foto: AP
Jevrejski izraelski aktivisti s kojima sam razgovarala bez izuzetka napominju da njihovi problemi blede u poređenju sa kaznom koju njihova vlada sprovodi nad Palestincima – svakako u Gazi i na okupiranoj Zapadnoj obali, ali i unutar Izraela. Dok su jevrejski aktivisti na meti desničarske rulje uz, kako se čini, prećutno odobrenje vlasti, Palestinci proživljavaju punu silu vladinog represivnog aparata.
Piše: Masha Gessen
Prevela: Milica Jovanović
Nedelju dana posle napada Hamasa 7. oktobra na jugu Izraela, tridesetšestogodišnji Haredi novinar koji prati palestinsko-izraelski sukob, Izrael Frej, upravo se vratio u svoj stan na periferiji Bnei Braka, pretežno ultraortodoksnog grada istočno od Tel Aviva. Prošlo je 10 uveče, nekoliko sati posle kraja Šabata, a napolju se odjednom začula buka. Neko – ne pamti ko – poslao je Freju poruku da njegova adresa kruži internetom, uz pozive La Familije, ekstremno desničarske grupe koja je nastala kao klub navijača najvećeg fudbalskog tima Jerusalima u prvoj ligi, za napad na Frejov dom. Kada je prokušao da proveri da li ispred njegovih vrata ima nekog, shvatio je da mu je špijunka blokirana. Zvuci sa ulice su postajali sve glasniji. Mogao je da čuje ljude kako viču „izdajnik“. Činilo se da bacaju petarde na zgradu. Ženu i dvoje dece od osam i trinaest godina hitro je izveo iz dnevne sobe sa velikim prozorom i počeo mahnito da šalje poruke prijateljima: „Ljudi napadaju moju kuću. Molim vas, dođite i učinite nešto.“
Jedan komšija je izašao pred rulju da ispregovara bezbedan prolaz za Frejovu porodicu. Pre nego što su deca napustila stan, Frej im je pokrio lica šalovima kako ih gomila ne bi videla. Ostao je unutra, osluškujući kako zvuci spolja postaju mahnitiji i bučniji, sve dok policija nije prišla njegovim vratima oko tri sata ujutro i rekla mu da mora da ode. Petarda je udarila u prozor Frejovog komšije iz prizemlja i razbila staklo. Dok su trojica policajaca izvodila Freja, neko ga je zgrabio za ruku i pljunuo ga.
Frej je odvezen iz Bnei Braka policijskim vozilom, a zatim je nastavio svojim automobilom kojim je dotle upravljao drugi policajac. Frej je ubrzo shvatio da ga neko prati. Odvezao se do Ihilova, velike bolnice u Tel Avivu, i sakrio se. Na kraju je uspeo da ode kod prijatelja, gde je još uvek boravio kada smo nekoliko nedelja kasnije razgovarali putem videa, uz pomoć prevodioca. Koliko je Freju poznato, posle napada na njegovu zgradu nije bilo hapšenja. „Policija je zaštitila moj život samo u smislu da je sprečila ljude da uđu u zgradu, a meni obezbedila pratnju iz naselja“, rekao je on. „Ne znam kada ću moći da odem kući, ni da li ću uopšte moći.“
Slabe građe i sa naočarima, sa tradicionalnom bradom i zulufima ultraortodoksnih vernika, Frej veruje da je poslednja runda nasilja u Izraelu i Gazi proistekla iz izraelskog „sveobuhvatnog plana da satre polovinu stanovnika između Sredozemnog mora i reke Jordan“. Izgleda da je izražavanje takvih stavova na Tviteru koštalo Freja dva posla. Prošle godine ga je policija privela na ispitivanje. Događaj koji je verovatno izazvao napad na njegov dom, bilo je bdenje uz sveće održano u Tel Avivu nekoliko dana posle 7. oktobra. Na skupu je Frej zamoljen da izgovori Kadiš, molitvu ožalošćenih. Molio se za 1400 ubijenih Izraelaca i stotine palestinske dece i žena koji su do tada ubijeni u izraelskim napadima odmazde na Gazu. Snimak Freja dok govori molitvu, isečen tako da deluje kao da je pomenuo samo palestinsku decu, objavljen je zajedno s njegovom kućnom adresom.
