Tokom poslednjih nekoliko meseci naša susetka je podigla svoju izložbu parola na viši nivo. Pored uobičajenih – „Zakon i red“, „On nije moj predsednik“, „Reci ne zakonskim pravima za ilegalne imigrante“ itd. – mogli smo videti i „Demokrate su komunisti i teroristi – A TI?“ i „Demokratska stranka MRZI AMERIKU – A TI?“ Kao demokratu, te parole me veoma nerviraju. S druge strane, kao stanar i sused gajim drukčija osećanja. Nismo prijatelji, ali godinama s tom komšinicom imam najprijatniju moguću komunikaciju; sumnjam da bi se ona imalo drukčije ponašala prema meni i mojoj porodici kad bi joj bili poznati moji politički stavovi. Samo mi je teško da povežem ekstremne parole s normalnošću te osobe.
Takav unutrašnji nesklad danas je uobičajen. U onim delovima zemlje u kojima bezmalo svi imaju ista politička uverenja, moguće je videti one na drugoj strani kao zle, glupe ili poremećene. Ali u mestima kao što je ovo gde ja živim, gde su birači podeljeni, ne može se izbeći činjenica da su mišljenja mnogih običnih, prijatnih i pouzdanih ljudi ne samo neprijatna već i uznemirujuća. Odakle dolaze ta mišljenja i koliko su duboka? Da li zbog njih treba da preispitamo karakter ljudi koji ih izražavaju? Ta zabrinjavajuća pitanja godinama su u središtu američkog života.
Do odgovora na njih bi se, u teoriji, moglo doći razgovorom; u razgovoru sa svojom ekscentričnim ujacima mogli bismo otkriti u šta oni zaista veruju. Ali to ne pomaže uvek. Kao što kaže psiholog Kit Pejn, problem je u tome što ljudi koriste „fleksibilno mišljenje“. Praveći ustupke na jednom mestu i insistirajući na drugom, oni izbegavaju naše ispitivanje i vode nas u lavirinte racionalizacije. A kad se nađemo u lavirintu, može nam se činiti da ti ljudi nemaju čvrsta uverenja ili da ni u šta ne veruju na uobičajen način. U knjizi Dobri, razumni ljudi: psihološke osnove opasnih američkih podela (Good Reasonable People: The Psychology Behind America’s Dangerous Divide) Pejn na jednom mestu govori o tome kako se svađao sa svojim bratom, pristalicom Donalda Trampa, oko pitanja da li su izbori 2020. bili pokradeni. „Nisam znao kako da se odnosim prema njemu ako prihvata Trampove laži“, seća se Pejn. Na njegovo veliko olakšanje, brat je odbacio Trampovo poricanje i napisao na Facebooku da je „po slovu zakona, Bajden pobedio“. Ali je onda nastavio: „Mislim da je bilo mutnih radnji, ali to ne može da se dokaže.“ Kao i mnogi drugi, zaključuje Pejn, njegov brat je došao do nekakvog poluverovanja koje mu je omogućilo i da prizna stvarnost i da se i dalje „drži šireg osećanja da je Bajdenova pobeda u suštini bila nezakonita“.
Lako je podleći iskušenju da pretpostavimo da su samo naši politički protivnici takve jegulje. Ali fleksibilno mišljenje, smatra Pejn, postoji na obe strane. Na primer, u proleće 2020. čuo je da je Tara Rid, nekadašnja pomoćnica u Senatu, optužila Džoa Bajdena za seksualni nasrtaj. Njegova prva misao bila je stranački pristrasna: „Da li bi to značilo još četiri godine Trampa?“ Njegova druga misao bila je da Rid nema dokaza. Onda se setio da je za vreme saslušanja Breta Kavenoa on sam tvrdio da priče o seksualnom nasrtanju treba uvek ozbiljno shvatiti, čak i kad nema dokaza. Na kraju je zaključio da bi „najgori mogući scenario bio da imamo dvojicu predsedničkih kandidata koji su optuženi za seksualni nasrtaj“. Ceo taj misaoni proces, kaže Pejn, „odigrao se za desetak sekundi dok sam prao lonče za kafu“. Šta je on tačno mislio o optužbama? Ko zna. Glavno je „bilo to što nisam morao da se izlažem neprijatnostima promene svoje biračke odluke“.
Od ljudi se očekuje da izvode mentalnu gimnastiku u političkoj sferi. To se naziva spinovanje i smatra se normalnim. Ali ponekad osetimo da ljudi gube kontrolu nad spinom ili da se to nama događa, što dodaje još jedan krug problemu odbojnih mišljenja. Možemo postaviti pitanje šta takva mišljenja govore o ljudima koji ih se drže. Ili se možemo upitati koliko su njihova – ili naša – mišljenja zaista racionalna.
