze kao “u ime Zakona”. Lako se prihvata tvrdnja: “U početku beše Reč”. Ovo gledište leži u osnovi filozofije Platona, Karnapa i većine metafi-zičara između njih. Da bismo mogli da razumemo jezik, moramo ga najpre lišiti njegovih mističnih atributa koji izazivaju strahopoštovanje. U tome je glavni cilj ovog poglavlja.
Pre no što priđemo razmatranju značenja reči, ispitajmo ih najpre kao pojave čulnog sveta. S tog stanovišta, postoje četiri vrste reči: izgovorene, čute, napisane i pročitane. Bez ikakvih smetnji pretpostaviću zdravorazumsko gledište o materijalnim objektima, budući da kasnije uvek možemo ono što je izraženo zdravorazumskim terminima prevesti na bilo koji filozofski jezik koji nam se sviđa. Otuda je moguće sjediniti napisane i pročitane reči i svaku od njih zameniti nekim materijalnim objektom – kako Nojrat (Neurath) kaže, tragovima mastila – koji je napisana ili odštampana reč, shodno okolnostima. Distinkcija između pisanja i čitanja je, naravno, značajna, ali skoro sve ono što je potrebno reći o njoj može biti rečeno o distinkciji između govora i slušanja.
Data reč, recimo “pas”, može biti od mnogih ljudi, u mnogim okolnostima izgovorena, čuta, napisana ili pročitana. Ono što se dešava kada neka osoba kaže neku reč nazivam “verbalni izraz”; ono što se dešava kada neka osoba čuje neku reč nazivam “verbalni zvuk”; fizički objekt koji se sastoji od jedne napisane ili odštampane reči nazivam “verbalni oblik”. Razume se da se verbalni izrazi, zvukovi i oblici razlikuju od drugih izraza, zvukova i oblika psihološkim karakteristikama -“intencijom” ili “značenjem”. Ali, za sada želim da ove karakteristike, koliko god je to moguće, ostavim na stranu, a da razmatram samo status reči, ukoliko one čine deo čulnog sveta.
Izgovorena reč “pas” nije jedan izolovan entitet: to je jedna klasa sličnih kretanja jezika, grla i larinksa. Upravo kao što je skakanje jedna klasa telesnih pokreta, a hodanje druga, tako je izre-čena reč “pas” treća klasa telesnih pokreta. Reč “pas” je opšta, kao što je i pas nešto opšte. Mi slobodno kažemo da možemo izreći istu reč “pas” u dvema okolnostima, ali, u stvari, možemo izreći dve instance iste vrste, upravo kao što kada vidimo dva psa, vidi¬mo dva primerka iste vrste. Tako, u pogledu logičkog statusa, ne postoji razlika između psa i reči “pas”; svaki je opšti i egzistira samo u instancama. Reč “pas” je izvesna klasa verbalnih izraza, upravo kao što je pas izvesna klasa četvoronožaca. Sve ovo podjednako važi i za čute i za napisane reči.
Moglo bi se pomisliti da ja neopravdano ističem vrlo očiglednu činjenicu kad insistiram da je jedna reč opšta. Ali postoji jedna skoro neodoljiva tendencija da mislimo, kad god nismo dovoljno pažljivi, o reči kao o jednoj stvari, i da dokazujemo da, dok posto je mnogi psi, jedna reč “pas” je primenljiva na sve njih. Otuda smo navedeni da mislimo da svi psi imaju neku zajedničku pseću suštinu, koja je ono što reč “pas” stvarno znači; te dolazimo do Platonovog shvatanja da pas obitava na inteligibilnom nebu. Dok, naprotiv, ono što stvarno imamo, to je jedan broj, više ili manje, sličnih zvukova, koji su svi primenljivi na jedan broj više ili manje sličnih četvoronožaca.
Kada pokušamo da definišemo izgovorenu reč “dog” (“pas”), nalazimo da to ne možemo da učinimo a da ne uzmemo u obzir intenciju. Neki kažu “dawg”2, ali mi prepoznajemo da oni imaju na umu “dog”. Nemac je sklon da kaže “dok”; ako ga čujemo da kaže “‘dok’ vrti repom kada je zadovoljan”, mi znamo da je izgovorio instancu reči “dog”, dok bi Englez, koji bi proizveo isti zvuk (dok) izgovorio jednu instancu reči “dock”. U pogledu pisane reči, isto to važi i za one čiji je rukopis loš. Tako, dok je sličnost sa standardnim zvukom ili oblikom – onim govornika na BBC-ju ili u udžbeniku kaligrafije – esencijalna pri definisanju instance neke reči, ona ipak nije dovoljna, te nužan stepen sličnosti sa standardom ne može biti precizno definisan. Reč je, u stvari, jedna porodica, upravo kao što su psi jedna porodica, i postoje nedovoljno jasni prelazni slučajevi isto kao u evoluciji, gde su morali postojati posrednici između pasa i vukova, na primer.
U ovom pogledu štampani tekst je poželjniji. Izuzev u slučaju kada je štamparska boja izbledela, osoba sa normalnim vidom teško bi mogla da sumnja da li je reč “pas” odštampana na izve-snom mestu ili nije. U stvari, štampani tekst je smišljen da zadovolji našu sklonost za klasifikacijom. Dva primera slova A su veoma slična, a svaki od njih se veoma razlikuje od nekog primera slova B. Koristeći crnu štamparsku boju i beli papir, mi štampanjem svako slovo oštro kontrastiramo sa podlogom. Tako se jedna štampana strana sastoji od jedne kolekcije diskretnih oblika, koje je lako klasifikovati: dakle, raj za logičara. Ali on se ne bi smeo zavaravati mišljenjem da je svet, izvan knjiga, podjednako šarmantan.
Reči, izgovorene, čute ili napisane, razlikuju se od drugih klasa telesnih kretanja, zvukova ili oblika time što imaju “značenje”. Mnoge reči imaju značenje samo u odgovarajućem verbalnom kontekstu – kao što su reči “nego”, “ili”, “međutim”, koje ne mogu stajati same. Objašnjenje značenja ne možemo početi ovakvim rečima, jer one pretpostavljaju druge reči. Međutim, postoje reči – uključujući sve one koje dete najpre uči – koje mogu biti izolovano upotrebljavane: vlastita imena, imena klasa poznatih vrsta životinja, imena boja, itd. To su one reči koje nazivam “objekt-reči” i one čine “objekt-jezik”, o čemu ću više govoriti u jednom kasnijem poglavlju. Ove reči imaju više osobenosti. Prvo, njihovo značenje je naučeno (ili može da bude naučeno) konfrontacijom sa objektima koji su ono što one znače. Drugo, one ne pretpostavljaju druge reči. Treće, svaka od njih, sama sobom, može da izrazi ceo iskaz; možete uzviknuti “vatra!”, ali bi bilo besmisleno uzviknuti “nego!”. Očigledno je da svako objašnjenje “značenja” mora početi ovakvim rečima; jer, slično “istinitosti” i “lažnosti” i “značenje” ima hijerarhiju značenja koja odgovara hijerarhiji jezika.
