Srebrenica; Foto: Tarik Samarah
Prema predlozima rezolucije o Srebrenici (iz 2015. i 2024) Srbija se ponaša kao i prema Ahtisaarijevom planu o Kosovu (iz 2007). Odbija ih, odugovlači, nipodaštava, jednom rečju laže o njima – sve dok na kraju ne bude primorana da ih prihvati (i rezoluciju i plan). Sedamnaest godina Srbija beži od Ahtisaarijevog plana, i iz godine u godinu prihvata jedan po jedan njegov deo. Nepunu deceniju pokušava da izbegne Rezoluciju o Srebrenici, samo da bi je konačno dobila ove godine u maju. Pitanje je jednostavno, da smo i plan i rezoluciju prihvatili odmah, da li bismo time otvorili vrata za rešavanje nekih drugih velikih problema u zemlji?
Srbija se zakopala u devedesete i naprosto odbija da iz njih izađe. Kada se kaže „zakopala“ to zvuči kao prilično nejasna metafora. Zato recimo to drugačije: Srbija je institucionalizovala devedesete upravo da iz njih ne bi izašla. Jedan od oblika te institucionalizacije jeste i formalno odbijanje da se priznaju činjenice – da je Kosovo nezavisno od Srbije i da je u Srebrenici učinjen genocid. Još preciznije, preambula Ustava iz 2006. dobar je primer za institucionalizaciju o kojoj je reč. Uloga te preambule je dvostruka. S jedne strane, ona pogrešne politike iz devedesetih postavlja kao temelj za novu državu. S druge strane, ona je jasan znak da je Ustav u raskoraku sa stvarnošću i da ga ne treba uzimati za ozbiljno. Vrhunac gaženja tog nesrećnog ustava gledamo od 2012. naovamo.
Na institucionalizaciju se nadovezuju i identitetski obrasci koji su se formirali u devedesetima i traju do danas. Dovoljno je pogledati kako se (samo)oblikuju akteri u političkom polju, kako legitimišu svoje stavove i politike, te kako napadaju svoje političke suparnike, pa zaključiti da je nasleđe iz devedesetih ne samo prisutno već da mi i dalje živimo u devedesetima.
Šta je bio problem da se 2015. prihvati predlog britanske rezolucije o Srebrenici? Kada se taj predlog uporedi sa ovim novim, koji će očigledno biti prihvaćen u Skupštini UN-a, vidi se da je britanska rezolucija bila obuhvatnija i „uravnoteženija“ od predloga Nemačke i Ruande. Slično Deklaraciji o Srebrenici Skupštine Srbije – čijih se par stavova inače sasvim poklapa s par stavova u oba predloga rezolucija iz 2015. i 2024 – britanski predlog pominje sve žrtve rata. „Izražava žaljenje i solidarnost sa žrtvama na svim stranama u sukobu u Bosni i Hercegovini“ – tako stoj u tom predlogu.
„Народна скупштина Републике Србије изражава очекивање да ће и највиши органи других држава с територије бивше Југославије на овај начин осудити злочине извршене против припадника српског народа, као и да ће упутити извињење и изразити саучешће породицама српских жртава“ – stoji pak u domaćoj Deklaraciji.
Ali, radikali su s gnušanjem odbacili britanski predlog, zvanično molili Rusiju – predsednik Nikolić predsednika Putina – da stavi veto na taj predlog i pošto su im Rusi izašli u susret, proglasili veliku diplomatsku pobedu na svetskoj sceni. Da bismo nekih desetak godina kasnije dobili jednu svedenu rezoluciju u 7 tačaka (naspram 16 britanskih tačaka), sasvim nedvosmislenu i s vrlo jasnim uputstvima za upotrebu. Gledano iz ugla Nikolića, Vučića i njima sličnih, bolje bi im bilo da su prigrlili predlog iz 2015. Iz ugla Srbije, pak, predlog iz 2015. ili 2024. isti su, i svejedno je koji se prihvati, jer je za nas u Srbiji dobro da dobijemo bilo koji od njih i poštujemo ga.
Neće se desiti. Rezolucija će biti izglasana, ali će se Srbija praviti da ona ne postoji. U domaćim režimskim (ovde je veliko pitanje da li se „režimsko“ odnosi na režim u Beogradu ili na režim u Moskvi) medijima, dok idu zvanične primedbe političara na rezoluciju i pretnje novim sukobima u Bosni i Hercegovini ako se predlog usvoji, ređaju se tekstovi o tome kako je broj žrtava u Srebrenici znatno manji nego što se zvanično tvrdi, da su u taj broj ušli mnogi koji nisu ubijeni u julu 1995. nego mnogo ranije, a da ima i onih koji nisu uopšte ubijeni ali se vode kao žrtve. (Pod pritiskom te kampanje, neka se pokolebani čitalac vrati tekstu Nemanje Stjepanovića „Sudski utvrđene činjenice nasuprot teorija zavere“.)
Sve isto kao i s Ahtisaarijevim planom, dakle. To uporno okretanje glave od činjenica središnje je mesto domaće nacionalne politike. Decenijama unazad. Problemi se ne rešavaju dok se rešenja ne nametnu spolja. Jer, zaista, zar nije bilo jednostavnije odmah prihvatiti Ahtisaarijev plan ili predlog rezolucije iz 2015? Trebalo je odmah znati da će nam i jedno i drugo stići pre ili kasnije. Štaviše, zar ne bi bilo bolje da je Srbija izašla s predlogom poput Ahtisaarijevog plana još 2006, kada se taj plan oblikovao, umesto s preambulom Ustava koja ništa ne vredi? I zar nije umesto stranih predloga mogla svima ponuditi svoju Deklaraciju o Srebrenici iz 2010. i reći – evo, to je naš stav, i već godinama se ponašamo u skladu s tom deklaracijom. Naravno, nije se desilo i važno je pitati se – zašto?
Odgovor je banalan: tako bi se iskoračilo iz devedesetih, iz institucija bi se izbacile ratnohuškačke politike, a nasleđeni identiteti ne samo što bi postali bezvredni nego bi s dobrim razlogom bili žigosani. U toj drugačijoj Srbiji ne bi bilo mesta za radikale. I ne bi bilo zamislivo da novi predsednik vlade na svom nalogu 2. maja objavi:
„Мој први и једини захтев је оданост Отаџбини! Да створимо бесмртну Србију! Једну једину! Нашу мајку и Отаџбину! Њој одани морамо бити! Она је наш сан и вера! Бесмртна и једина отаџбина Србија! Нека живи у вечност једина наша Отаџбина, Србија! Слава Богу!“
Koga ne mrzi, neka analizira ovu hrpu gluposti. Možda i shvati otkuda se „Bog“ našao u ovom nizu nesuvislosti. Ovako, na prvi pogled, Srbija ispada kao neka crkva, iz čega sledi da bi „Bog“ koji se u njoj slavi morao biti… Ne, ne, strašno je to i pomisliti. A sve zato – i isključivo zato – što, pored nekih drugih stvari, nismo imali hrabrosti da prihvatimo plan i prigrlimo rezoluciju.