Prema Pejnu, profesoru na Univerzitetu Severne Karoline u Čapel Hilu, fleksibilno mišljenje je osnovni deo našeg mentalnog alata. Tako razmišljamo i u raznim vrstama nepolitičkih situacija. Mladi naučnik možda strahuje da se neće zaposliti na fakultetu; devojka da će je momak ostaviti. Ali kad se katastrofa dogodi, oni nađu način da se razmišljanjem vrate u stanje zadovoljstva – kao što svi radimo. „Gubitak prilike na fakultetu može biti način da se najednom shvati da su drugi poslovi bolje plaćeni i manje stresni“, piše Pejn. Devojci je to što je ostavljena pomoglo da pomisli: dobro je što sam ga se rešila. Mi imamo „psihološke imune sisteme“ koji nam omogućavaju da se dobro osećamo, zaključuje Pejn. Zapravo, ti sistemi rade i nešto više od toga – pomažu nam da održimo čvrstu predstavu o tome ko smo i šta smo.
Pa ko smo to mi? Iako su naši identiteti beskonačno promenljivi, Pejn zaključuje da je „psihološki bilans“ – uverenje da smo „dobri i razumni ljudi“ – svima zajednički. Naravno, to nije nužno istina. Loše se ponašamo jedni prema drugima, radimo i govorimo podlosti, i neprestano otkrivamo da smo bili u zabludi, da nismo znali, da smo bili nemarni ili još gore od toga. Ali uprkos svim tim greškama, i dalje vidimo sebe kao pristojne; decenije rada u psihologiji su potvrdile da neprestano iznova pišemo istoriju da bismo zadržali to viđenje. Na primer, kad psiholozi ubede ljude da u nečem nisu u pravu, ti ljudi kasnije često pogrešno pamte svoj raniji stav i zaboravljaju da su ikad mislili drukčije.
Sklonost da menjamo prošlost može nervirati naše prijatelje i partnere. Njene političke posledice su, međutim, mnogo teže. S jedne strane, rešenost da sebe vidimo kao dobru, razumnu osobu prenosi se i na naša plemena: zaklinjemo se na najveću odanost onim grupama koje mogu da „stvore i održavaju naš osećaj da smo dobra i vredna osoba“. Studije su pak pokazale da je političko mišljenje većine ljudi prilično haotično: malo je onih čiji su stavovi suvisli i dosledni u dužem periodu. Pejn opisuje niz plodnih eksperimenata, obavljenih u Švedskoj, Argentini i Sjedinjenim Državama, u kojima su istraživači ispitivali ljude o širokoj lepezi političkih tema (na primer, o tome da li je porez na bogatstvo dobra ideja i da li protivterorističke službe imaju pravo da prisluškuju telefone građana). Pošto su oduzeli popunjene anketne listove, istraživači su krišom promenili neke odgovore koje su dali ispitanici, a onda su im vratili te listove i zatražili od njih da objasne svoja gledišta. Samo u 22 odsto slučajeva ispitanici su primetili da su njihovi odgovori promenjeni. „Neverovatno, ispitanici su objašnjavali zašto su izabrali odgovor koji su zapravo odbacili“, piše Pejn. „Njihova objašnjenja bila su jednako iskrena i ubedljiva kao i za odgovore koje su zaista izabrali.“
Čovek očajnički želi da ima čvrst osećaj samog sebe, ali naši stavovi su veoma nepostojani. A to znači, tvrdi Pejn, da je politički govor u ogromnoj meri podređen grupnim identitetima. On kaže da ljudi uglavnom improvizuju kad govore i misle ono što je potrebno da bi se „sačuvala osnovna ideja da su oni dobri i razumni ljudi i da je njihova grupa dobra i razumna“. Šta ako grupa radi stvari koje nisu dobre i razumne? Šta ako, na primer, njen vođa podstiče ljude da upadnu u Kapitol Sjedinjenih Država i ponište izbore? I šta ako protivnici te grupe jasno i glasno kažu da je taj postupak loš i nerazuman? U takvom slučaju improvizacija lako može preći svaku meru. Pobunjena grupa čak može smatrati za potrebno da „kaže da su na drugoj strani fašisti ili socijalisti koji žele da unište Ameriku“, sugeriše Pejn. To ponašanje je ekstremno, ali je u skladu sa sasvim uobičajenim mentalnim navikama. Pejn insistira na tome da ono odražava autentičnu želju ljudi da budu dobri i daje njihovim uvrnutim improvizacijama privid moralne snage.
U jednom starom skeču britanskih komičara Mičela i Veba, dvojica SS oficira čekaju u rovu napad ruske vojske. „Hans“, kaže jedan. „Jesi li skoro pogledao naše kape?… Na njima su lobanje“. Drugi vrti glavom, ne razume. Prvi je uporan. „Da li smo mi negativci?“, pita. Onda se obojica osvrću oko sebe, primećuju još lobanja – na šalu, na šolji – i beže koliko ih noge nose.