Rečima se služimo na više načina: prilikom naracije, postavljanja pitanja, izricanja naredbi i zahteva, govora o fiktivnim entitetima, itd. Ali najelementarnija upotreba je demonstrativna upotreba, kao u uzviku “lisica!”, kada je lisica vidljiva. Skoro je podjednako primitivan vokativ: vlastito ime je upotrebljeno da bi ukazalo na željeno prisustvo imenovane osobe. Ali to nije baš tako primitivno kao što izgleda, jer značenje jedne objekt-reči mora biti naučeno u prisustvu objekta. (Isključujem takve reči koje su naučene pomoću verbalne definicije, pošto one pretpo-stavljaju neki već postojeći jezik.)
Očigledno je da se znanje jednog jezika sastoji u odgovarajućoj upotrebi reči i u odgovarajućoj reakciji, kada se one čuju. Nije nužno da budemo u stanju da kažemo šta one znače, ništa više no što je za jednog igrača kriketa nužno da zna matematičku teoriju projektila. Uistinu, u slučaju mnogih objekt-reči, strogo uzev, nemoguće je reći šta one znače, izuzev tautologijom, jer su to reči sa kojima jezik počinje. Vi možete objasniti, na primer, reč “crveno” samo pokazujući nešto što je crveno. Dete razume čutu reč “crveno” kada je ustanovilo vezu između čute reči i crvene boje. Ono je ovladalo izgovorom reči “crveno” kada je u stanju, ako primećuje nešto crveno, da kaže “crveno” i pobuđeno je da tako postupa.
Prvobitno učenje objekt-reči je jedna stvar, a upotreba jezika, kad je ovim sredstvom ovladano, druga je stvar. U životu odraslih svaki govor, slično pozivanju po imenu, premda manje očigledno, jeste u intenciji, u zapovednom načinu. Kada se čini da se radi o pukom tvrđenju, trebalo bi da mu prethode reči “znaj da…”. Mi znamo mnoge stvari, a tvrdimo samo neke od njih; stvari koje tvrdimo su one koje želimo da naši slušaoci znaju. Kada ugledamo svetleći meteor i jednostavno kažemo “pogledaj!”, mi očekujemo da ova jedna reč izazove odgovarajuću reakciju prisutnog posmatrača, da ga i on opazi. Ako imate nekog nepoželjnog posetioca, vi ga možete izbaciti ili mu samo reći “izlazi!”, pošto ovo poslednje implicira manje trošenje fizičke energije i poželjnije je ako već ima isti rezultat.
Sledi da, ako se kao odrasli služite nekom reči, vi to, po pravilu, ne činite samo zato što je u vašim čulima ili u vašoj imaginaciji prisutno ono što ona “označava”, nego zato što želite da vaš slušalac učini nešto povodom nje. Ovo nije slučaj kod deteta, kad uči jezik, niti uvek u kasnijim godinama, pošto ima zanimljivih okolnosti u kojima se upotreba reči odvija automatski, po navici. Tako, ako biste iznenada ugledali prijatelja za koga ste pogrešno verovali da je mrtav, vi biste verovatno izgovorili njegovo ime, iako vas ni on niti iko drugi ne bi mogli čuti. Ali takvi slučajevi su izuzetni.
U značenju jedne rečenice postoje tri psihološka elementa: spoljašnji uzroci izricanja, efekti čuvenja izrečenog i (kao deo uzroka izricanja) efekti koje govornik očekuje da se jave kod slušaoca.
Uopšteno uzev, možemo reći da se govor, osim nekih izuzetaka, sast oji od zvukova proizvedenih od strane neke osobe, sa namerom da uzrokuje željene akcije drugih osoba. Međutim, njegove indikativne i asertoričke mogućnosti ostaju fundamentalne, jer zahvaljujući njima, kada čujemo neki govor, on nas može navesti na akciju, na način koji odgovara nekom obeležju sredine, koje je uočeno od strane govornika ali ne i od slušaoca; ili kojih se govornik seća, na osnovi prošlih opažanja. Izvodeći posetioca iz svoje kuće, noću, možete mu reći: “Ovde su dva stepenika niz koje treba sići”, što njega navodi da postupi kao da je video stepenice. Ovo pak implicira izvestan stepen blagonaklonosti prema vašem posetiocu. Ali iznositi činjenicu nikako nije uvek svrha govora; može se, upravo, govoriti sa namerom da se drugi obma¬njuju. “Jezik nam je dat da bismo mogli da prikrivamo naše misli.” Tako, kada mislimo o jeziku kao o sredstvu za izražavanje činjenica, mi prećutno podrazumevamo izvesne želje govornika. Interesantno je da jezik može izražavati činjenice; a takođe je interesantno da on može izražavati i laži. Kad izražava jedno ili drugo, onda se to dešava s obzirom na neko delanje slušaoca koje bi time bilo izazvano. Ako je slušalac rob, dete ili pas, rezultat se jednostavnije postiže upotrebom imperativa. Međutim, postoji razlika između delotvornosti laganja i delotvornosti istine: laž proizvodi željene efekte samo ukoliko se očekivala istina. U stvari, niko ne bi mogao učiti da govori ukoliko istina ne bi bila pravilo. Ako detetu, kad vidi psa, nasumično kažete “mačka”, “konj” ili “krokodil”, vi nećete moći da ga obmanete time što ćete reći “pas” onda kad to nije pas. Dakle, laganje je jedna izvedena aktivnost, koja pretpostavlja istinitost kao uobičajeno pravilo.
Premda su većina rečenica primarno imperativne, proizilazi da one ne mogu ispunjavati svoju funkciju uzročnika akcije kod slu-šaoca, osim na osnovu indikativnog karaktera objekt-reči. Uzmimo da kažem “trči” i da osoba na koju se zapovest odnosi trči; ovo se dešava samo zato što reč “trči” ukazuje na izvesnu vrstu akcije. Viđena u svojoj najprostijoj formi, ova situacija se pokazuje na vojnim vežbama; ustanovljen je uslovni refleks, tako da izvesna vrsta zvuka (zapovesti) proizvodi izvesnu vrstu tele-snog kretanja. U ovom slučaju možemo reći da je vrsta određenih zvukova ime određenih vrsta kretanja. Ali reči koje nisu imena telesnog kretanja imaju manje direktnu vezu sa delanjem.
Samo u izvesnim slučajevima “značenje” verbalnog izricanja može biti poistovećeno sa efektom koji se hteo postići kod sluša-oca. Zapovedne reči i reč “pogledaj!” su takvi slučajevi. Ali ako kažem “pogledaj, eno lisice”, ja ne nameravam samo da proizve-dem izvesnu akciju kod slušaoca, nego mu obezbeđujem i motiv za akciju, opisujući jednu karakteristiku okoline. U slučaju nara¬tivnog govora distinkcija između “značenja” i nameravanog efekta još je očiglednija.
Samo rečenice imaju nameravane efekte, dok značenje nije ograničeno na rečenice. Objekt-reči imaju značenje koje ne zavisi od njihovog javljanja u rečenicama.