Frej je jedan od najmanje trojice istaknutih levičarskih Izraelaca koji su doksovani u poslednjih nekoliko nedelja.1 Juli Novak, izvršna direktorka vodeće organizacije za ljudska prava B’Tselem, odlučila se da privremeno napusti Izrael sa suprugom i novorođenom bebom nakon što je njen broj telefona objavljen na društvenim mrežama. Još jedna meta doksovanja bio je Gur Litman (to nije njegovo pravo ime), filmski reditelj i aktivista, koji je godinama na Fejsbuku kritikovao izraelske oružane snage, za koje veruje da su krive za ratne zločine. Takođe je često tvrdio da, suprotno uverenju da je Izrael jedina demokratija na Bliskom istoku, ta zemlja nikada nije bila demokratija, uglavnom zato što je njen nacionalni projekat uvek isključivao skoro polovinu ljudi na teritoriji koju kontroliše. „Ja sam muškarac – Jevrejin, belac, Aškenazi“, rekao mi je Litman, navodeći osobine koje znače privilegovanost u izraelskom društvu. „Gotovo da nije moralno živeti na takvom mestu u tako mračnim vremenima i ćutati.“
Posle 7. oktobra, Litman je često pisao na mreži. Među ubijenim civilima bili su i njegov stari drug iz srednje škole i roditelji jednog prijatelja. Napisao je da ništa ne može opravdati ubistva, ma koliko važna bila palestinska borba za oslobođenje. Napisao je i da pojedini pripadnici međunarodne levice ne shvataju dubinu izraelske tragedije. Napisao je i da mu se srce slama pri pomisli na ono što se dešava u Gazi. Litman održava kontakt sa prijateljem u Gazi: „Svakog dana se budim uplašen da možda neće preživeti sledeći dan.“ Sredinom oktobra, prijatelji su upozorili Litmana da jedna ekstremno desničarska grupa deli na Telegramu njegovo ime, sliku i kućnu adresu.
Litman se sklonio kod prijatelja. Prestao je da prima pozive sa nepoznatih brojeva, iako mu je telefon neprestano zvonio. Izbrisao je svoj nalog na Fejsbuku – znao je da svako ko pogleda njegov profil može da pronađe postove sa palestinskom zastavom ili njegove slike na komemoraciji Nakbe, nasilnog proterivanja Palestinaca iz novoformirane države Izrael 1948. Litman je, po sopstvenim rečima, bio „zavisnik“ od Fejsbuka, pa je u ovom povlačenju našao spas. Pre nego što je napustio platformu, jedan od prijatelja je objavio poziv na akciju i predložio da Izrael upotrebi nuklearno oružje protiv Palestinaca. „Siguran sam da bi mi, da sam sada na Fejsbuku, srce bilo slomljeno i zato što bih video koliko ljudi koje poznajem i koje volim pričaju užasne stvari“, rekao mi je Litman. „Radije bih da budem slep.“
Jevrejski izraelski aktivisti s kojima sam razgovarala bez izuzetka napominju da njihovi problemi blede u poređenju sa kaznom koju njihova vlada sprovodi nad Palestincima – svakako u Gazi i na okupiranoj Zapadnoj obali, ali i unutar Izraela. Dok su jevrejski aktivisti na meti desničarske rulje uz, kako se čini, prećutno odobrenje vlasti, Palestinci proživljavaju punu silu vladinog represivnog aparata.
Aktuelno ograničavanje slobode govora, koje podrazumeva hapšenja, policijska ispitivanja i takozvane razgovore upozorenja koje vodi Šabak, služba bezbednosti, uglavnom sprovodi radna grupa koju je ranije ove godine osnovao ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben-Gvir, za identifikaciju slučajeva podsticanja na terorizam na društvenim mrežama. Pre nego što je postao ministar, Ben-Gvir je bio aktivista ekstremne desnice. Sud u Jerusalimu ga je 2007. osudio za podsticanje na rasizam jer je nosio transparente i plakate sa napisima poput „Proterajte arapskog neprijatelja“. Hasan Džabarin, koji vodi palestinski pravni centar Adalah, kaže: „Ben-Gvirov posao je da zaštiti moju bezbednost, a on je poznat kao najveći rasista među funkcionerima u istoriji Izraela.“ Džabarin dodaje: „Svesni smo da izraelsko jevrejsko društvo prolazi kroz veoma, veoma teško vreme. Ali to vanredno vreme se dešava pod jednom od najrasističkijih vlada u istoriji ove zemlje.“
Posle 7. oktobra, Lea Cemel, legendarna advokatica za ljudska prava koja više od pedeset godina zastupa palestinske zatvorenike u Izraelu, počela je da primećuje pojavu bez presedana: ljudi su hapšeni zbog objava na društvenim mrežama, pa čak i zbog lajkova. Na dan kada smo razgovarale, Cemel se upravo vratila sa saslušanja palestinske advokatice, državljanke Izraela, koja je u danima nakon 7. oktobra na mreži objavila „provela sam fantastičnu noć“. (Cemel ne zastupa optuženu, ali je u znak solidarnosti prisustvovala saslušanju, sa nekoliko drugih advokata.) Mlada žena je tek skoro primljena u advokatsku komoru; grupa jevrejskih advokata podnela je žalbu tvrdeći da njena objava ukazuje na podršku Hamasu.
