Bilo bi besmisleno da se pretvaramo da se ono što se dogodilo nije dogodilo. Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca sada svake godine zarađuje skoro četvrtinu nacionalnog dohotka. Ako umesto dohotka posmatramo bogatstvo, jedan odsto najbogatijih kontroliše 40 odsto ukupnog bogatstva. Njihov se položaj značajno popravio. Pre dvadeset pet godina, 12 odsto najbogatijih ljudi je kontrolisalo 33 odsto ukupnog bogatstva. Mogli bismo da im čestitamo na genijalnosti i energičnosti i da zaključimo da velika plima podiže svaki brod. Ali takav zaključak bio bi pogrešan. Dok je najbogatijem postotku Amerikanaca u proteklih deset godina prihod skočio za 18 posto, onima u sredini primanja su smanjena. Za muškarce sa srednjom stručnom spremom, ovo opadanje bilo je vrlo oštro – 12 odsto za samo 25 godina. Sav rast poslednjih decenija – i duže – išao je onima na vrhu. Što se tiče jednakosti distribucije dohotka, Amerika zaostaje za svim državama stare, okoštale Evrope koju je predsednik Džordž W. Buš ismevao. Najbliže zemlje su nam Rusija, sa svojim oligarsima, i Iran. I dok se mnoge tradicionalno nejednake države u Latinskoj Americi, poput Brazila, poslednjih godina bore, i to uspešno, da poprave položaj siromašnih i smanje razliku u dohocima, Amerika je dopustila da se nejednakost poveća.
Ekonomisti su nekada davno pokušavali da opravdaju ogromnu nejednakost koja je delovala zabrinjavajuće sredinom 18. veka – a koja je tek bleda senka ovoga što danas imamo u Americi. Pronašli su opravdanje i nazvali ga „teorijom marginalne produktivnosti“. Ukratko, ova teorija vezuje veći dohodak za veću produktivnost i veći društveni doprinos. Bogati su oduvek voleli ovu teoriju. Međutim, dokaza za njenu valjanost još uvek je malo. Direktori korporacija koje su delimično odgovorne za trogodišnju recesiju – čiji je doprinos našem društvu, kao i njihovim kompanijama, bio strahovito negativan – dobili su ogromne nadoknade. U pojedinim slučajevima, kompanije nisu imale obraza da ove nagrade nazovu „bonusima za dobro poslovanje“, pa su ih prekrstile u „bonuse za zadržavanje“ (iako se jedino zadržava loše poslovanje). Ljudi koji su zaista doprineli razvoju našeg društva, od vrhunskih genetičara do utemeljivača informatičkog doba, dobili su siću u odnosu na one odgovorne za finansijske inovacije koje su našu privredu dovele do ruba propasti.
Neki na nejednakost distribucije dohotka samo sležu ramenima. Pa šta ako ovaj dobije a onaj izgubi? Nije bitno, kažu oni, kako se deli kolač, bitno je koliki je taj kolač. Takvo rezonovanje je suštinski pogrešno. Jedna privreda u kojoj je većini građana iz godine u godinu sve gore – privreda poput američke – ne može da bude dugoročno zdrava. Za to ima nekoliko razloga.
Prvo, porast nejednakosti je samo naličje drugog fenomena: smanjenja mogućnosti. Kada zatiremo jednake šanse, to znači da ne koristimo neka od najvažnijih sredstava – naše ljude – na najproduktivniji mogući način. Drugo, mnoge deformacije koje dovode do nejednakosti – poput onih u vezi sa monopolskim položajem i povlašćenim oporezivanjem određenih interesnih grupa – podrivaju efikasnost privrede. Ova nova nejednakost stvara nove deformacije, koje dalje podrivaju efikasnost. Da navedemo samo jedan primer: ogroman broj naših najtalentovanijih mladih ljudi, kad vide astronomske nagrade, odlaze u finansijski sektor, umesto u oblasti koje bi dovele do produktivnije i zdravije privrede.
Treće, i možda najvažnije, savremena privreda zahteva „kolektivno delovanje“ – država joj je potrebna za investicije u infrastrukturu, obrazovanje i tehnologiju. SAD i čitav svet imali su mnogo koristi od državno sponzorisanih istraživanja, koja su omogućila internet, poboljšanje zdravlja građana itd. Ali Amerika dugi niz godina trpi zbog nedovoljnih investicija u infrastrukturu (pogledajte u kakvom su nam stanju autoputevi i mostovi, železnice i aerodromi), u osnovna istraživanja, i u obrazovanje na svm nivoima. Čeka nas dodatno smanjenje ulaganja u ove oblasti.
