U dijalektu koji se govori u švapskom selu u Banatu, gde sam odrasla, govorilo se: vetar IDE. Na pravilnom nemačkom, kakav se govorio u školi, govorilo se: vetar DUVA. A meni, sedmogodišnjoj devojčici, to je zvučalo kao da bi vetar da sebi nanese bol. Na rumunskom, koji sam tada počinjala da učim u školi, kaže se: vetar UDARA, vintul bate. To mi je tada zvučalo kao da vetar želi da nanosi bol drugima. Kao sa duvanjem, iste su razlike i kod prestanka vetra. Na nemačkom se kaže: vetar se SMIRIO. Na rumunskom, međutim: vetar je STAO, vintul a stat. Ovaj primer sa vetrom odražava samo jednu od trajnih razlika koje postoje u opisivanju istih činjenica na različitim jezicima. Svaka rečenica izražava pogled na stvari oblikovan kroz one koji ga govore – tako i nikako drugačije. Svaki jezik vidi svet na drugi način gradeći svoj rečnik kroz taj drugačiji pogled. Te razlike prožimaju čak i mreže njihovih gramatika. Iz reči svakog jezika gledaju nas neke druge oči.
Ljiljan, crin, na rumunskom je muškog roda. Sigurno je da TAJ ljiljan nekima izgleda drugačije nego TA ljiljan. U nemačkom jeziku, dakle, imamo posla sa ljiljanom-damom, dok se u rumunskom radi o jednom gospodinu. Kada su nekome bliska oba ta pogleda, u glavi mu se zajedno njišu dama-ljiljan i gospodin ljiljan. Šta postaje od jednog ljiljana u dva paralelna jezika? Nos žene, nepca muškarca. Miriše li on na dolaske i odlaske, ili ostanak? Dvoimeni ljiljan je u glavi uvek nemiran i zbog toga o sebi i svetu saopšava više nego ljiljan koji ima samo jedno ime.
Jedan te isti predmet se preobražava iz jezika u jezik. Pri tome je svejedno o kojim se jezicima radi. Ono što se vidi kroz maternji jezik nailazi na ono što strani jezik vidi na drugi način. Maternji jezik se ima skoro sasvim bez sopstvene volje. To je nešto urođeno, nešto što neprimetno nastaje. O njemu se prosuđuje sa stanovišta kasnije naučenih ili na drugi način iz njega proisteklih jezika. Odjednom iz nečega što se uzimalo zdravo za gotovo namiguje ono slučajno što reči nose u sebi. Tako maternji jezik više nije jedino stanište predmeta, a reči maternjeg jezika više nisu jedina mera stvari. Naravno, maternji jezik svakom pojedincu ostaje neprikosnoven. U celini uzev, njegovim merilima se veruje – čak i kad ih relativizuje prizor koji nudi dodatni, naučeni jezik. Pojedinac zna da su ta merila najpouzdanija i najneophodnija – čak i kada su slučajna. Ona su govorniku na raspolaganju gratis, a naučena su bez njegove svesti o tom učenju. Maternji jezik je trenutno i bezuslovno tu, kao sopstvena koža. I isto kao koža, on je ranjiv– ako ga drugi nipodaštavaju, ignorišu i čak zabranjuju. Neko kao ja, koja sam sa zavičajnim dijalektom i slabašnim školskim znanjem književnog nemačkog jezika ušla u govor rumunskog grada, suoči se sa ozbiljnim teškoćama. Tokom prve dve godine u gradu, često mi je bilo lakše da u nepoznatom kvartu nađem traženu ulicu nego u tamošnjem jeziku pravu reč. Rumunski jezik se prema meni odnosio kao moj džeparac: nije bio dovoljan. Ono šta bih želela da kažem moralo se platiti odgovarajućim rečima. Mnoge, međutim, nisam znala, a i one malobrojne koje su mi bile poznate nisu mi pravovremeno padale na pamet. Ali danas znam da mi je to oklevanje i odugovlačenje koje me je potiskivalo na niži nivo razmišljanja, omogućilo više vremena za divljenje preobražaju koji su stvari doživljavale prelaskom u rumunski jezik. Imala sam sreću da mi se to desilo. Drugačiji je pogled na lastavicu, koja je na rumunskom rîndunica, ptica koja SEDI U NIZU. Koliko je to sadržajnije nego nemačka reč SCHWALBE. Uz ime ptice saopštava se i da one, gusto pripijene jedna uz drugu, u crnom nizu sede na žici. Svakog leta sam na selu gledala taj prizor, čak i u vreme kada mi ta rumunska reč još nije bila poznata. Bila sam oduševljena činjenicom da je lastavici dato tako lepo ime. I sve češće sam se suočavala sa rečima koje su na rumunskom zvučale senzualnije, na način koji je meni bio primereniji, nego njihovi ekvivalenti u mom maternjem jeziku. Taj raskorak u preobražaju značenja više nisam htela da ignorišem. Ni u govoru, ni u pisanju. U mojim knjigama nije ispisana još nijedna reč na rumunskom. Ali samo po sebi se razume da rumunski učestvuje u mom pisanju, jer je urastao u moj pogled na svet.
