Navršilo se tačno 20 godina od velikih demonstracija u Beogradu 9. marta 1991., koje je protiv Miloševića organizovala tadašnja opozicija, na čelu sa SPO. Po mom sudu to je jedan od najznačajnijih i najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji.
Najznačajnijih, jer su to bile prve velike demonstracije u bivšoj Jugoslaviji posle 1945. koje nisu bile organizovane od strane vlasti i policije, i čiji zahtev nije bilo još komunizma ili još nacionalizma. Tema je bila sloboda štampe i tražene su ostavke čelnih ljudi beogradske televizije, koju je Vuk Drašković tada nazvao TV Bastiljom, kao i početak prenosa rada skupštine. Preko 100.000 ljudi se okupilo da protestuje protiv lažnog izveštavanja državne televizije o opozicionim strankama. Ne traži se oružje (mada je naravno u toj masi bilo i takvih poziva, poput “pobićemo ustaše” i slično), nego se traži sloboda štampe. To samo po sebi predstavlja veliku vrednost – prve “buržoaske” demonstracije u Jugoslaviji posle toliko decenija. I te demonstracije su vrlo lako mogle da obore Miloševića, da je bilo više sreće i organizacije. Siguran sam, kada jednom bude pisana novija srpska istorija, da će postojati samo tri svetle tačke u njoj: dva datuma i jedan period od nekoliko meseci. To su 9 mart, studentski protesti 1996-97 i 5 oktobar (da, da i 28 jun 2001, umalo da zaboravim). Sve drugo je najbolje zaboraviti.
Razlog zašto mislim da je to jedan od najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji je činjenica da je tada propuštena šansa koja je realno postojala da se obori Milošević, i spreči celokupna tragedija i katastrofa koja se desila u periodu 1991-2000. Možete li da zamislite svet bez ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bez ekonomske devastacije pod sankcijama i Miloševićevim socijalizmom? Pokušajte da zamislite prostor od 22 miliona ljudi koji bazično govore jedan jezik, imaju neku zajedničku tradiciju, i koji će u šest novih država i sa verovatnom zonom slobodne trgovine i bez mnogo pasoških kontrola proći period 1990-2010. Pokušajte da zamislite da nije bilo ne samo protraćenih života i materijalnih resursa, žrtvovanog ekonomskog rasta i ukupne civilizacijske devastacije desetogodišnjim izopštenjem iz sveta, nego ni devastacije jedinstvenog kulturnog prostora, osećaja komfora koji je prosečan stanovnik Jugoslavije imao pre 1990. od Triglava do Đevđelije. Očuvanjem neke forme konfederacije ili mirnim raspadom Jugoslavije, to bi sve bilo sačuvano (kao što je sačuvano između Češke i Slovačke).
Kad sam pre neku godinu prelazio iz Trebinja u Dubrovnik jedini zvanični prevoz između dva grada je bio jedan minibus dnevno sa dvadesetak mesta. Na graničnom prelazu nije bilo nikog. U junu mesecu, u sred turističke sezone. Verujem da je veći promet bio u vreme kad je Marin Držić u 16. veku pisao “Novelu od Stanca” u kojoj neki dubrovački mangupi dobrodušno ismevaju seljaka iz Gackog koji je došao da prodaje sir i kajmak na dubrovačkoj pijaci. U svakom slučaju, broj seljaka iz Gackog koji danas trguju u Dubrovniku je sigurno manji nego u 16. veku. Za vreme boravka u Trebinju, setio sam se one divne sevdalinke “Djevojka je zelen bor sadila” koju je Hamzo Polovina zapisao od jednog starca u Trebinju 1950-ih godina. U njoj devojka sanjari kako će da zasadi bor koji će toliko da poraste da ona može da se popne i da “vidi ravne i Konavle”, i “Dubrovčane mlade”. Ali istovremeno i da vidi šta radi njen dragi, koji očigledno stalno ide trgovačkim poslom tamo, “da li pije ili drugu ljubi (“ako pije nek se ne napije, akol ljubi nek se na zaljubi”). Palo mi je na pamet kako dete koje je odraslo u post-ratnom Trebinju teško može da se identifikuje sa tekstom ove pesme. Ono živi u osakaćenom i kastriranom svetu u kome je Dubrovnik neka daleka naprijateljska teritorija iza brda, Muslimana u Trebinju nema, glavna džamija u gradu je pod katancem, a u školi ga uče, pitaj Boga šta, ne smem ni da zamislim… Koliko takvih nenadoknadivih, osakaćujućih kulturnih, ekonomskih, psiholoških tragedija bismo bili pošteđeni da su ljudi 9. marta uspeli?