Ništa od toga ne bi trebalo da nas iznenađuje – jednostavno, to se dešava kada se u jednom društvu distribucija bogatstva izvitoperi. Što je jedno društvo podeljenije, utoliko se bogati teže odlučuju na ulaganje u zajedničke potrebe. Bogati ne moraju da se oslanjaju na državu da im obezbedi parkove, ili obrazovanje, ili zdravstvenu negu, ili ličnu bezbednost – sve ovo mogu i sami da kupe. U tom procesu, oni se sve više udaljavaju od običnih ljudi, i gube svaku vrstu saosećanja koju su možda nekad imali. Zabrinuti su i zbog jake države – države koja bi mogla da iskoristi svoju snagu za ispravljanje neravnoteže, da im oduzme deo bogatsva i da ga upotrebi na opšte dobro. Možda se najbogatiji procenat ljudi žali na državno uređenje u Americi, ali mu ono savršeno odgovara: sistem je suviše ukočen da restribuira, i suviše podeljen da uradi bilo šta drugo osim da spušta poreze.
Ekonomisti nemaju potpuno objašnjenje za rastuću nejednakost u Americi. Uobičajena dinamika ponude i potražnje svakako je odigrala ulogu: tehnologije smanjenja rada umanjile su potražnju za „dobrim“ poslovima koje obavljaju radnici iz srednje klase. Globalizacija je stvorila svetsku tržnicu, i dovela do situacije gde skupi nekvalifikovani američki radnici moraju da se takmiče sa jeftinim nekvalifikovanim radnicima iz inostranstva. I društvene promene su odigrale određenu ulogu – na primer, propast sindikata, koji su nekad predstavljali trećinu američkih radnika, a sada zastupaju svega 12 odsto ljudi.
Ali jedan od najvažnijih razloga za toliku nejednakost jeste to što najbogatiji ljudi to žele. Najočigledniji primer je poreska politika. Smanjenje poreza na kapitalnu dobit, a tako bogati dobijaju veliki deo svog prihoda, obezbedilo je najbogatijim Amerikancima lagodan život. Monopolski ili skoro monopolski položaj uvek je bio veliki izvor ekonomske moći – od Džona Rokefelera početkom prošlog veka do Bila Gejtsa krajem prošlog veka. Labava primena antimonopolskih zakona, posebno pod republikancima, bila je kao dar s neba najbogatijem procentu ljudi. Veliki deo današnje nejednakosti rezultat je manipulisanja finansijskim sistemom, što su omogućile promene pravila koje je kupila i platila sama finansijska industrija – i to joj je bila jedna od najboljih investicija. Država je pozajmljivala novac finansijskim institucijama skoro bez kamate, a kad je sve drugo propalo, velikodušno ih je spasavala. Regulatorne institucije žmurile su na nedovoljnu transparentnost i sukobe interesa.
Kada samo pogledate obim bogatstva koje kontroliše najbogatiji procenat građana u ovoj zemlji, nameće se zaključak da je naša rastuća nejednakost karakteristično američko dostignuće – krenuli smo sa kraja kolone, ali smo sada šampioni u nejednakosti. I čini se da ćemo ovo dostignuće i ubuduće izgrađivati, jer su sile koje su ga omogućile sve snažnije. Bogatstvo donosi moć, koja donosi veće bogatstvo. Za vreme S&L skandala – čije dimenzije danas deluju skoro smešno – kongresna komisija pitala je bankara Čarlsa Kitinga da li mu je milion i po dolara koje je potrošio na nekoliko izabranih zvaničnika obezbedilo neki uticaj. „Nadam se da jeste“, odgovorio je on. Vrhovni sud je svojom nedavnom presudom u korist političke organizacije Citizens United potvrdio pravo korporacija da kupuju državu, otklanjajući ograničenja za finansiranje izbornih kampanja. Lično i političko danas se savršeno podudaraju. Praktično svaki američki senator, i većina poslanika u Predstavničkom domu, pripadaju najbogatijem procentu, novac od najbogatijeg procenta omogućava im da ostanu na položaju, i oni znaju da će ih, budu li mu dobro služili, najbogatiji procenat nagraditi kada napuste položaj. Najveći broj tvoraca trgovinske i ekonomske politike takođe dolazi iz ovog kruga. Ne treba da nas iznenađuje kada farmaceutske kompanije dobiju na poklon trilion dolara – iako zakonodavstvo zabranjuje državi, najvećem kupcu lekova, da pregovara oko cene. Ne treba da zevamo u čudu ako poreski zakon ne može da izađe iz Kongresa ukoliko u njemu nema ogromnih poreskih olakšica za bogate. Ako imamo u vidu moć najbogatijeg procenta, za očekivati je da sistem ovako funkcioniše.
