Merima Aličkanović, u kojoj su beogradski mediji prepoznali devojku sa „skakavcem“, brani se ćutanjem. — Ambasada BiH: Nismo službeno obavešteni o ovom događaju niti se M. A. obratila za pomoć.
Gotovo, fajront, kraj priče, nema više. Kako i kad će Vučić formalno pasti sa vlasti tehničko je pitanje, legitimitet je odavno izgubio, ako ga je ikada i imao, a građani iz dana u dan jasno pokazuju da ga više ne žele, da mu je došao vakat da se čisti. I da iz kabineta na Andrićevom vencu pređe u neki manje udoban smeštaj, na primer u Centralni zatvor ili Zabelu, ako pre toga ne uspe da se evakuiše u neku zemlju sklonu davanju utočišta autokratama i tiranima, na primer u Rusiju.
Banda koja je započela četiri rata devedesetih godina, koja je harala po susedstvu, napravila silne ratne zločine, uništila sve čega se domogla, unesrećila milione ljudi i na tome izgradila karijeru – sad bi da nešto slično pokrene na domaćem terenu. Pošto rat više ne mogu da izvoze van granica Srbije, radikali svih boja bi da malo satiru sopstveni narod, sve ostale su već satrli, a i trenutno su im van dosega.
Uprkos različitim organizacionim strukturama i političkoj dinamici, protesti u Srbiji i Turskoj otkrivaju nekoliko ključnih sličnosti u tome kako mladi ljudi reaguju na eroziju demokratskih normi.
Uprava za izvršenje krivičnih sankcija saopštila je da su "sve zakonom dozvoljene informacije" o zdravstvenom stanju pritvorene novosadske profesorke Marije Vasić "od početka dostupne javnosti".
Prof. dr. Elvis Fejzić redovni je profesor i prodekan za nastavu na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu. Član je Odbora za političke nauke Odjeljenja društvenih nauka Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Njegov primarni znanstveni i istraživački interes vezan je za političku teoriju, historiju političke misli, teorije vlasti i globalizacije, modele države i demokratije, institucionalnu i vaninstitucionalnu politiku, političke ideologije i modele upravljanja državom. Razgovarali smo o globalnim i regionalnim političkim aktualnostima, ljevici, akademskoj zajednici, obrazovanju, izbornom zakonodavstvu i ZAVNOBiH-u.
Policijska država je juče zadržala a zatim pustila Dejana Ilića. Reakcija javnosti je bila takva da se ispostavilo da se „posao“ ne isplati. Dejan nije pušten jer nije učinio krivično delo; kao što nije ni uhapšen jer ga je učinio. Pušten je jer ga je odbranila javnost, a uhapšen jer je govorio javno ono što većina misli.
Može li Srbija ipak pronaći političko rješenje ili je država ostavljena pred izborom između pojačane autokracije i izravne demokracije?
Poslednjih dana imali smo prilike da pročitamo nekoliko tekstova koji govore o političkoj krizi kroz koju prolazimo, kao o šansi da transcendiramo predstavničku, parlamentarnu, liberalnu demokratiju. Tako Boris Buden poredi srpske studente sa mladićem sa Flammarionovog drvoreza, koji je došavši do kraja sveta, uspeo da promoli glavu kroz nebeski svod i vidi nešto što mi ostali ne vidimo i ne možemo da vidimo.
Je l’ su se to ljudi s RTS-a iznenadili što Vučić za njih misli da su imbecili? Je l’ oni misle da Vučić za njih misli da su imbecili samo onda kada pokušaju da kako-tako rade svoj posao? Ne treba da gaje iluzije, Vučić za njih misli da su imbecili i kada su poslušni i kada nisu. Samo što će to i reći kada nisu poslušni. To se dobije poslušnošću Vučiću, da ti ne kaže da si imbecil iako to misli.
Aleksandar Vučić zadao je danas Aleksandru Vučiću novi uslov bez čijeg ispunjavanja ne bi smeli da se okončaju protesti – da Aleksandar Vučić oslobodi tužilaštvo i policiju od direktne kontrole Aleksandra Vučića. Kažem protesti, a ovaj uslov je, da parafraziram Draškovića Vuka, „majka svih uslova“, pa stoga i dovoljno krupan razlog za potpuno zaustavljanje Srbije. Da bi se pokrenula. To je uslov bez čijeg ispunjavanja se Srbija neće pomeriti ni milimetar, ni za jednu poziciju. Ni u pravcu pravne države, ni na listi Indeksa percepcije korupcije, ni u smeru države sa punim demokratskim uređenjem. Može se pomeriti za nekoliko stepenica u pravcu stepe i centralnoazijskih autokratija i diktatura koje su uzor nenadležnome.
Kad vlast hapsi mlade u čijim postupcima, koje je sama isprovocirala, a koji se mogu kvalifikovati kao prekršaji, „prepoznaje“ najteža krivična dela – to je znak da je izgubila kompas.