Na najnižoj ravni govora ne postoji distinkcija između rečenica i izolovanih, pojedinačnih reči. Na ovoj ravni, izolovane reči služe da ukažu na čulno prisustvo onoga što one opisuju. Preko ove forme govora objekt-reči i dobijaju svoje značenje, i u ovoj formi govora svaka reč je jedna tvrdnja. Sve ono što prevazilazi tvrdnje o onome što je čulno prisutno, pa čak i neke tvrdnje koje to ne čine, može se postići samo pomoću rečenica; ali ako rečenice sadrže objekt-reči, ono što one tvrde zavisi od značenja tih objekt-reči. Ima rečenica koje ne sadrže objekt-reči, to su logičke i matematičke rečenice. Ali svako empirijsko tvrđenje sadrži objekt-reči, ili reči definisane pomoću njih. Tako je značenje objekt-reči fundamentalno u teoriji empirijskog saznanja, jer je jezik preko njih povezan sa nelingvističkim okolnostima, na način koji ga čini sposobnim da izražava empirijsku istinu ili laž.
REČENICE, SINTAKSA I DELOVI GOVORA
Rečenice mogu da budu upitne, optativne, usklične i imperativne, a takođe i izjavne. U toku gotovo celog daljeg razmatranja, možemo se ograničiti na izjavne, jer to su jedine rečenice koje su istinite ili lažne. Pored njihove istinitosti i lažnosti, ove rečenice imaju dve druge osobine koje nas interesuju, a koje one dele sa drugim rečenicama. Prva od ovih je ona da se one sastoje od reči i da se njihovo značenje izvodi iz onih reči koje ih sačinjavaju; druga, što poseduju izvesnu vrstu jedinstva, na osnovu koje su u stanju da predstavljaju izvesne osobine, čega su njihove konstitutivne reči lišene.
Svaka od ovih triju karakteristika zahteva istraživanje. Počnimo sa jedinstvom rečenice.
Rečenica, u gramatičkom pogledu jedna, može da ne bude i u logičkom pogledu jedna. Rečenica “Izašao sam i video sam da je padala kiša” logički se ne razlikuje od dve rečenice: “Izašao sam” i “Video sam da je padala kiša”. Ali rečenica: “Kada sam izašao, video sam da je padala kiša” logički je jedna: ona tvrdi da su dve pojave bile istovremene. “Cezar i Pompej behu dva velika generala” jeste rečenica koju u logičkom pogledu čine dve rečenice, ali “Cezar i Pompej behu podjednako veliki generali” je u logičkom pogledu jedna rečenica. Našim svrhama biće primereno isključivanje rečenica koje nisu logički jedne, u koje spadaju one koje se sastoje od dve tvrdnje, povezane sa “i”, ili, “ali”, ili “iako” ili nekim veznikom ove vrste. Za naše namere jedna rečenica mora biti ona koja kaže nešto što ne može da bude rečeno u dve odvojene, pojedinačne rečenice.
Razmotrimo sada sledeću rečenicu: “Bilo bi mi žao ako se raz-bolite”. Ona se ne može podeliti na “Biće mi žao” i “Vi ćete se razboleti”; ona ima onakvu vrstu jedinstva kakvu zahtevamo od rečenice. Ali ona ima složenost koju neke rečenice nemaju; zanemarujući vreme, ona ustanovljava relaciju između “Žao mi je” i “Vi ste bolesni”. Možemo je interpretirati kao da tvrdi da u bilo koje vreme kada je druga komponenta istinita, istinita je i prva. Ovakve rečenice mogu biti nazvane “molekularnim”, u odnosu na svoje rečenice konstituente, koje, u istom odnosu, mogu biti nazvane “atomskim”. Da li rečenice mogu biti atomske, u apsolutnom smislu, izvan ove relacije, za sada to pitanje možemo ostavi¬ti otvorenim, ali svaki put kada nađemo da je neka rečenica molekularna, postupićemo sasvim ispravno ako, pri razmatranju onog što čini jedinstvo rečenice, našu pažnju najpre usmerimo na njene atome. Grubo rečeno, atomska rečenica je ona rečenica koja sadrži samo jedan glagol. Ali ovo bi bilo tačno samo u strogo logičkom jeziku.
Ovo pitanje nikako nije prosto. Pretpostavimo da ja najpre kažem “A”, a onda “B”; vi možete izreći sud: “zvuk ‘A’ je prethodio zvuku ‘B'”. Ali ovo implicira “zvuk ‘A’ se pojavio” i “zvuk ‘B’ se pojavio”, pri čemu se zaključuje da je jedna od pojava bila pre druge. Otuda je vaš iskaz analogan iskazu kao što je “Pošto sam izašao, pokvasio sam se”. To je jedan molekularan iskaz, čiji su atomi: “A se pojavilo” i “B se pojavilo”. Sada, šta hoćemo reći kad kažemo “A se pojavilo”? Hoćemo reći da smo čuli izvestan zvuk izvesne klase, koja je nazvana “A”. Tako kada kažemo “A je prethodilo B-u”, naš izraz ima jednu skrivenu logičku formu koja je ista kao forma iskaza: “Prvo se dogodilo lajanje psa, a zatim rzanje konja”.
Razmotrimo ovo malo podrobnije. Ja kažem “A”; zatim kažem “šta sam rekao?”, na to vi uzvratite “rekli ste ‘A'”. Sada zvuk koji ste proizveli izgovarajući “A” u vašem odgovoru različit je od zvuka koji sam ja prvobitno proizveo. Prema tome, ako je “A” bilo ime nekog posebnog zvuka, vaš iskaz bi bio lažan. Vaš iskaz je istinit samo zato što je “A” ime za jednu klasu zvukova; vaš iskaz klasifikuje zvuk koji sam proizveo isto tako tačno kao da ste rekli “Vi ste lajali kao pas”. Ovo pokazuje kako nas jezik prisiljava na opštost i onda kada najviše želimo da je izbegnemo. Ako želimo da govorimo o posebnom zvuku koji sam proizveo, onda mu moramo dati vlastito ime, recimo “Tom”, a zvuk koji ste vi proizveli, kada ste izgovorili “A” nazovimo “Dik”. Onda možemo reći “Tom i Dik su A-ovi”. Možemo reći: “Rekao sam Tom”, ali ne “Rekao sam ‘Tom'”. Striktno, ne bismo mogli reći “Rekao sam ‘A'”; mogli bismo reći “Rekao sam jedno ‘A'”. Sve ovo ilustruje jedan opšti princip, naime, kada upotrebljavamo opšti termin kao što su “A” ili “čovek”, nemamo na umu univerzaliju, već jednu instancu kojoj je sadašnja instanca slična. Kada kažemo “Rekao sam ‘A'”, ono što stvarno hoćemo reći je “Proizveo sam jedan zvuk veoma sličan zvuku koji proizvodim sada: ‘A'”. Ovo je, međutim, samo jedna digresija.
