Tokom trideset tri godine rušeno je groblje i mržnja je sipana – ali na pogrešne ljude, na pogrešan simbol. Ni spomenik ni oni koji u njemu leže nisu imali nikakve veze s ideologijama koje su ga kasnije rušile, niti s politikama koje su im to omogućavale.
Šta bi s Mostarom nakon 1945. bilo da Ante Zuanić nije iz života na Partizansko spomen-groblje preselio? Kakav bi nam Mostar danas bio da Ljubo Brešan nije slobodu na Partizansko spomen-groblje svojim životom donio? Šta bi s Mostarom bilo, šta bi s Bosnom i Hercegovinom bilo da nisu bili Leo Bruk, dr. Safet Mujić, Hasan Zahirović Laca? Kako bismo živjeli da Mladen Balorda nije antifašistički borac bio, da je moja majka svoju sestru Milenu Ivelju živu dočekala, da Milena nije u 17. godini, njeno ime na Partizanskom groblju – u hercegovačkom kamenu uklesano – vlastitim životom platila?
Antifašizam i zagovornici te planetarne ideje postaju meta za odstrel kabadahijama koji su odavno otvorili ljušturu zla i podjela i sve više dobijaju prostor za svoje retrogradne ideje, a vlast ćuti ili daje, već tri decenije, saopštenja kako je istraga u toku i počinioci nepoznati.
Foto: Arhiva Piše: Boro Kontić Mostar je možda jedini grad u regionu u kojem je od proteklog osmog marta, osim uvelih buketa, preostao i trajniji prilog datumu. Na Dan žena postavljena je i otkrivena spomen-ploča na staroj mostarskoj gimnaziji. Od…