Sud u Nazaretu je 30. oktobra saslušao Bajanu Hatib, studentkinju četvrte godine iz Haife, koja je uhapšena zbog storija na Instagramu koji je objavila 8. oktobra. Na objavi je snimila tiganj šakšuke koja se krčkala na šporetu sa skoro gotovim jajima, uz potpis: „Uskoro ćemo jesti pobedničku šakšuku“ i emodžijem palestinske zastave. Grupa jevrejskih studenata podnela je žalbu fakultetu, navodeći da je Hatib izrazila podršku Hamasu, a ona je uhapšena i zadržana preko noći. Kada je policija na sudu zatražila produžetak pritvora na šest dana, objasnila je da nije vešta kuvarica i da je sliku postavila za malu grupu prijatelja za koje je spremala svoj trijumf u kuhinji. Sudija je zaključio da postoji osnovana sumnja i odredio zadržavanje; po žalbi, mera je smanjena na pet dana kućnog pritvora, uz zabranu korišćenja društvenih mreža. Hatib je takođe suspendovana sa fakulteta.
Veći deo civilnog života u Izraelu trenutno je na pauzi. Univerziteti su odložili početak školske godine; sudovi ne razmatraju predmete, osim urgentnih pitanja kao što su hapšenja. Mnogi koji su uhapšeni zbog sumnje u nelojalnost možda nikada neće biti optuženi, ali ih sudovi praktično kažnjavaju određivanjem pritvora. Pravni centar Adalah prati više od 170 slučajeva, od kojih se većina odnosi na palestinske građane Izraela, koji čine oko dvadeset odsto stanovništva. To su ljudi koji su sistematski diskriminisani u obrazovanju, zapošljavanju i javnim službama. Ipak, mnogi od njih pohađaju univerzitete na hebrejskom jeziku i rade u pretežno jevrejskim izraelskim institucijama. U proteklih nekoliko nedelja, stotine palestinskih državljana Izraela suspendovano je sa univerziteta ili otpušteno s posla.
Krajem oktobra sam razgovarala sa Lejlom (naravno, to nije njeno pravo ime), palestinskom državljankom Izraela koja radi kao izvršna direktorka prodaje u jednoj velikoj izraelskoj kompaniji. Ispričala mi je o sastanku s klijentom koji je pokušao da je navede na razgovor o napadima 7. oktobra. Lejla nije rekla ništa što bi moglo da navede na pomisao da opravdava napade, ali očigledno nije izrekla ni zadovoljavajuću osudu. Lejlin poslodavac je održao saslušanje i posle dva dana odlučio da je zadrži u radnom odnosu, pod uslovom da se izvini klijentu i jevrejskom saradniku koji je prisustvovao sastanku.
Omar (nije pravo ime) je student. Poput mnogih mladih Arapa, ima nalog na Fejsbuku, a na njemu uglavnom objavljuje verske stihove. Nekoliko dana posle napada 7. oktobra, objavio je stih o strpljenju u teškim vremenima. Neko je ostavio komentar u kom optužuje Omara da podržava Hamas. Omar ga je blokirao. Zatim se snimak ekrana objave pojavio na studentskoj WhatsApp grupi sa Omarovog smera. Neko je napisao: „Ne samo što ću da ga isključim iz ove grupe, već ću se postarati da se oseća loše svaki put kad se približi Univerzitetu.“ Uplašen, Omar je podneo prijavu policiji, a zatim obavestio Univerzitet, pri čemu je snimkom ekrana svoje objave ilustrovao apsurdnost incidenta. Kao odgovor, Univerzitet mu je poslao obaveštenje da je suspendovan do disciplinskog saslušanja.
Saslušanju, organizovanom preko platforme Zoom, prisustvovali su advokat Univerziteta i rektor. Omar je saznao da je grupa studenata, među kojima su bili i ljudi koje je smatrao prijateljima, podnela pritužbu protiv njega. Univerzitet je sakupio Omarove objave, neke stare i više od godinu dana. U jednoj je bila slika dečaka koji sedi na ruševini svoje kuće, pored mačke koju je ubila izraelska raketa. „Izgleda nam da podržavate teror“, rekao je rektor. Omar, u pratnji svoje advokatice, pokušao je da objasni da to nije slučaj. Ali, kako mi je ispričao, „izgleda da ako si Arapin u Izraelu, oni misle da treba da podržavaš terorizam“.