Vratimo se pretpostavci da najpre kažem “A”, a zatim “B”. Nazvaćemo “Tom” posebnu pojavu koju konstituiše moj prvi izričaj, a “Hari” pojavu koju konstituiše drugi izričaj. Onda možemo reći “Tom je prethodio Hariju”. Ovo je bilo stvarno ono što smo mislili reći kada smo rekli “Zvuk ‘A’ je prethodio zvuku ‘B'”. Tako smo, na kraju, došli do atomske rečenice kojom se ne vrši puka klasifikacija. Moglo bi se primetiti da to kada kažem “Tom je prethodio Hariju”, implicira “Tom se pojavio” i “Hari se pojavio”, isto kao i kada sam rekao “Zvuk ‘A’ je prethodio zvuku ‘B'” koje implicira “‘A’ se pojavilo” i “‘B’ se pojavilo”. Mislim da bi to, uistinu, bila logička greška. Kada kažem da se dogodio neki nes-pecifikovan član klase, moj iskaz je smislen samo ako znam o kakvoj klasi je reč; ali u slučaju pravog vlastitog imena, ime je bez značenja osim ako nije ime nečega, u kom slučaju se to nešto mora dogoditi. Ovo može podsećati na ontološki argument, ali stvarno to je samo deo definicije “imena”. Vlastito ime imenuje nešto što nema više instanci, i imenuje ga po konvenciji ad hoc, a ne nekom deskripcijom sastavljenom od reči sa prethodno pripi¬sanim značenjima. Prema tome, sve dok ime ne imenuje nešto, ono je prazan zvuk a ne reč. I kada kažemo “Tom je prethodio Hariju”, gde su “Tom” i “Hari” imena posebnih zvukova, mi ne pretpostavljamo “Tom se dogodio” i “Hari se dogodio”, što bi bili strogo besmisleni izrazi.
U praksi, vlastita imena se ne daju prostim i kratkim pojavama, pošto većina od njih nije dovoljno zanimljiva. Kada imamo priliku da ih pomenemo, to činimo deskripcijom kao što su “Cezareva smrt” ili “Hristovo rođenje”. Govoreći, za trenutak, terminima fizike, imena pridajemo izvesnim kontinuiranim fragmentima prostor-vremena, kao što su Sokrat, Francuska ili Mesec. Nekada se govorilo da vlastita imena pridajemo supstanciji ili kolekciji supstancija, ali sada smo izumeli drugačiju frazeologiju za izražavanje objekta vlastitog imena.
U praksi, jedno vlastito ime uvek obuhvata mnoštvo pojava, ali ne na način imena klase, jer odvojene pojave su delovi onog što ime znači, a nisu njegove instance. Razmotrimo, na primer, “Cezar je umro”. “Smrt” je jedna opšta reč koja odgovara izvesnom broju pojava koje imaju među sobom izvesne sličnosti, ali ne nužno neku međusobnu prostorno-vremensku povezanost.
Svaka od ovih pojava je jedna smrt. “Cezar”, naprotiv, označava jednu seriju pojava uzetih kolektivno, a ne ponaosob. Kada kaže¬mo “Cezar je umro”, mi kažemo da je jedna serija pojava koja je bila Cezar postala član klase smrti; ova okolnost se naziva “Cezareva smrt”.
Sa logičkog stanovišta, vlastito ime može biti pridano svakom kontinuiranom delu prostor-vremena. (Za to je dovoljan makro-skopski kontinuitet.) Dva dela života jednog čoveka mogu imati različita imena, na primer Oktavijan i Avgust. “Univerzum” može biti uzeto kao vlastito ime prostor-vremena, uzetog u celini. Možemo pridati vlastito ime i vrlo malim delovima prostor-vremena, ako su njihove dimenzije dovoljno velike da budu opažlji-ve. Ako jednog određenog dana kažem “A” u 6 sati popodne, možemo pridati vlastito ime ovom zvuku ili, da budem konkret-niji, auditivnom osetu koji je imala neka prisutna osoba slušajući me. Ali i kad smo stigli do ovog stepena minucioznosti, ne možemo reći da smo imenovali nešto što je lišeno strukture. Može se, dakle, za sada prihvatiti da je svako vlastito ime ime neke strukture, a ne nečega što je lišeno delova. Ali tu je reč o empirijskoj činjenici, ne nužno logičkoj.
Ako hoćemo da izbegnemo zamke u pitanjima koja nisu lingvistička, moramo razlikovati rečenice ne po kompleksnosti, koju one eventualno mogu imati, nego po onome što je implicirano njihovom formom. “Aleksandar je prethodio Cezaru” jeste nešto kompleksno zbog kompleksnosti Aleksandra i Cezara, dok “x je prethodilo y-u” svojom formom ne implicira da su x i y složeni. U stvari, pošto je Aleksandar umro pre no što se Cezar rodio, svaki konstituent Aleksandra je prethodio svakom konsti-tuentu Cezara. Tako, možemo prihvatiti “x je prethodilo y -u” kao atomsku formu iskaza, sve da i nismo u stanju da stvarno navedemo jedno x i jedno y, koji bi dali atomski iskaz. Reći ćemo onda da je forma iskaza atomska, ako je činjenica da iskaz ove forme logički ne implicira da je reč o strukturi koju sačinjavaju subordirani iskazi. I dodaćemo da logički nije nužno da vlastito ime imenuje strukturu koja ima delove.
Prethodna diskusija je neophodan uvod u pokušaju da se otkrije ono što konstituiše esencijalno jedinstvo rečenice; jer ovo jedinstvo, bilo koje prirode da je, očigledno postoji u rečenici atomske forme, i moralo bi biti najpre istraživano u takvim rečenicama.
U svakoj smislenoj rečenici, izvesna veza je esencijalna između onog što pojedinačno reči znače – izostavljajući reči koje služe samo da označe sintaktičku strukturu. Mi znamo da “Cezar je umro” tvrdi postojanje zajedničkog člana dve klase, klase događaja koji su bili Cezar i klase događaja koji su smrt. To je samo jedna od relacija koju rečenice mogu tvrditi; sintaksa u svakom slučaju pokazuje koja je relacija tvrđena. Neki slučajevi su prostiji od “Cezar je umro”, a neki složeniji. Pretpostavimo da pokazujem narcis i kažem “ovo je žuto”; ovde “ovo” može biti uzeto kao vlastito ime dela mog sadašnjeg vizuelnog polja, a “žuto” kao ime klase. Interpretiran na ovaj način, ovaj iskaz je prostiji od “Cezar je umro”, pošto klasifikuje dati objekt, što je logički analogno iskazu “ovo je smrt”. Moramo biti u stanju da znamo ovakve iskaze, pre no što možemo znati da ove dve klase imaju zajednički član, koji predstavlja ono što je tvrđeno sa “Cezar je umro”. Ali “Ovo je žuto” nije tako prosto kao što izgleda. Kada dete uči značenje reči “žuto”, postoji najpre objekat (ili skup objekata) koji je žut po definiciji, a zatim percepcija da su drugi objekti slični po boji. Tako, kada detetu kažemo “Ovo je žuto”, ono što mu (sa nešto sreće) prenosimo jeste: “Ovo je po boji slično objektima koji su žuti po definiciji”. Na taj način, klasifikatorski iskazi, ili iskazi koji pripisuju predikate, mogli bi da izgledaju kao da su stvarno iskazi koji tvrde sličnost. Ako je tako, najprostiji iskazi su relacioni.