Da je nekoliko ljudi bilo malo hrabrije i organizovanije tog popodneva 9. marta, Milošević bi bio najuren. U tom kratkom “prozoru mogućnosti” od negde 14h do oko 17h popodne vlast je bila u potpunom rasulu. Sve je bilo moguće. Možete li da zamislite ratove, klanicu, sankcije sa Vukom Draškovićem kao predsednikom Srbije, a Ivanom Đurićem kao premijerom, na primer? Ja teško da mogu.
Tačno je, SPO i Vuk Drašković 1991. su zvučali drugačije nego danas, čak drugačije nego 1992. Vuk je čovek brzog temperamenta, sklon naglim i nepromišljenim odlukama, a u to vreme i militantnom nacional-romantizmu. Sećamo se izjava o rukama i zastavama u Sandžaku, o srpskim granicama koje su omeđene jamama iz II svetskog rata i sličnih gluposti. Ali, Vuk Drašković nije psihopata i kriminalna baraba poput Miloševića i Šešelja, spremna da iskrvari naciju da bi opstala na vlasti. To je razlika. On pokušava da formira neku paravojsku za “zaštitu Srba” u leto 1991, ali već u jesen iste godine kada rat počinje punom parom, on je na pravoj strani: sabotira aktivno rat u Hrvatskoj (SPO minira mobilizaciju) i jedini govori otvoreno protiv rata u Bosni s proleća 1992. Učestvuje u paljenju sveća za Sarajevo sa drugom Srbijom (iako joj ideološki na pripada, jer je monarhista) i sve vreme ratnih godina se drži časno. Jedina je značajna politička figura u Srbiji koja govori protiv rata i osuđuje Miloševića, ne zato što nije dovoljno Balija pobio, nego zato što uopšte vodi rat. Ponavlja reči Ivana Đurića – srpski interes u Kninu se brani demokratijom u Beogradu. Pogledajte samo ovaj govor, kojim je zaslužio da uđe u istoriju, i da ništa drugo nije uradio. Đinđić i Koštunica su, nažalost, u isto to vreme saradnici i koalicioni partneri Karadžića. Kao i svi normalni ljudi, koliko god i sam učestvovao u buđenju i podjarivanju nacionalizma krajem 1980-ih, onog trenutka kad biva jasno da je Milošević samo iskoristio nacionalizam da bi ratom sačuvao i ojačao vlast, on se povlači i naziva “lopatu lopatom” a zločin zločinom. Sa izvesnom setom, čitam mnoge komentare, uključujući i mnoge na ovom sajtu, koji pokazuju da ogroman broj ljudi još nije proživeo tu Draškovićevu spoznaju i preumljenje s jeseni 1991, nije prepoznao i priznao da su patriotizam, “zaštita Srba” i “nacionalni interes” samo oruđa u rukama kripto-komunističkog režima da se održi; da je takav “patriotizam” bio (i ostao) samo “poslednje utočište nitkova”.
U tom trenutku, 1991, Vojislav Koštunica nije na pozicijama na kojima će se naći već koju godinu kasnije. On 9. marta drži veličanstven govor sa balkona Narodnog pozorišta, a 10. marta ujutro na konferenciji za novinare još bolji, u kome Miloševića naziva diktatorom i obećava još “demonstracija u slobodnom Beogradu”! Ništa o “ugroženosti” Srba preko Drine! Možete li to da zamislite? Ili Vladetu Jankovića kako na Radio Beogradu 2 govori o tome kako se oseća izolovanim (jesen 1991), jer svi govore samo o osvajanju teritorija i nacionalizmu, a retko ko pominje demokratiju? Fast forward, novembra 1995. kada SPS preuzima nasilno studio B, Koštunica odbija da se pridruži opozicionim demonstracijama sa obrazloženjem da bi to ugrozilo nacionalno jedinstvo, i da je sada, (nikad to neću zaboraviti!) “sudbina Republike Srpske važnija od sudbine slobode medija u Srbiji”.
9 mart je bio zlatna šansa: Drašković je u naponu političke snage. Ivan Đurić je živ i u Srbiji. Koštunica još uvek nije poludeo. Normalna vlada marta 1991. i obaranje Miloševića značili bi spas. Drašković i ljudi oko njega nisu imali živaca, ni smelosti. Ostalo je istorija. Bedna i sramotna.