„To je kao mašina“, kaže Sousan Zaher, Omarova i Lejlina advokatica. Zaher trenutno zastupa desetine izraelskih Arapa koji su izgubili posao ili su suspendovani s univerziteta. Naročito u slučaju visokih škola, rekla mi je, represivna sila deluje nezaustavljivo. Čak se i zahtevi za odlaganje odbijaju, jer je, kako joj je rečeno, ministarstvo prosvete naložilo univerzitetima i fakultetima da deluju brzo i odlučno. U velikoj većini slučajeva koje je videla zapravo nema podsticanja na terorizam ni podrške Hamasu. Umesto toga, kaže ona, ljudi se kažnjavaju zbog toga kako se neko drugi oseća: „Šira javnost tvrdi da je povređena i ne želi da bilo ko izražava druga osećanja.“
Šef izraelske policije Kobi Šabtai najavio je 17. oktobra da neće dozvoliti bilo kakve demonstracije protiv rata. „Svako ko želi da se identifikuje sa Gazom, dobrodošao je – ja ću ga staviti u autobus koji sada ide tamo“, rekao je on. Sledećeg dana, policija je u Haifi prekinula protest protiv rata u Gazi. Joav Bar, kompjuterski programer i aktivista u kasnim šezdesetim, krenuo je na protest sa malim transparentom na kojem je na engleskom pisalo: „To jeste genocid!“ Kada su on i još stotinak demonstranata stigli, videli su da je trg pun policije. Samo se nekolicina ljudi usudila da stupi na trg. Niko od njih nije podigao svoje transparente, ali je Bar, sedeći na ogradi, pustio svoj da se razvije tek toliko da ga fotografiše. Odmah je uhapšen.
Bar je noć proveo u zatvoru. Sledećeg dana, on i još četvoro uhapšenih na protestu – još jedan muškarac i tri žene – nagurali su se u malu prostoriju na pritvorska saslušanja preko Skajpa. Bar nije video mnogo jer je prostorija bila prenatrpana, ali je do kraja dana pušten. Deset dana kasnije, međutim, policija mu se pojavila na vratima u 8:30 ujutro. Zaplenili su kompjutere, mobilne telefone i sve što je sadržalo tekst na arapskom – uključujući šešire i šalove. Priveli su Bara na saslušanje. Nije mu dozvoljeno da ponese lekove, iako pati od nekoliko hroničnih oboljenja. Do 4:30 posle podne morali su da ga hospitalizuju. Svom drugom pritvorskom saslušanju prisustvovao je sledećeg popodneva, vezan lisicama za bolnički krevet, preko WhatsApp aplikacije na telefonu policajca koji ga je čuvao. Dokazi protiv Bara uključivali su materijale zaplenjene u njegovoj kući: palestinske zastave i postere kojima se traži oslobađanje palestinskih zatvorenika u Izraelu. Sudija, inače palestinski državljanin Izraela (Bar je jevrejskog porekla, mada se protivi toj klasifikaciji) odlučio je da ovi materijali ne čine ponašanje koje može da naruši javni red, jer su držani u njegovoj privatnoj kući.
Kasnije tog dana, Ben-Gvir je tvitovao: „U kući pristalice terorizma Joava Bara, ‘ključnog aktiviste protesta koji podržavaju i saosećaju sa Hamasom,’ otkrivena je velika količina huškačkog materijala, kao što su posteri, transparenti, zastave i mediji u vezi sa zatvorenicima iz bezbednosnih razloga i terorističkim organizacijama. Policija ga je uhapsila i pred sudom tvrdila da je Bar osumnjičen za ‘ponašanje koje bi moglo da ugrozi javni mir’. Međutim, sve ovo nije bilo dovoljno za sudiju Ihsana Kanana, koji je u vreme ratnog stanja odlučio da ga pusti na slobodu. Ovako izgledaju unutrašnji neprijatelji. Sramota.“
Bar je proveo još dan i po u bolnici. Kada je otpušten, pitala sam ga da li ubuduće planira manje da rizikuje. „Ja ću i dalje biti ja“, rekao je. „U nedelju sam bio kod kuće i nisam radio ništa, pa je ispalo da je to bilo rizično.“