Maternjem jeziku ne pada teško kada u optici drugih jezika njegove slučajnosti postanu vidljive. Naprotiv, izlaganje sopstvenog jezika pogledima drugog vodi ka jednom sasvim prihvatljivom odnosu, ka ljubavi lišenoj stega. Ja svoj maternji jezik nikada nisam volela zato što je bolji, nego zato što mi je najbliži.
Instinktivno poverenje u maternji jezik može, međutim, biti poljuljano. Nakon masovnog uništenja Jevreja u nacionalsocijalizmu, Paul Celan je morao da se pomiri sa činjenicom da je nemački, njegov maternji jezik, jezik ubica njegove majke. Našavši se na toj ledenoj vetrometini, međutim, on ga se nije mogao odreći. Jer taj jezik je bio ukorenjen već u prvoj reči koju je izgovorio kada je učio da govori. On je Celanu, kao prvi, bio najbliži i to je morao i ostati. Čak i kada mu je smrdeo na dimnjake koncentracionih logora, Celan je taj jezik morao smatrati intimno svojim, iako je odrastao u okruženju u kojem su se govorili jidiš, rumunski i ruski, a francuski mu je postao jezik svakodnevnog života. Sasvim je suprotan primer Žorža-Artura Goldšmita. Decenijama nakon masovnog uništenja Jevreja on je pisao na francuskom, odbijajući da se služi nemačkim. Ali nije ga zaboravio. I njegove poslednje, na nemačkom napisane knjige virtuozne su, u toj meri da većini knjiga napisanih u Nemačkoj ne preostaje ništa sem da tavore u njihovoj senci. Moglo bi se reći da je Goldšmitu maternji jezik dugi niz godina bio oduzet.
Mnogi nemački pisci uljuljkuju se u uverenju da maternji jezik može poslužiti kao zamena za sve drugo. Oni kažu: JEZIK JE MOJA DOMOVINA. Autori čija je domovina bespogovorna i čijem pribežištu u njoj ne preti nikakva životna opasnost, iritiraju me takvim tvrdnjama.
Kada Nemac kaže JEZIK JE MOJA DOMOVINA, obavezuje se da stupi u vezu i sa onima koji su tu izreku skovali. A skovali su je emigranti koji su uspeli da umaknu Hitlerovim ubicama. Dovedena u vezu sa njima, izreka JEZIK JE MOJA DOMOVINA svodi se na puko samopotvrđivanje. Ona tada znači samo: „Još postojim“. JEZIK JE MOJA DOMOVINA je emigrantima u bezizglednoj tuđini predstavljalo sopstvenim ustima izgovoreno insistiranje na svom postojanju. Oni kojima njihova domovina dopušta da slobodno odlučuju o odlaženju i vraćanju ne bi trebalo da troše ovu izreku. Oni pod nogama imaju sigurno tle. Dolazi li iz njihovih usta, ta izreka obesmišljava tragiku onih koji su izbegli. Ona sugeriše da emigranti mogu da zaborave na upropašćene živote, usamljenost i zauvek uništeno samorazumevanje, jer im maternji jezik – kao u lobanji prenosiva domovina – sve to nadoknađuje. Ali ne radi se o tome da se sopstveni jezik može nositi sa sobom; on se mora nositi. Samo kada se umre, njega više nema tu – ali kakve to veze ima sa domovinom.