Nejednakost u Americi deformiše naše društvo na svaki mogući način. Recimo, dobro je dokumentovan efekat „stila života“ – ljudi izvan najbogatijeg procenta troše više nego što zarađuju. Možda je ekonomija „kapanja“ samo izmišljotina, ali je bihejviorizam „kapanja“ vrlo realna pojava. Nejednakost u dobroj meri deformiše i našu spoljnu politiku. Deca najbogatijeg procenta retko odlaze u vojsku – činjenica je da se „dobrovoljna“ vojska ne plaća dovoljno da privuče njihove sinove i kćeri. Najbogatija klasa ne trpi zbog većih poreza kada zemlja krene u rat: sve će se to platiti pozajmljenim novcem. Spoljna politika je, po definiciji, politika balansiranja nacionalnih interesa i nacionalnih resursa. Kada najbogatiji procenat vodi glavnu reč, a ne plaća cenu, ideje o ravnoteži i uzdržavanju guraju se u stranu. Našim avanturama nema kraja, korporacije i preduzimači mogu samo da dobiju. Pravila globalizacije takođe su skrojena da idu na ruku bogatima: ona podstiču države na konkurenciju u preduzetništvu, što spušta poreze za korporacije, oslabljuje zaštitu zdravlja i životne sredine, i podriva ono što smo nekad smatrali „osnovnim“ pravima radnika, među kojima je i pravo na kolektivni ugovor. Zamislite kako bi svet izgledao kada bi se podsticala konkurencija između zemalja za radnike. Države bi se nadmetale u tome da obezbede veću ekonomsku sigurnost, niže poreze za obične radnike, dobro obrazovanje i čistu životnu sredinu – dakle, stvari koje brinu radnike. Ali najbogatiji procenat ne mora da brine.
Ili, bolje rečeno, misli da ne mora. Od svih troškova koje najbogatiji procenat nameće našem društvu, možda je najveći upravo ovaj: urušavanje našeg osećanja za identitet, u okviru koga su pošteno nadmetanje, jednake mogućnosti i osećaj za zajednicu važne kategorije. Amerika se dugo dičila svojim „fer“ društvom, gde svako ima mogućnost da napreduje, ali statistika nam govori nešto drugo: šanse za siromašnog građanina, ili čak pripadnika srednje klase, da napreduje do vrha, manje su nego u mnogim evropskim zemljama. Sve je protiv njega. Upravo je ovo osećanje, da je sistem nepravedan, dovelo do nemira na Bliskom istoku: poskupljenje hrane i hronična nezaposlenost mladih samo su potpalile vatru. Pošto je u Americi stopa nezaposlenosti mladih sada oko 20 posto (a u nekim mestima, i nekim sociodemografskim grupama, dvostruko toliko); pošto svaki šesti Amerikanac koji hoće redovan posao ne može da ga dobije; pošto svaki sedmi Amerikanac koristi markice za hranu (a otprilike isto toliko smatra da je „hrana neizvesna“) – imajući sve to u vidu, jasno je da neko sprečava „kapanje“ od jednog procenta na sve ostale. Sve ovo stvara predvidljivi efekat otuđenja – odziv najmlađih birača, onih od dvadeset do trideset godina, na prošlim izborima bio je 21 posto, otprilike kao i stopa nezaposlenosti.
Poslednjih nedelja gledali smo kako milioni ljudi izlaze na ulice, protestujući protiv političke, ekonomske i društvene situacije u svojim potlačenim sredinama. Vlade su srušene u Egiptu i Tunisu. Demonstracije su izbile u Libiji, Jemenu i Bahreinu. Vladajuće porodice u drugim zemljama regiona nervozno vire kroz prozore svojih rashlađenih vila – da li je i na njih došao red? U pravu su što brinu. Ovo su društva gde jedan majušni sloj – manje od 1 posto – kontroliše lavovski deo bogatstva; gde je bogatstvo glavna odrednica moći; gde korupcija svake vrste predstavlja način života; i gde najbogatiji često aktivno sprečavaju mere koje bi popravile uslove života čitavom stanovništvu.
Dok posmatramo narodni gnev na ulicama, nameće se jedno pitanje: kad će taj gnev doći do Amerike? U mnogim važnim aspektima, naša zemlja liči na ove daleke, nemirne države.
Aleksis de Tokvil je jednom opisao nešto što je smatrao glavnim delom genijalne osobenosti američkog društva – a to je nazvao „ispravno shvaćeni lični interes“. Prve dve reči su ključne. Svako ima neki lični interes u najužem smislu: hoću ono što mi odgovara, i to odmah! Međutim „pravilno shvaćeni“ lični interes je nešto drugo. Voditi računa o interesu svih ostalih – drugim rečima, o zajedničkom dobru – zapravo je preduslov za ličnu dobrobit. Tokvil nije govorio da je takav stav idealistički ili plemenit – u stvari, tvrdio je sasvim suprotno. To je bio pokazatelj američkog pragmatizma. Ovi promućurni Amerikanci shvatili su jednu suštinsku činjenicu: kad vodiš računa o drugome, to nije samo dobro za dušu – to je dobro za posao.
Najbogatiji procenat ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji stil života, ali izgleda da jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi i od toga kako živi ostalih 99 posto. Istorija nas uči da najbogatiji procenat to na kraju shvati. Ali prekasno.
Džozef Stiglic, Vanity Fair, maj 2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net
