Namik Kabil: Beskućnik; Akademska knjiga, Novi Sad, 2023.
Namik Kabil, pripovedač romana Beskućnik Namika Kabila, više od trideset godina pokušava da se vrati kući, ali ne uspeva. Da stvar bude gora, grad iz koga je izgnan pre 30 godina, Trebinje, i dalje je na istom mestu na kojem je oduvek bio, kuća kojoj sve ovo vreme pokušava da se vrati na istoj je zemlji na kojoj je nikla, on se redovno vraća u taj grad i redovno boravi u toj kući, popije kafu s preostalim prijateljima na trgu ispod platana, siđe do Trebišnjice i ponekad zabaci, u kući se sudara s uspomenama, mimoilazi sa senima majke i oca, osluškuje škripu stepenika i jedva čujne korake dobrih kućnih duhova, pakuje i raspakuje čitav jedan sentimentalni prtljag razbacan po sobama velike, prazne kuće, ali on, Namik, kao neki hercegovački Odisej čiji povratak traje duže od Odiseje kralja Itake, nikako da se vrati iako je već tu. Možda je Tomas Vulf bio u pravu kada je rekao da se kući ne možemo vratiti, a možda bi i Namik Kabil dodao da to nije do nas, nego do kuće: “Ja pišem knjigu o našoj kući u Trebinju koja se zadnjih godina pretvorila u zidove koji nas pritišću, objašnjavao sam sagovornicima” (str. 128). Ali kako se to kuća “pretvara” u puke zidove? I kako to (i zašto) zidovi pritiskaju? Šta ti zidovi tačno pritiskaju? I kada? Kada smo među njima, ili pritiskaju stalno, kao tuga što pritiska? Poput Prusta koji traga za sećanjima, tako i Namik Kabil traga za kućom, samo što je redosled koraka kod ova dva pisca upravo suprotan: Prustu je potreban čulni znak da bi pokrenuo sećanje – ukus kolača umočenog u čaj, zvuk crkvenih zvona, neravna kocka kaldrme o koju se sapliće, glogov žbun – dok je Kabil sav u sećanju koje pokušava da ugura u tu veliku kuću. I ne uspeva. Tu negde, a zapravo već u divnom romanu Isijavanje – koji možda, kao i roman Amarkord, nosi ime jednog velikog filma – započinje borba čoveka i njegove kuće. Odveć bi banalno i odveć na prvu loptu bilo reći da se ta borba odvija u čoveku. U redu, naravno, sve je u čoveku. A i nije da kuća može da uzvrati. Osim što će nas Namik Kabil poučiti da može. Našom krivicom ili njenim uzjogunjenim karakterom, tek, kuća počinje da pritiska, njeni se zidovi izdaleka obrušavaju na nas, a muku duši olakšava samo pisanje: “Kako god da bilo, ja znam da se u ovoj fotelji, na ovoj adresi, mogu ovako tegobno i zaljubljeno prepustiti riječima koje u jednom trenutku slažem i obrćem, a već u sljedećem iste one mene ispravljaju i vraćaju na početak. Nekad me rasture u djeliće, riječi ostanu razbacane kao igračke po sobi, neko je ostavio nered iza sebe. Nemoj mi przniti po kući. Dom je ljubav” (str. 134). Jedino što ta fotelja nije u Trebinju i nije u kući o kojoj piše, nego je drugde, u domu.
Kabilov roman počinje pričom o zavrtanju i odvrtanju vode. Ako se u kući ne živi, onda zimi zavrnemo vodu kako se ne bi sledila u cevima i cevi popucale. Kada otopli, vodu odvrnemo. Ako je ne odvrnemo, mogu nam, recimo, kroz prazne cevi u kuću upasti pacovi: iskoče kroz ve-ce šolju, pojedu sve što je za jelo i progrizu ono što je zgodno za progrizanje, a onda uredno ostave gomilice izmeta po kući. Zbog toga je, za svaki slučaj, na dasku ve-ce šolje potrebno staviti poveći kamen ili nešto teško, kako zverke, sve i da dođu dotle, ne bi mogle da provale u kuću. To je elementarna stvar koju obično možemo čuti od ljudi s tim neprijatnim iskustvom, ili od ljudi koji takve “sitnice” ne zanemaruju. I Namik je Kabil, pripovedač romana Beskućnik Namika Kabila, ne jednom čuo te zdravorazumske savete i, kao krajnje nezainteresovan za stvari praktične, istog trenutka pouku zaboravio. Kada mu stigne poziv da voda probija iz kuće, tog će se saveta, naravno, setiti. Setiće ga se i kada se susretne s pacovima u kući. A onda će sećanja vezana za kuću početi da kuljaju, te će ih on, kao i Prust, pratiti najdalje što može, da bi se silne priče skućile u priči o kući. Priče, ali ne i ljudi. Priča o kući zato postaje priča o selidbi, o izgnanstvu, o beskućništvu, o jednom gradu, o ljudima koji su u kući živeli i umirali, o povratku kući i o kući povrataka, o prijateljstvima, o vernosti i o izdaji, o tome kako se kući, ipak, ne možeš vratiti jer ne znaš, iako misliš da znaš, gde ti je kuća. Priča o kući postaje priča o sukobu materije, onih zidova koji pritiskaju, i nematerije koju ne znamo kako da nazovemo, ali od koje sačinjen je dom. Zbog toga bi čitalac, ako ikako može, trebalo najpre da pročita Amarkord Namika Kabila kako bi video (ako već ne zna) šta znači izgubiti i kuću i dom, potom Isijavanje da bi video šta znači vratiti se, pa tek potom Beskućnika kako bi shvatio da povratka nema. Nije, naravno, nužno čitati baš tim redom, ali jeste nužno pročitati sve tri knjige.