Međutim, postoji razlika između relacija koje su simetrične i onih koje su asimetrične. Relacija je simetrična ako važi između x i y i ujedno važi između y i x; a ona je asimetrična ako važi između x i y a ne može važiti između y i x. Tako su i sličnost i neslič-nost simetrični ali “pre”, “veći”, “desno od”, itd. su asimetrične relacije. Ima takođe relacija koje nisu ni simetrične ni asimetrič¬ne; “brat” je jedan primer, pošto, ako je x brat y-u, y može biti sestra x-u. Ove relacije i one asimetrične su nazvane nesimetričnim. Nesimetrične relacije su od najvećeg značaja, a mnogi čuveni filozofi su osporavali njihovo postojanje.
Pokušajmo da tačno ustanovimo šta su lingvističke činjenice o nesimetričnim relacijama. Dve engleske rečenice “Brutus killed Caesar” i “Caesar killed Brutus” konstituišu iste reči, aranžirane u oba slučaja relacijom vremenskog sleda. I pored toga, jedna od njih je istinita, a druga lažna. Naravno, upotreba reda za ovu svrhu nije esencijalna. Latinski umesto reda upotrebljava infleksi-je. Ali ako biste bili rimski učitelj koji podučava o razlici između nominativa i akuzativa, bili biste primorani da, za neki trenutak, uvedete nesimetrične relacije i našli biste prirodnim da ih objasnite posredstvom prostornog ili vremenskog reda. Razmotrimo, za trenutak, šta se dešavalo kada je Brut ubio Cezara: nož se velikom brzinom kretao od Bruta prema Cezaru. Apstraktna shema toga je “A se kretalo od B do C” i činjenica, kojom se bavimo, jeste da je ovo različito od “A se kretalo od C do B”. Ovde su postojala dva događaja, jedan, A-se-našlo-u-B, drugi, A-se-našlo-u-C, koja ćemo nazvati x i y. Ako se A kretalo od B do C, x je prethodilo y -u ; ako se A kretalo od C do B, y je prethodilo x-u. Tako je poslednji izvor razlike između “Brutus killed Caesar” i “Caesar killed Brutus” razlika između “x je prethodilo y-u” i “y je pretho¬dilo x-u”, gde su x i y događaji. Slično ovom, u vizuelnom polju postoje prostorne relacije “gore-i-dole”, “desno-i-levo” koje imaju istu osobinu asimetrije. “Svetlije”,”dublje” i, uopšte, svi komparativi su isto tako asimetrični.
Jedinstvo rečenice je sasvim očigledno u slučaju asimetričnih relacija: “x prethodi y-u” i “y prethodi x-u” su sastavljene od istih reči, aranžiranih istom relacijom vremenske sukcesije. U njihovim sastavcima ne postoji ništa što bi ih razlikovalo jedne od druge. Ovakve rečenice se razlikuju samo kao celine, ali ne u nji¬hovim delovima; to je ono što mislim, kada govorim o rečenici kao jedinstvu.
Na ovom mestu je značajno podsetiti, ako hoćemo da izbegne-mo konfuzije, da su reči univerzalije. U izricanjima rečenica “x prethodi y-u” i “y prethodi x-u” dva simbola “x” nisu identični, niti pak dva simbola “y”. Pridajmo ovim izricanjima rečenica vlastita imena S1 i S2 Neka X1 i X2 budu vlastita imena dva izri¬canja “x”-a, Y1 i Y2 vlastita imena dva izricanja “y”-a, a P1 i P2 vlastita imena dva izricanja “prethodi”. Tako se sastoji od tri izricanja, i to redom X1, P1, Y1, a S2 od tri izricanja i to redom Y2 P2, X2. Red je u svakom slučaju istorijska činjenica tako određena i nepromenljiva kao i činjenica da je Aleksandar prethodio Cezaru. Kada vidimo da red reči može biti menjan i da možemo isto tako lako reći “Caesar killed Brutus” kao i “Brutus killed Caesar”, skloni smo da mislimo da su reči određene stvari koje se mogu na različite načine urediti. To je jedna zabluda: reči su apstrakcije i verbalni izrazi mogu imati samo onaj red, bilo koji da je to, koji imaju. Iako je njihov život kratak, one žive i umiru i ne vaskrsavaju. Sve ovakve stvari ove vrste su uređene onako kako su uređene i nisu sposobne da se preurede.
Kako ne želim da moje mišljenje bude nepotrebno pedantno, to ću samo istaći da je jasnoća u ovoj stvari nužna za razumevanje pojma mogućnosti. Moguće je, kažemo, reći “Brutus killed Caesar” ili “Caesar killed Brutus”, ali ne shvatamo da je to tačno analogno činjenici da je moguće da neki gospodin bude levo od neke dame u jednoj prilici, a neki drugi gospodin desno od neke druge dame u drugoj prilici. Jer: neka fi bude klasa izgovaranja reči “Brutus”; neka K bude klasa izgovaranja reči “killed” ; i neka y bude klasa izgovaranja reči “Caesar”. Tada, reći da možemo reći ili “Brutus killed Caesar” ili “Caesar killed Brutus” znači reći da (1) postoje pojave x, P, y takve da je x član od fi, P član od k, y član od y, i x je upravo ispred P, a P upravo ispred y ; (2) postoje pojave x’, P’, y’ koje ispunjavaju gornje uslove u pogledu članstva od fi, K, y ali tako da je y ‘ upravo ispred P’, a P’ upravo ispred x’ . Smatram da u svim slučajevima mogućnosti postoji jedan subjekt koji je promenljiva, definisana tako da zadovoljava neki uslov koji mnoge vrednosti promenljiva zadovoljavaju i da među ovim vrednostima neke zadovoljavaju dodatni uslov, dok druge ne zadovoljavaju; onda kažemo da je “moguće” da subjekt može zadovoljiti ovaj dodatni uslov. Simbolički, ako su “<^x i |/x” i “^x i ne |/x” istiniti za prikladne vrednosti x-a, tada, ako <^x, onda je |/x moguće ali ne i nužno. (Treba razlikovati empirijsku od logičke nužnosti, ali u ovo pitanje ne želim da ulazim.)
Istaknimo i jedno drugo pitanje. Kada kažemo da su rečenice “xPy” i “yPx” (gde je P asimetrična relacija) inkompatibilne, simboli “x” i “y” su opšti, pošto, u našem slučaju, postoje dve njihove instance; ali oni moraju biti imena partikularija. “Dan prethodi noći” i “Noć prethodi danu” su oba istinita. U ovakvim slučajevima, dakle, postoji odsustvo logičke homogenosti između simbola i njegovog značenja: simbol je opšti, dok je značenje posebno.
Ova vrsta logičke heterogenosti vrlo lako vodi konfuziji. Svi simboli su istog logičkog tipa: oni su klase sličnih izraza, sličnih zvukova, sličnih oblika; ali njihova značenja mogu biti bilo kojeg tipa ili biti dvosmislenog tipa, kao što je i sama reč “tip”. Odnos simbola prema njegovom značenju nužno varira shodno tipu značenja i ta činjenica je značajna u teoriji simbolizma.
Pošto smo razmotrili konfuzije koje mogu nastati kada smatramo da se ista reč može javljati u dve različite rečenice, sada možemo slobodno upotrebljavati ove izraze tako da možemo reći “Žirafa se može naći u Africi i u zoološkom vrtu” a da ne budemo zavedeni da pomislimo da to važi za bilo koju pojedinačnu žirafu.
