Tamo gde politička klasa nema hrabrosti, ili naprosto osećaja odgovornosti, da povlači važne poteze bili oni trenutno popularni ili ne, tamo s vremenom džiklja i razrasta cela jedna šuma nevažnih, u neku ruku lažnih događaja i tema, pa se onda o njima neumorno raspravlja i polemiše, dok ono što je važno prolazi nezapaženo. Dve nedelje nakon odlaska Vladimira Putina iz Beograda još je sasvim nejasno o čemu je zapravo ruski premijer razgovarao sa svojim domaćinima – pri čemu, dakako, ne mislimo na živopisne niške bajkere – šta je tačno dogovoreno, koji je interes Srbije u svemu tome, i da li je ova zemlja
možda obećala gostu iz Moskve nešto što posle neće baš umeti lepo i razgovetno da objasni svojim evropskim partnerima. Na primer, da li je razgovarano – kako jedni uporno tvrde, a drugi nešto manje ubedljivo demantuju – i o učešću Srbije u evroatlantskim integracijama, što je manje-više eufemizam za članstvo u NATO-u? Rusija se navodno tome žestoko protivi, što je legitimno sa stanovišta pretpostavljenog ruskog interesa, ali valjda je legitimno pitati i to da li su srpski političari izabrani radi sprovođenja ruskih, ili možda ipak srpskih državnih interesa, koji valjda nisu nužno i po definiciji u harmoniji s ruskim? Sve dok žive na račun srpskih, a ne ruskih poreskih obveznika i dok greju fotelje zahvaljujući mandatu srpskih, a ne ruskih birača, odgovor bi trebalo da je krajnje jednostavan.
Pomalo bizarna „afera kanibali“ u koju se zahvaljujući svojoj neobuzdanoj, a nedomišljenoj rečitosti upleo predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, takođe je reprezentativan primer džikljanja „šume lažnih tema“. Nespretna Jovanovićeva verbalna pirotehnika, koja mu uopšte nije bila potrebna ali u kojoj ipak nije moguće detektovati nameru rasističke uvrede afričkih naroda i zemalja „kao takvih“ ako nismo baš maliciozni, olupala mu se o glavu, što po sebi i ne bi bilo ničiji problem doli njegov, da time nije iznova zabašureno nešto mnogo važnije. Najpre, Jovanović je postavio razložno i legitimno pitanje smera, vrednosne konzistentnosti i strateške suvislosti spoljne politike Srbije, na šta su ministar Jeremić i establišment izabrali da ne odgovore ništa smisleno, nego da retorički poentiraju gde god mogu na toj čuvenoj Jovanovićevoj „kanibalskoj“ petljavini. Tako je relevantan problem opet usitnjen u svrhu jalovog politikantskog prepucavanja.
Vesna Pesić, bez datuma
Zabuna ide i dalje od toga. Poslanica LDP-a i predsednica političkog saveta te stranke Vesna Pešić podnela je ostavku na potonju funkciju, iskazujući tako nezadovoljstvo Jovanovićevim nastupom, i njegovim naknadnim odlaganjem da „pomete“ za svojim rečima. No, i tu je došlo do zanimljivog obrata: opet je sva pažnja javnosti otišla na pitanje Jovanovićevog (ne)izvinjenja zbog nesrećne upotrebe termina „kanibali“, a u pozadini je ostalo nezadovoljstvo Vesne Pešić (koja je u LDP-u nešto kao Dragoljub Mićunović u Demokratskoj stranci: personalni autoritet broj 1, bez obzira na funkciju i realnu moć ili nemoć) Jovanovićevim rečima u vezi sa odnosom Srbije prema vojnoj intervenciji zapadnih saveznika u Libiji. A tu je Jovanović pokušao da izbalansira neku vrstu „nesvrstane“ pozicije, koja je, po rečima Vesne Pešić, u suprotnosti sa doslednim i neprigušenim zalaganjem te stranke za evroatlantske integracije, što je inače jedna od nekoliko uvek prepoznatljivih razlika LDP-a u odnosu na ostale relevantne stranke na ovdašnjoj sceni. Ovaj „plišani razlaz“ (?) vodećih liberala javno otvara pukotinu unutar jedne naizgled svetonazorno dosta jasno i nedvosmisleno profilisane stranke, i svakako je sastavni deo ukupnog srpskog spoljnopolitičkog lutanja, nesnalaženja, nedomišljenosti i nedoslednosti. A da li se o tome u javnosti raspravlja, da li se barem notira taj aspekt stvari? Ne, gotovo uopšte ne; umesto toga, i dalje ćemo se baviti pošalicama sumnjivog nivoa na temu kanibalizma…
Za utehu, bar je sastanak predsednika Tadića sa hrvatskom premijerkom Kosor i slovenačkim premijerom Pahorom u smederevskoj vili u potpunosti uspeo, kako smo podrobno obavešteni, uz poneku zgodnu pikanteriju iz „opuštencija“ žanra. Dogovoren je i zajednički nastup triju zemalja na „trećim tržištima“. Lepo. Doduše, Slovenija je već u EU i NATO, Hrvatska je u NATO i pred vratima EU, a Srbija je… pa, teško je reći, tu je negde. Valjda Vladimir Putin, daleko bilo, neće imati ništa protiv smederevskih zaključaka?
