Foto: Ibrahim Berisha/ RFE/RL
Posle sedam godina (1992 – 1999), ratovanja – međusobnog ubijanja bratskih naroda i narodnosti zajednička država SFRJ razbijena je na sedam patuljastih, vazalnih i beznačajnih država. Da budem precizniji, rodile se šest “nezavisnih“ država u pravnom smislu priznatih država u Ujedinjenim nacijama, dok sedma dežela Kosovo i jeste i nije.
Po odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija od 10. juna 1999.g., teritorija Kosova je stavljena pod protektorat Ujedinjenih nacija. Vojska, policija i celokupna administracija Srbije je proterana sa Kosova, dok se ne postigne dogovor o konačnom statusu. Kako ni posle punih osam godina bezuspešnih pregovora i razgovora političari Kosova i Srbije nisu uspeli postići dogovore. Privremeni organi vlasti Kosova, 17. februara 2008.g., proglase Kosovu nezavisnom državom. Kosovsku nezavisnost su priznale preko 100 država. Međutim, Rezolucijom Saveta bezbednisti UN, Kosovo se oduzima od Srbije (SRJugoslaavije) na uprvljanje i osiguranje teritorijalne celovitosti do konačnog statusa ali je u fizčkom teritorijalnom smislu Kosovo i dalje tereitorija SFR odnosno Srbije.
Da bi se učlanilo Kosovo u Ujedinjenim nacijama potrebno je da, Savet bezbednosti zameni Rezoluciju 1244. Zbog protivljenja Kine i Rusije, dve članice SB, koje imaju pravo veta – zabrane, nova rezolucija se ne može doneti. Druga pravna mogućnost učlanjenja jeste da, dve trećine članice OUN priznaju njenu nezavisnost pa da Generalna skupština donosi odluku o prijemu. Taj broj država još nije postignut niti ima izgleda da će se uskoro desiti. Tako da, Kosovo i jeste i nije nezavisna država u punom pravnom smislu.
Administrator UMNIK-a postavljen po odluci Savezu bezbednosti OUN, stalno podnosi izveštaj SB OUN. Ranije izveštaj se podnosio na svaka tri a sada na šest meseci o situaciji na Kosovu. U tim izveštajima uvek se kaže: “Učinjen napredak, učunjen značajan napredak…“ Dok na terenu stanje se nije bitno promenilo od juna 1999. kada su marširali na Kosovu vojnici NATO alijanse pod nazivom KFOR i uvođenja administracije pod upravom UNMIK – a.
Nezadovoljstvo dela pripadnika srpske zajednice uvek je postojao i postoji. Nikada nisu oberučke prihvaćene kosovske institucije vlasti kao svoje. Od novembra prošle godine situacija na severu Kosova postala je i dramatična, Zategnutost je dostigla zenit, stalno sukobljavanje između stanovnika i policije Kosova. Srbija svoje oružane snage drži na najvišem stepenu borbene gotovosti, približila se blizu granice sa Kosovom. Na ivici rata smo, ali stvarno do rata niti iko pomisli a kamoli da počinje. Kosovo nema vojni, oružani potencijal, Srbija ne sme da ponovo počinje bilo kakav sukob sa najjačom vojničkom silom sveta.
Što se tiče prava raspolaganja ličnom svojinom slobodno se može reći, nalazimo se na istoj razini na kojoj smo bili juna 1999. Ogromna uzurpirana nepokretna imovina i dalje nije vraćena vlasnicima. Dešava se ponekad da se izgrade nekoliko kuća za povratak iseljenih.Brzo bolje, snimaju se TV reklame o tom događaju. Ne prođe mnogo vremena, još pre povratka iseljenih kuću proguta dime preko noći. Policija saopštava da su nepoznati počinioci zapalili kuću, istraga je u toku. Nije mi poznato da li je pronađen bar jedan od tih počinioca zločina.
Raseljeni nealbanci sa Kosova, ne samo što u nekim delovima ne mogu da se vrate za stalno na svoja ognjišta, već im se onemogućava i da posete svoje izgorene i porušene kuće.