Čitalačko iskustvo koje nam Kabil nudi prvorazredno je. A prvorazredno je i, već sada je jasno, jedinstveno na ovome jeziku, jer pisac piše potpuno čistim stilom, direktnim, bez okolišanja i bez ukrasa, kao da sastavlja suvi inventar sopstvenog života nužno spletenog sa životima drugih (kao u onom sjajnom i užasnom Donersmarkovom filmu Životi drugih). Ta čistota, međutim, i ta hotimična svedenost, vrlo su promišljen postupak koji piscu dopušta da, kad god oseti potrebu za tim, kad god tekst to zatraži, napravi petlju bilo u vidu poente, bilo kao iskorak iz dotašnjeg pripovedanja. S jedne strane, dakle, Kabil traga za razlozima (književnost je, tu bismo se složili s Prustom, uvek već potraga za razlozima, koliko se god mi, u međuvremenu, odupirali takvom “svođenju” svrhe književnosti na ono što je, tako mislimo, pre svega stvar filozofije ili nauke) i u toj potrazi nailazi na netaknute predele smisla (ili besmisla). Zbog čega su se roditelji, recimo, iz Tuzle preselili u Trebinje, jedna je od dilema koje muče pripovedača. Kada prođe zdravorazumske slojeve, uvek poređane na površini, pripovedač zaranja dublje i dalje, on prati žilu sećanja i intuicije, služi se logikom i inercijom samoga jezika kako bi mašti pomogao da prodre tamo gde sama to ne bi mogla. Istim postupkom potražiće i uzroke užasnog rata koji je, oličen u pacovima s kokardama, njega, sestru i roditelje izgnao iz kuće i grada. Ili će on, tvrdi nevernik, potražiti razloge miline koja ga obuzme kada ugleda crkvicu na putu od Mostara do Trebinja, upravo na onom mestu na kojem joj se, još od detinjstva, radovao. To je, dakle, ravan Kabilovog romana na kojoj se traže uzroci. S druge strane (premda suzdržano, kao da je reč o naročito osetljivom tkivu koje valja presaditi iz jedne sredine u drugu), Kabil se prepušta književnoj igri koja u nekoliko navrata dostiže rableovsku živopisnost: “Nemilice se dolazilo i prolazilo kroz tu kuću, jelo i pilo obilno, sva su sijela bila vezana za velike količine hrane, alkohol i pjesmu. Sjećam se ovala sa suhom jarčevinom, polusirovom i crvenom kao tunjevina, sirom iz ulja i kajmakom, gondolama hladne bailde koja se pravila dan ranije i posluživala hladna kao prilog ili predjelo, namaza od patlidžana pečenog na vatri, šarenog bureka, zeljanice od crnog brašna sa sirom iz mijeha, bjelopoljskih ribica-buredžika koje su se zaljevale kiselim mlijekom i bijelim lukom, manjestre sa vrhovima hraštana, pijanog šarana iz rerne kojeg bih ja ulovio, tankih ugora zapečenih na riži koje sam također svojeručno izvadio, pečenja raznih vrsta, viskija, domaće loze i vina u neograničenim količinama (str. 82)”. Razlozi za kojima traga književnost zato se, alhemijskom reakcijom pisanja – kao u ovom nabrajanju – preobražavaju u razloge književnosti: potraga za kućom, u slučaju Namika Kabila, nije drugo do traganje za istinom priče, za istinom onog načina na koji neka priča postaje istinitom šta god se u međuvremenu događalo u stvarnosti.
Ako bismo pribegli vrlo svežem pojmovnom izumu, mogli bismo reći da je Beskućnik autofikcija u kojoj se piščevo ja i pripovedačevo ja stapaju do neprepoznatljivosti. No, u svakoj vrhunskoj autofikciji – kao, recimo, u Mojoj borbi Karla Uvea Knausgora – to nerazlikovanje dva ja ne briše razliku između fikcije i stvarnosti (jer to nije moguće), već ukazuje na nestabilan karakter same stvarnosti (za koju verujemo da je jedna, čvrsta, nepomeriva, kao da je neupitni orijentir koji ostaje isti u svim promenama… a ne ostaje). Ako su se pisci uglavnom trudili da nas ubede kako je ono što pišu – stvarno (čak i kada na početku romana lukavo stave da priča i likovi nemaju nikakve veze sa stvarnošću, te da je svaka eventualna sličnost slučajna… kako da ne…), autofikcija nam dopušta da tvrdimo kako ništa nije stvarno dok se kao stvarno ne dokaže. Utoliko je – eto vrhunskog paradoksa – fikcija jemstvo stvarnosti: ako nije fiktivno, onda nije stvarno. Autifikcija Namika Kabila od one je tanane sorte koja će svojim ubedljivim, neoklevajućim tonom čak i iskusnije čitaoce staviti pred dilemu: a da li je ovo uopšte roman? O da, ovo je roman koji nas uči da je stvarno tek ono što ostane iza pisanja.