Držim se jedne rečenice koju je napisao Horhe Semprun. U svojoj knjizi „Frederiko Sančez se oprašta“, on njome sažima svoje iskustvo zatvorenika u koncentracionom logoru i u inostranstvo izbeglog emigranta tokom Frankove diktature: „NIJE JEZIK MOJA DOMOVINA, NEGO ONO ŠTO GOVORIM“. Njemu je jasno koji minimum unutrašnje saglasnosti sa izgovorenim sadržajima je potreban da bi postojao osećaj pripadnosti. Kako je španski jezik njemu mogao biti domovina u Frankovoj Španiji? Sadržaji izrečeni na maternjem jeziku ugrožavali su mu život. Semprun uvidom da je „DOMOVINA ONO ŠTO GOVORIM“ misli, umesto da se domovinom teši zato što je dospeo do najtragičnije tačke svoje egzistencije. Koliko je Iranaca samo zbog jedne jedine rečenice na persijskom bačeno u tamnicu. I koliko je Kineza, Kubanaca, Severnokoreanaca, Iračana koji u svojim maternjim jezicima ni za trenutak ne vide svoj dom. Ili, da li je, na primer, jedan Saharov, zaključan sa svojim ruskim jezikom u kućni pritvor, mogao taj jezik smatrati svojom domovinom.
Kada u životu više ništa ne ide kako treba, reči se ruše. Uz to idu i diktature – desne i leve, ateističke i božanske – koje jezik stavljaju u svoju službu. U mojoj prvoj knjizi o detinjstvu u banatsko-švapskom selu, rumunski izdavač je cenzuri podvrgao čak i reč KOFER. Ta reč je smatrana provokativnom, jer je od iseljavanja pripadnika nemačke manjine trebalo napraviti tabu. Ovom otimačinom reči zatvaraju se oči i pokušava se poništiti jeziku imanentni razum. Propisani jezik tako postaje neprijateljski koliko i samo obeščašćenje.
Sa propisanim jezikom svakodnevno sam se sretala još kao dete, u školi. S jedne strane, u vidu ponavljanja hvalospeva i ritualnih svečanosti u čast Partije i Otadžbine, kao usred detinjstva usađenog uvežbavanja bezuslovne poslušnosti, sprečavanje samostalnog mišljenja i gušenje svih drugih individualnih osobina. S druge strane, propisani jezik sam doživljavala i kao kod kuće dobijenu opomenu da u školi treba ćutati o svemu o čemu se priča kod kuće u porodici. Kod kuće se, međutim, nije pričalo mnogo – čak ni ono najneophodnije. Verujem da seljaci pričaju manje nego što je potrebno; njihov rečnik je najsiromašniji od svih na koje sam do sada naišla. Snaga seljaka iz mog tadašnjeg okruženja počivala je u velikom ćutanju; to ćutanje je bilo tako zatvoreno i neprobojno da više nije bilo ni upadljivo. To je bio način života u koji se govor prosto nije uklapao.
Ta vrsta ćutanja nije pauza u sred pričanja, nego nešto sasvim zasebno. Kod kuće, među seljacima, upoznala sam način života u kojem nije postojao običaj da se koriste reči. Kada se nikada ne govori o sebi, ne govori se baš mnogo. Što je neko bio ćutljiviji, utoliko bi jače bilo njegovo prisustvo. Kao i svi drugi u kući, i ja sam naučila da tumačim podrhtavanje nabora na licu, vratnih žila, nozdrva ili usana, pokrete brade ili prstiju, umesto da čekam da se izgovore reči. Svi smo tako među ćutljivima naučili da razaznajemo ko kakvo osećanje unosi sa sobom ulazeći u kuću. Slušali smo očima više nego ušima. Tako je nastala jedna prijatna težina, jedno rastegnuto opterećenje koje je svako nosio u glavi. Ta težina se ne da iskazati rečima, jer reči ne ostaju. Odmah pošto se izgovore, jedva da je izgovaranje završeno, one su već zanemele. Mogu se izgovarati samo pojedinačno, jedna za drugom. Svaka rečenica dođe na red tek pošto je prethodna izrečena. Ali kada se ćuti, sve dolazi odjednom – izruči se sve ono što se dugo nije govorilo, čak i ono što se nikada nije izgovorilo. To je jedno stabilno, u sebe zatvoreno stanje. A govor je kao zamršeni konac koji se kida i koji neprekidno treba iznova uvezivati.
Sa nemačkog preveo Dušan Bogdanović