U jeziku kao što je engleski, u kome je red reči bitan za značenje rečenice, pitanje nesimetričnih relacija možemo izložiti na sledeći način: kod datog skupa reči, koje su sposobne da formiraju jednu rečenicu, često se dešava da su one sposobne da formiraju dve ili više rečenica, od kojih je jedna istinita dok su druge lažne, a da ta razlika proizilazi iz reda reči. Tako, značenje jedne rečenice je, bar u nekim slučajevima, određeno redom reči, a ne klasom. U takvim slučajevima, značenje rečenice ne proizilazi iz zbira značenja pojedinačnih reči. Kada neka osoba zna ko je bio Brut, ko je bio Cezar i šta je ubijanje, ona još ne zna ko je koga ubio; kada čuje rečenicu “Brutus killed Caesar”, da bi to znao, on treba pored vokabulara da zna i sintaksu, pošto forma ove rečenice, kao celina, doprinosi značenju.
Da bismo izbegli nepotrebnu razvučenost, pretpostavimo, za trenutak, da postoji samo usmeno izražavanje, tj. samo govor. U tom slučaju sve reči imaju vremenski red, a neke od njih taj red tvrde. Mi znamo da je, ako su x i y imena pojedinačnih događaja, ako je rečenica “x prethodi y-u” istinita, rečenica “y prethodi x-u” lažna. Moj problem je, sada, sledeći: možemo li tvrditi išta ekvivalentno tako što bismo to izrekli terminima koji se odnose na događaje a ne na jezik? Izgledalo bi da imamo posla sa jednom karakteristikom vremenskih relacija, a, ipak, kada pokušamo da kažemo šta je ta karakteristika, izgleda da smo navedeni da izrazimo karakteristiku rečenice o vremenskim relacijama. Ono pak što važi za vremenske relacije, važi i za sve druge asimetrične relacije.
Kada čujem rečenicu “Brutus killed Caesar”, zapažam vremenski red reči, ako ne bi bilo tako, ne bih mogao znati da sam čuo tu rečenicu a ne rečenicu “Caesar killed Brutus”. Ako potom tvrdim vremenski red rečenicama “‘Brutus’ prethodi ‘killed'” i “‘killed’ prethodi ‘Cezar'”, moram ponovo da budem svestan vremenskog reda reči u ovim rečenicama. Moramo, dakle, biti svesni vremen¬skog reda događaja u slučajevima u kojima ne tvrdimo da oni imaju ovaj vremenski red, inače upadamo u beskrajni regres. Šta je to, onda, čega smo u ovakvom slučaju svesni?
Moglo bi da bude predloženo sledeće objašnjenje: kada čujem reč “Brutus”, postoji jedno iskustvo analogno onom kad slušam zvono čiji zvuk postepeno nestaje. Ako je jedna reč čuta trenutak ranije, sada još postoji pridruženi oset, analogan onom doživljenom trenutak ranije ali slabiji. Tako, čim smo završili slušanje rečenice “Brutus killed Caezar”, mi još imamo auditivni oset koji bi se tipografski mogao predstaviti ovako:
Brutus killed CAESAR; dok, pošto smo čuli rečenicu “Caesar killed Brutus”, naš oset bi mogao biti predstavljen kao Caesar killed BRUTUS.
Mogli bismo se zadovoljiti tvrdnjom da su ovi različiti oseti ono što nam omogućuje da prepoznamo red u vremenu. Prema ovoj teoriji, kada razlikujemo “Brutus killed Caesar” i “Caesar killed Brutus”, ne razlikujemo dve celine sastavljene od tačno istih delova koji su sukcesivni, nego dve celine sastavljene od donekle različitih delova, koji su simultani. Svaka od ovih celina se karakteriše svojim konstituentima i nije potrebno naknadno pominjanje poretka.
Bez svake sumnje, u ovoj teoriji postoji elemenat istine. Izgleda jasno, što je predmet psihologije, da postoje pojave koje mogu biti klasifikovane kao oseti u kojima je prisutan zvuk kombinovan sa slabljenjem seni zvuka čutog trenutak ranije. A ako ne bi bilo ove seni, ne bismo znali da su se prošli događaji dogodili. Ako pretpostavimo da pridruženi oseti postoje, kako, onda, znamo za njihovu sličnost i razliku u odnosu na oset u njegovoj prvobitnoj jačini? Ako bismo znali samo prisutne pojave koje su de facto u relaciji sa prošlim pojavama, ne bismo nikad saznali ovaj odnos. Jasno je da mi ponekad, u nekom smislu, znamo prošlost, ne izvođenjem zaključaka polazeći od sadašnjosti, već na isti direktan način na koji znamo sadašnjost. Jer, ako ovo ne bi bio slučaj, ništa nas u sadašnjosti ne bi vodilo pretpostavci da je postojala prošlost, ili čak razume-vanju ove pretpostavke.
Uzmimo ponovo iskaz: “Ako x prethodi y-u, y ne prethodi x-u”. Čini se jasnim da ovo ne znamo empirijski, ali izgleda da ovaj iskaz nije logički7. Pored toga, ne vidim ni da možemo reći da je to lingvistička konvencija. Iskaz “x prethodi y-u” može biti tvrđen na osnovu iskustva. Ako ovakvo iskustvo imamo, možemo reći da ne možemo imati nikakvo iskustvo koje bi nas vodilo iskazu ” y prethodi x-u”. Očigledno je da, ma kako ovo preformulisali, negde mora da se u našem iskazu javi negacija; i mislim da je isto tako očigledno da nas negacija uvodi u područje jezika. Kada kažemo “y ne prethodi x-u”, moglo bi da izgleda da samo hoćemo da kažemo “rečenica ‘y prethodi x-u’ je lažna”. Jer ako prihvatimo neku drugu interpretaciju, moraćemo da prihvatimo da možemo opažati negativne činjenice, što izgleda protivno zdravom razumu, ali možda i nije, iz razloga koji će biti dati kasnije. Mislim da nešto slično može biti rečeno o “ako”: kada se javlja ova reč, ona se mora odnositi na rečenicu. Izgleda, dakle, da bi iskaz koji istražujemo morao biti izražen ovako: “bar jedna od rečenica ‘x prethodi y-u’ i ‘y prethodi x-u’ je lažna, ako su x i y vlastita imena događaja”. Kako nam je za nastavljanje ovog ispitivanja potrebna definicija lažnosti, to ćemo ovo pitanje odložiti za kasnije kada budemo razmatrali istinitost i lažnost.
Delovi govora, oni koji se javljaju u gramatici, nemaju blizak odnos sa logičkom sintaksom. “Pre” je predlog, a “prethodi” je glagol, ali oni znače istu stvar. Glagol, koji bi mogao izgledati bitan u rečenici, mogao bi u mnogim jezicima biti odsutan, čak i u engleskom, u rečenici kao “More haste, less spead”. Moguće je, međutim, konstruisati jedan logički jezik sa logičkom sintaksom, i posle u običnom jeziku pronaći nešto što nas upućuje na njega.
