„Kao zemlja bogata fosilnim gorivima, branićemo pravo ostalih zemalja da iskorišćavaju ta goriva i ulažu u njih“, izjavio je predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev na Petersberškom klimatskom dijalogu u Berlinu u aprilu ove godine.
Time je ovaj državni čelnik dao smernicu koju bi njegova zemlja mogla slediti na klimatskim pregovorima.
Po 29. put okupljaju se šefovi država i vlada gotovo 200 zemalja na Svetskoj konferenciji UN o klimi COP29, kako bi raspravljali o merama za bolju zaštitu klime. Vođa pregovora je domaćin Azerbejdžan.
U godini u kojoj su milioni ljudi pogođeni sve ekstremnijim klimatskim katastrofama, klimatska konferencija se održava u zemlji bogatoj gasom i naftom, koja ima malo interesa da prestane sa eksploatacijom fosilnih goriva.
Uprkos velikom potencijalu za obnovljive izvore energije, prihodi od nafte i gasa čine 60 odsto državnih prihoda Azerbejdžana.
Odakle će doći novac za zaštitu klime?
Međunarodna klimatska konferencija ove godine suočava se sa izazovnim zadatkom. Državni čelnici moraju odlučiti koliku će finansijsku podršku dobiti zemlje u razvoju, kako bi se nosile s rastućim posledicama klimatskih promena i ostvarile prelaz na održiviju ekonomiju.
Bogate zemlje, uključujući SAD, Japan i članice Evropske unije, obavezale su se pre nekoliko godina da će od 2020. godišnje obezbeđivati sto milijardi dolara za podršku zemljama u razvoju u borbi protiv klimatskih promena.
Taj cilj je postignut tek 2022. Značajan deo sredstava ponuđen je u obliku zajmova s visokim kamatama, što je izazvalo oštre kritike i optužbe za neispunjavanje obećanja.
Niklas Hone iz Instituta New Climate, nemačke nevladine organizacije za klimatsku politiku, procenjuje da bi se mogao postići dogovor oko iznosa između 200 i 700 milijardi dolara godišnje.
„Time bi se ostvarila poštena finansijska ravnoteža između bogatih zemalja, koje su zaista odgovorne za klimatske promene, i manje bogatih zemalja koje najviše pate zbog klimatskih promena“, kazao je Hone.
Afričke i druge zemlje u razvoju, uključujući Indiju, već su nekoliko puta zahtevale godišnji iznos od otprilike bilion dolara, što bi predstavljalo desetostruko povećanje dosadašnje obaveze.
Industrijalizovane zemlje smatraju taj zahtev nerealnim. Istovremeno žele da bogate naftne zemlje u Zalivu i Kina snose deo finansijskog tereta.
Ko će platiti račun?
Istorijski gledano, industrijski razvijene zemlje su najveći krivci za klimatsku krizu, ali danas je Kina ona koja proizvodi najviše klimatski štetnih gasova.
No, u zvaničnim dokumentima ta se svetska sila još uvek vodi kao zemlja u razvoju, koja teoretski prima novac za zaštitu klime, umesto da podržava siromašnije zemlje, koje gotovo da ne doprinose klimatskoj krizi.
I prošle godine su pregovori održani u državi bogatoj naftom – u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji se takođe formalno još uvek vode kao zemlja u razvoju.
Oni su siromašnijim zemljama obećali finansijsku pomoć u energetskoj tranziciji i obnovi nakon klimatskih katastrofa. Posmatrači su ovo doživeli kao tračak nade da se sada i bogate države u razvoju sve više osećaju odgovornima.
U Emiratima je međunarodna zajednica prvi put dugoročno dogovorila rešavanje uzroka klimatske krize i postepeno napuštanje korišćenja uglja, nafte i gasa. Ipak, planeta se i dalje zagreva.
Pariskim klimatskim sporazumom 197 zemalja se obavezalo da će ograničiti zagrevanje Zemlje na 1,5 stepeni Celzijusa u poređenju s predindustrijskim periodom, ali taj cilj je još uvek daleko.
S trenutnom klimatskom politikom naučnici očekuju zagrevanje od 3,2 stepena do kraja veka.
Nema klimatske zaštite bez smanjenja štetnih emisija
„Postoji ogromna razlika između retorike i stvarnosti kada se tvrdi da se cilja na 1,5 °C, a jedan od ključnih zadataka nije ispunjen“, kaže Alden Mejer, vodeći stručnjak pri međunarodnom tink tenku E3G, specijalizovanom za američku i međunarodnu klimatsku politiku.
I Emirati, Azerbejdžan i sledeći domaćin klimatske konferencije Brazil imaju planove za proširenje proizvodnje fosilnih goriva, objašnjava Mejer. Isti trend vidi se u SAD, Kanadi, Norveškoj, Australiji i Ujedinjenom Kraljevstvu.
Posebno EU insistira na tome da uz veća sredstva za zemlje u razvoju mora doći i do bolje klimatske zaštite. Članice Pariskog sporazuma sledeće godine moraju predstaviti nove klimatske ciljeve, ali većina još nema ni nacrt, kaže Hone.
Mejer takođe očekuje da će na COP-u na dnevnom redu biti i udvostručenje sredstava koja industrijalizovane zemlje izdvajaju za prilagođavanje klimatskim promenama.
To bi moglo uključiti sisteme ranog upozorenja kod oluja ili poplava, mere zaštite obale, zelene površine protiv toplote u gradovima ili sigurnosne mere za elektrane u područjima pogođenim olujama ili poplavama.
Radi se o iznosu od 40 milijardi godišnje. Dodatno bi trebalo nastaviti razvijati i novi fond za štetu i gubitke.
Prema podacima nemačke fondacije Hajnrih Bel koja je bliska Zelenima, samo je devet najvećih katastrofa u zemljama u razvoju 2023. godine prouzrokovalo 37 milijardi dolara štete.
Rasprava o tome treba li zemlje poput Kine ili država bogatih naftom uključiti u finansiranje, nastaviće se u Bakuu.
Američki izbori, rat – da li je cilj još uvek dostižan?
Ove godine borba za sredstva dodatno je pooštrena i zbog finansijskih problema mnogih država, do kojih je došlo zbog pandemije korona virusa, ekonomske nesigurnosti i rata u Ukrajini, koji je pak doveo do značajnog povećanja vojnih budžeta.
I pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD, najvećoj svetskoj ekonomiji i drugom najvećem proizvođaču klimatski štetnih gasova, uticaće na pregovore. Ishod izbora zabrinjava one koji se zalažu za bolju klimatsku zaštitu.
Kao predsednički kandidat, Tramp je tokom prvog mandata dovodio u pitanje verodostojnost naučnih saznanja o klimi, ukinuo niz ekoloških zakona i povukao SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma.
Najavio je da će, ako dobije drugi mandat, ostati dosledan liniji kao predsednik protiv klimatskih akcija i promovisati proizvodnju uglja, nafte i gasa.