Aug 28. 2016. – Suzavac i kamenice u Mušutištu, Srbi sprečeni da posete crkvu
Po ustavu, na Kosovu albanski i srpski jezik i pisma su ravnopravni u službenoj upotrebi. Dok u svim natpisima zgrada državnih organa i drugih objekata, velikim slovima su nazivi pisani na albanskom i engleskom jeziku. Srpski je na trećem mestu i to manjim slovim. Putnicima se poželi dobrodošlica na internacionalnom aerodromu u Prištini, krupnim slovima: Mirë se erdhet – Welcome – Dobro došli, a trebalo je ćiriličnim slovima iste veličine. Obaveza je na albanskom i srpskom jeziku, a ako već žele može i engleskom, ali to da bude na trećem mestu.
U opštinama sa albanskom većinom, slobodno možemo reći da, nijedan službenik ne poznaje srpski jezik, a treba da zna. Dakle, ako u stvarnosti se ne obezbedi zagarantovana prava i slobode građana, ravnopravnost jezika i pisma, ustavno i zakonsko služe jedino za dekor.
———————————————–
Ovih dana podsetio me FACEBOOK na jedan tekst kojeg sam objavio 04. jula 2016., kako je ova situacija aktualna i danas, predlažem redakciji da objavi u nastavku.
CRNI OBLAK IZNAD SELA MUŠUTIŠTE
(04. juli 2016. – Facebook)
Ovih dana sam pročitao u kosovskoj štampi da, građani sela Mušutište, opština Suva Reka, protive se povratku srpskih porodica u njihovo selo. Pred televizijskim kamerama su govorila i dva Muštitanca. Rekli su da su neki Srbi iz Mušutišta palili kuće Albanaca, ubijali ljude i da ne treba da se vraćaju na svoja imanja.
Ako takve izjave daju pojedinci, iako se ne mogu tolerisati, mogu se shvatiti kao izjave od ličnog interesa. Selo Mušutište je prilično veliko selo na malom prostoru, i bez Srba nemaju dovoljno prostora za poprilično veliki broj stanovnika. Povratak Srba bilo bi im još tjesnije, a i nije to opravdanje davse nekome uzurpira imovina.
Međutim, izjava zamenika gradonačelnika opštine Suva Reka, Redžepa Kuči-ja, koji je rekao: “Mislim da se još nisu sazreli uslovi za povratak…“ , ne samo što je neprihvatljiva već i šokantna, neljudska, politički ogavna. O kakvim uslovima je ovaj zvaničnik govorio? Zna li on šta govori pred kamerama? Prošlo je sedamnaest godina od završetka rata. Punih 17 godina raseljena lica žive u skloništima i podrumima, teskobnim garsonjerima i kampovimam sa teškim uslovima.
Zašto da se ovi ljudi ne mogu da vrate na svoja imanja? Gde je pravna država, ljudskost, demokratija i civilizacijsko dostignuće? Zašto se građani Republike Kosovo sprečavaju da se vrate na svoja imanja? Slobodno kretanje ne važi samo za državljane albanske nacionalnosti, već i za sve stanovnike, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost.
Ako nadležni organi imaju dokaze o licima koji su počinili krivično delo, neka to dostavi organima gonjenja, neka se zločinci privedu sudu. Ali ne da se krše prava drugih, prava koja su zagarantovana ustavom. Bio bi dobar i civilizovan gest da, Albanci iz Mušutišta (u ovom slučaju, ali i drugim krajevima širom Kosova), požele dobrodošlicu svojim sugrađanima, da im pruže ruku pomirenja. Ako to ne žele i neće, onda bar da ćute, ne sprečavati povratak na svoje. Tolerantno ponašanje ne samo što je civilizacijska norma nego to je i zakonska obaveza.
Na kraju krajeva, država je dužna da obezbedi siguran i miran život i privatnu imovinu, ne samo za svoje državljane nego svima koje se nalaze na teritoriji pod njenom kontrolom.