Najkompletniji deo logike je teorija veznika. Kada se ovi javljaju u logici, oni se nalaze samo između celih rečenica; oni omogućuju molekularne rečenice, čiji atomi su njima odvojeni. Ovaj deo je tako kompletno obrađen da nije potrebno da gubimo vreme na njega. Osim toga, svi raniji problemi kojima smo se bavili nastaju povodom rečenica atomske forme.
Razmotrimo nekoliko rečenica: 1) Ovo je žuto; 2) Ovo je pre onog; 3) A daje knjigu B-u.
1) U “Ovo je žuto” reč “ovo” je vlastito ime. Istina je da se u drugim okolnostima drugi objekti nazivaju “ovo”, ali to je takođe slučaj i sa “Džon”. Kada kažemo “Ovo je Džon”, mi time nećemo reći “Ovo je jedan član klase ljudi koji se zove ‘Džon'” smatramo da ovo ime pripada samo osobi o kojoj je reč. Isti je slučaj i sa “ovo”. Reč “ljudi” se primenjuje na sve objekte nazvane ponaosob “čovek”, ali reč “ovi” se ne primenjuje na sve objekte ponao¬sob zvane “ovo” u različitim okolnostima.
Reč “žuto” je komplikovanija. Ona izgleda da znači, kako smo gore sugerisali, “slično po boji izvesnom objektu” koji je žut po definiciji. Naravno, strogo govoreći, pošto postoje mnoge nijanse žutog, potrebno nam je mnogo objekata koji su žuti po definiciji; ali ova okolnost se može ignorisati. No, pošto možemo razlikovati sličnost po boji od sličnosti u drugim pogledima (po obliku, na primer), ne možemo izbeći nužnost izvesnog stepena apstrakcije da bismo došli do značenja reči “žuto”. Mi ne možemo videti boju bez oblika, niti, pak, oblik bez boje; ali možemo opažati razliku između sličnosti žutog kruga i žutog trougla i sličnosti žutog kruga i crvenog kruga. Izgledalo bi, dakle, da su čulni predikati, kao “žuto”, “crveno”, “bučno”, “tvrdo”, izvedeni iz opažanja vrsti sličnosti. Ovo takođe važi za mnogo opštije predikate, kao “vizuelno”, “auditivno”, “taktilno”.
Tako da se vratimo početku, značenje “Ovo je žuto” izgleda da je “Ovo je po boji slično onom”, gde su “ovo” i “ono” vlastita imena, objekt nazvan “onim” je žut po definiciji, a sličnost po boji dualna relacij a koja može biti opažena. Videćemo da je sličnost po boji simetrična relacija. To je razlog koji nam omogućava da “žuto” tretiramo kao predikat, i da se ne upuštamo u poređenje. Ono što smo rekli o poređenju možda se primenjuje samo na sticanje znanja reči “žuto” kad je jednom naučena, reč “žuto” je istinski predikat.
(2) “Ovo je pre onog” je već razmatrano. Pošto je relacija “pre” asimetrična, ne možemo smatrati da se ovim iskazom pripisuje zajednički predikat ovom i onom. l ako bi ga smatrali iskazom kojim se pripisuju različiti predikati (na primer, datumi) ovom i onom, sami ovi predikati će morati da budu u asimetričnoj relaciji koja odgovara relaciji “pre”. Formalno uzev, možemo ovaj iskaz tretirati kao da znači “datum ovog je raniji od datuma onog”, ali “ranije” je asimetrična relacija, baš kao što je bila i relacija “pre”. Nije lako naći logički metod kojim bi se iz simetričnih datosti dobila asimetrija.
Reč “pre” kao i reč “žuto” može biti izvedena iz upoređivanja. Mi možemo poći od nekog sasvim jasnog slučaja niza, kao što su otkucaji časovnika i, uzimajući druge slučajeve niza koji nemaju očigledne sličnosti sa otkucavanjem časovnika, postepeno doći do koncentracije pažnje na niz. Izgleda, međutim, jasno – kakav god bio slučaj sa “žuto” – da se u pogledu “pre” ovo samo odnosi na sticanje znanja reči. Značenje ovakvih izraza kao što su “pre” ili “sličnost po boji” ne može uvek biti izvedeno iz upoređivanja, pošto bi to vodilo beskonačnom regresu. Upoređivanje je jedan nužan stimulus apstrakciji, ali apstrakcija mora biti moguća, bar u pogledu sličnosti. A ako je moguća u pogledu sličnosti, izgleda čudno negirati je drugde. Reći da razumemo reč “pre”, znači reći da, kada opažamo dva događaja A i B u vremenskom nizu, znamo da li treba reći “A je pre B” ili “B je pre A” i znamo da jedan od ova dva iskaza opisuje ono što opažamo.
(3) “A daje knjigu B-u”. Ovo znači “postoji jedno x takvo da A daje x B-u, a x ima svojstvo knjigolikosti” – upotrebljavajući, za trenutak, “knjigolikost” u smislu definišućeg kvaliteta knjiga. Koncentrišimo se na “A daje C B-u”, gde su A, B i C vlastita imena. (Pitanja koja nastaju u vezi sa “postoji jedno x takvo da” razmatraćemo ubrzo.) Želim da istražim koja vrsta okolnosti nam pruža dokaz istinitosti ovog iskaza. Ako moramo znati njegovu istinu ne po pričanju drugih, već evidencijom naših vlastitih čula, mi moramo videti A i B, videti A da drži C, videti kretanje C prema B i, najzad, videti davanje C-a u ruke B-u. (Pretpostavljam da je C neki mali objekt, takav kao što je knjiga a ne neki posed ili neko autorsko pravo ili bilo šta drugo, čije posedovanje počiva na komplikovanoj pravnoj apstrakciji.) Ovo je, sa logičkog stanovišta, analogno sa “Brut je ubio Cezara bodežom”. Bitno je da su A, B i C svi bili čulno prisutni, u toku jednog konačnog perioda vremena tokom kojeg se prostorna relacija C-a prema A i B menja. Šematski, geometrijski minimum je sledeći: najpre vidimo tri oblika A1, B1, C od kojih je C blizu A1; zatim vidimo tri slična oblika A2, B2, C2 od kojih je C2 blizu B2. (Prelazim preko izve-snog broja finesa.) Nijedan od ova dva slučaja nije dovoljan; ono što je tvrđeno, to je njihovo pojavljivanje u brzoj sukcesiji. Ali ni ovo nije dovoljno: moramo da verujemo da su A1 i A2, B1 i B2, C1 i C2, respective, pojave istih materijalnih objekata, ma kako oni mogli biti definisani. Ignorisaću činjenicu da “davanje” invol-vira intenciju. Ali komplikacije su već alarmantne i bez toga. Izgledalo bi, na prvi pogled, da bi minimum impliciranog tvrđenja moralo biti nešto kao ovo: “A1, B1 i Ci su pojave tri materijalna objekta u jednom trenutku; A2, B2, C2 su pojave ‘istih’ objekata u jednom neznatno kasnijem trenutku; C1 dodiruje A1 ali ne B2; C2 dodiruje B2, ali ne A2”. Ne upuštam se u dokaziva-nje koje bi bilo potrebno da bi se pokazalo da su dve pojave u različito vreme pojave “istog” objekta, to je, na kraju, pitanje za fiziku, dok se u praksi i na sudu tolerišu grublje metode. Za nas je značajno da smo bili jasno vođeni jednoj atomskoj formi koja uključuje šest termina, naime: “blizina C1 A-u1 i njegova komparativna udaljenost od B1 je pojava koja neznatno prethodi blizini C2 B-u2, i njegova komparativna udaljenost od A2.” Nastojali smo izvesti zaključak da ne možemo izbeći atomsku formu ovog stepena složenosti, ako želimo da imamo čulnu evidenciju za to da jedna osoba daje neki objekt drugoj osobi.