Skeč je smešan zato što se tako nešto nikad ne događa. Po Pejnovom mišljenju, mnogo je verovatnije da ćemo nastojati da sebe posmatramo kao dobre momke, a to ćemo najefikasnije postići daljom dehumanizacijom onih koji su nas optužili da smo loši. Pored toga, nije lako dići ruke od svog identiteta. Grupne pripadnosti koje od nas zahtevaju ad hoc uverenja često su nam „nametnute istorijskim slučajnostima“. Pejn kao primer navodi iskustvo belaca na jugu Amerike u vreme ropstva i posle njega: pošto su rođeni u grupi koja je počinila užasan zločin, mnogi prosto moraju da veruju da je rasizam na neki način opravdan.
Veliki deo knjige Dobri, razumni ljudi posvećen je američkim društveno-istorijskim podelama. Kako će Amerikanac glasati u velikoj meri zavisi od toga da li živi na selu ili u gradu, da li je obrazovan ili nije, da li je vernik ili nije, da li je beo ili nije; u izvesnoj meri moguće je predvideti kako će glasati po tome koliko je ropstvo bilo rašireno u okrugu u kom živi. Po Pejnovom mišljenju, podele u našem društvu su nasleđene i zapravo ne biramo kom plemenu ćemo pripadati. Štaviše, to da li smo zaista dobri i razumni ljudi ne zavisi samo od naših političkih stavova. Naši životi su širi i dublji od našeg glasanja na izborima.
Ipak, politika privlači kao magnet; lako je (a možda i prikladno) doživeti je kao središnju moralnu arenu naših života i onda uložiti ogromnu energiju u održavanje naših političkih identiteta. Pejn želi da bude jasan: on ne kaže da je politika iluzija niti da nema razlike između demokratske i republikanske vlasti. Ali neprijatna stvarnost s kojom se suočavamo, tvrdi on, jeste to da psihološka drama ima nacionalni značaj. Novinari i eksperti za politiku usredsređuju se na te probleme i naše promenljive stavove o njima. Ali „misaone petlje kroz koje prolazimo manje liče na kompjutersko linearno rezonovanje, a više na umetničku sliku“, piše on. „Ako nam nešto ne izgleda kako treba, uvek možemo da se vratimo i to popravimo. Televizijske vesti i društveni mediji neprestano nam serviraju niz argumenata koji dopunjavaju našu paletu. Ako neka kombinacija nije dobra, možemo nastaviti da mešamo boje i senčimo dok nam se učini da je sve baš kao što treba.“ Naše slike se menjaju iz dana u dan, ali uznemirujući status quo se nastavlja.
Nešto od onog što Pejn opisuje nam je poznato. Očigledno je da smo stranački pristrasni; očigledno je da imamo slepa mesta. Za vreme pandemije kovida Trampova administracija koristila je staru zdravstvenu uredbu da protera stotine hiljada migranata.
Demokrati su to na sav glas kritikovali – ali kad je Bajdenova administracija iskoristila istu uredbu da protera još više ljudi, mnogi su to prosto prevideli. Republikanci govore da vlast ne treba da se meša građanima u život, ali ono što rade u raznim sferama – na primer, u sferi reproduktivnog zdravlja – zapravo povećava mešanje vlasti u naš život. Takve nedoslednosti su prosto deo politike.
Pejnova analiza, međutim, ukazuje na jedan drukčiji, problematičniji nivo iracionalnosti. Prema njegovoj verziji našeg političkog života, najdublje i najžilavije navike našeg uma navode neke od nas da se prepuste radikalnim fantazijama o ostalima. Ne obazirući se na stvarnost, te fantazije oblikuju naš zajednički život. „Potrebno nam je više humanizovanja jer ljudi u našoj zemlji mnogo dehumanizuju jedni druge. Demokrati zovu Trampove pristalice MAGAšima. Republikanci nazivaju demokrate demonskim pacovima“. A višedecenijska istraživanja su otkrila da su „dehumanizujuće reči i slike jasan pokazatelj da nasilje vreba iza ćoška“. Za jačanje stranačke pristrasnosti mogu se optužiti pretežno spoljni činioci kao što je internet, koji se, bar u teoriji, mogu promeniti. Ali Pejn ukazuje na unutrašnje činioce, a oni su žilaviji.
Ako je Pejn u pravu, čini se da je verovatna jedna vrsta budućnosti. Demokrati sanjaju o vremenu u kom će republikanci okrenuti leđa Donaldu Trampu i u kom će ga cela Amerika videti kao negativca. Da li je to zaista moguće? Ako postoji put koji vodi iz našeg trenutnog političkog pakla, on možda podrazumeva gajenje ogromne iskupljujuće fikcije u kojoj bi krajnosti trampizma bile ili zaboravljene ili prikazane kao razumljive. Možda će naknadni pogled sve to videti kao deo šire i u velikoj meri bezazlene polu-greške, kao dobronameran pokušaj ljudi koji su u osnovi bili dobri i razumni. Možda će život s tom fikcijom – nekima gorkom, nekima umirujućom – biti cena koju ćemo morati da platimo da bismo živeli jedni s drugima.