Ali, možda je to greška. Razmotrimo ove iskaze: “C1 je blizu A1, C1 je daleko od B1, A1 i B1 su simultani, B1 i C1 su simultani; A1 neznatno prethodi A2, A2 i B2 su simultani, B2 i C2 su simultani, C2 je blizu B2, C2 je daleko od A2.” Ova skupina od devet iskaza je logički ekvivalentna jednom jedinom iskazu, koji uključuje A1, B1, C1, A2, B2 i C2. Dakle, može se dogoditi da jedan jedini iskaz predstavlja zaključivanje a ne datost. Ostaje još jedna teškoća: “blizu” i “daleko” su relativni termini; u astronomiji, Venera je blizu Zemlje, ali ne i sa stanovišta osobe koja nešto daje drugoj osobi. Ovo, međutim, možemo izbeći. Možemo zameniti “C1 je blizu A1” sa “C1 dodiruje A1”, a “C1 je daleko od B1” sa “nešto je između C1 i B1”. Ovde “dodiruje” i “između” moraju biti vizuelne datosti. Tako, izgleda da je trijadična relacija “između” najkompleksnija datost koja nam je potrebna.
Značaj atomskih formi i njihovih kontradiktornosti, kao što ćemo videti, jeste u tome što su svi iskazi, ili bar svi ne-psihološki iskazi, koji se opravdavaju posmatranjem, bez zaključivanja, iskazi ovih formi. To će reći, ako pažljivo pogledamo, sve rečenice koje izražavaju empirijske fizičke datosti tvrde ili negiraju iskaze čija je forma atomska. Teorijski uzev, sve druge rečenice koje se odnose na fizičku realnost mogu biti ili tvrđene ili pobijene (ako je takav slučaj), ili učinjene verovatnim ili neverovatnim rečenicama ovih formi; ne treba da smatramo datošću ništa što se može logički dokazati ili opovrći posredstvom drugih datosti. Ali ovo je samo u svrhu anticipacije.
U rečenici atomske forme, izraženoj na strogo logički način, postoji konačan broj vlastitih imena (bilo koji konačan broj počev od jedan) i jedna reč koja nije vlastito ime. Evo nekoliko primera: “x je žuto”, “x prethodi y-u”, “x je između y i z”, itd. Možemo razlikovati vlastito ime od drugih reči činjenicom što se vlastito ime može javiti u svakoj formi atomske rečenice, dok se reč koja nije vlastito ime može javiti samo u atomskoj rečenici koja ima odgovarajući broj vlastitih imena. Tako “žuto” zahteva jedno ime, “ranije” zahteva dva, a “između” zahteva tri. Takvi termini se nazivaju predikati, dijadičke relacije, trijadičke relacije, itd. Ponekad se, iz razloga uniformnosti, predikati nazivaju monadičke rela cije.
Prelazim sada na delove govora, koji nisu veznici, koji se ne mogu javljati u atomskim formama. Takvi su u engleskom “a” i “the”, a inače još i “svi”, “neki”, “mnogi”, “nijedan”. Mislim da bi ovima trebalo dodati i “ne”, ali je ono analogno veznicima. Počnimo sa neodređenim članom “a”. Pretpostavimo da vi kažete “I saw a man” (Video sam jednog čoveka), jasno je da “a man” {jedan čovek} nije vrsta stvari koja se može videti; to je jedna logička apstrakcija. Ono što ste videli to je bio jedan partikularan oblik, kome ćemo dati vlastito ime A; i vi ćete zaključiti “A je čovek”. Ove dve rečenice “Video sam A” i “A je čovek” vam omogućuju da dedukujete “Video sam jednog čoveka”, ali ova posled-nja rečenica ne implicira da ste videli A, ili da je A čovek. Kada mi kažete da ste videli jednog čoveka, ja ne mogu znati da li ste vide-li A ili B ili C ili nekog drugog čoveka koji postoji. Ono što je poznato, to je istina nekog iskaza forme:
“Video sam x i x je čovek.”
Ova forma nije atomska, budući da je sastavljena od “Video sam x” i “x je čovek”. Ona se može dedukovati iz “Video sam A i A je čovek” ona može biti dokazana empirijskim datostima, premda nije vrsta rečenice koja izražava opaženu datost, jer jedna takva rečenica bi morala pomenuti A ili B ili C ili bilo šta što ste videli. Per contra nikakva opažajna datost ne može opovrći rečenicu “Video sam jednog čoveka”. Iskazi koji sadrže “sve” ili “nijedan” mogu biti opovrgnuti empirijskim datostima, ali ne mogu biti dokazani, izuzev u logici i matematici. Mi možemo dokazati “svi prosti brojevi izuzev 2 su neparni” zato što to sledi iz definicija; ali ne možemo dokazati “svi ljudi su smrtni” zato što ne možemo dokazati da nijednog nismo prevideli. U stvari, “svi ljudi su smrtni” je izraz koji se odnosi na sve stvari a ne samo na sve ljude; on kaže o svakom x, da je x ili smrtno ili nije čovek. Sve dok nismo ispitali sve, ne možemo biti sigurni da nešto što nismo ispitali nije takvo da je čovek ali i besmtrno. Pošto ne možemo ispitati sve, opšti iskaz ne možemo znati empirijski. Nijedan iskaz koji sadrži određeni član “the” (u singularu) ne može se dokazati striktno empirijskom evidencijom. Mi možemo doduše znati da je Skot jedan [a] autor Veverlija, ali mi ne znamo da je on jedini the autor Veverlija. Koliko znamo, neko na Marsu bi takođe mogao napisati Veverli. Da bismo dokazali da je Skot bio jedini (the) autor, morali bismo ispitati ceo univerzum i otkriti da svaka stvar u njemu ili nije napisala Veverli ili je bila Skot. Ovo prevazilazi naše moći.
Empirijska evidencija može dokazati iskaze koji sadrže engleski član “a” ili “neki”, a može opovrći iskaze koji sadrže engleski član “the”, “svi” ili “nijedan”. Ona ne može opovrći iskaze koji sadrže engleski član “a” ili “neki” i ne može dokazati iskaze koji sadrže engleski član “the”, “svi” ili “nijedan”. Ako nas empirijska evidencija vodi neverovanju u iskaz “neki” ili verovanju u “svi”, to mora biti na osnovu nekog principa zaključivanja koji je drugačiji od striktne dedukcije – osim ako ne bi bilo iskaza među našim osnovnim iskazima koji sadrže reč “svi”.
( Bertrand Rasel: Istraživanje značenja istine )
