Malo kad se dogodi da uspešno bavljenje politikom može da se svede na jednu reč – eho. Čini se da smo sad (zbog litijuma) u toj situaciji. Do poente ćemo stići zaobilazno, preko Sjedinjenih Država.
Povod da se Biden povuče iz trke za predsednika Sjedinjenih Država bio je pokušaj atentata na Trumpa. Da je Biden ostao predsednički kandidat, taj neuspeli atentat na Trumpa ujedno bi bio i kraj trke čiji bi pobednik svakako bio Trump. Do dana izbora, kampanja oba kandidata vrtela bi se oko tog pokušaja iz koga je Trump trijumfalno izašao s oreolom nedodirljivosti (nešto kao naopaki, izopačeni untouchable, da izvini Kevin Costner). Takve su bile i fotografije s lica mesta.
Ali, razloga da se Biden povuče bilo je, naravno, više. Ljudi koji se time bave ozbiljnije od mene, često kažu da američke (predsedničke) izbore mahom odlučuju domaće teme. Ekonomija pre svih. Ne bi me začudilo kada bi se pokazalo da ovaj uvid stoji i na uspehu jednog odličnog dokumentarnog filma o izbornoj kampanji predsedničkog kandidata Billa Clintona iz 1992. Čitalac se seća – kroz ceo film „The War Room“ (1993) kao refren se provlači savet – pričaj o ekonomiji, glupane.
Da je samo do ekonomije i domaćih tema, teško da bi Trump imao bilo kakve šanse protiv Bidena. Samo što izbori nikada nisu stvar isključivo racionalnih procena i odmeravanja. Trump je – recimo to tako, kolokvijalno – tukao Bidena mimo svih regularnih izbornih disciplina. Ponajviše je igrao na Bidenovu starost i istrošenost, iako ni sam nije u mnogo boljem stanju niti je mnogo mlađi od Bidena, ali – u vezi s tim je neuspeli atentat popravio stvari za Trumpa (kao niko mu ništa ne može, pa ni godine).
To je jedna strana izborne trke; druga se, pomalo neočekivano, tiče međunarodnih tema. Nije stvar samo u tome da je tobože mlađani Trump dominirao nad prestarelim Bidenom. Biden je naprosto počeo da gubi neophodnu podršku svojih političkih saveznika iz progresivnih redova i to ponajmanje zbog svojih poodmaklih godina. Rat u Izrealu/Palestini jedan je od glavnih razloga: Netanjahu bi mogao skupo da košta američke demokrate (pogotovo ako sad uđe i u rat u Libanu). A Biden je zbog njega već platio visoku cenu – povlačenjem sa izbora.
Kamala Harris, kako trenutno stoje stvari, zaustavila je pad izbornih šansi demokratskog kandidata i kako se čini preokrenula trend. Jednim dobrim delom, njeni odlični prvi rezultati u najnovijim istraživanjima (predizbornog) javnog mnjenja u Sjedinjenim Državama svakako imaju veze s tim što je promena na mestu demokratskog predsedničkog kandidata trenutno potisnula pokušaj atentata (najjače Trumpovo „oružje“ u izbornoj kampanji) u drugi plan. Međutim, svesti priču o novom činu u predsedničkoj američkoj izbornoj drami samo na pokušaj atentata i posledice bilo bi ne samo pogrešno nego i naivno.
Da je samo do medija, taj bi se medijski balon oko nove kandidatkinje izduvao za par dana. Kamala Harris radi nešto drugo i važnije: ona konsoliduje i obnavlja demokratsko biračko – recimo to tako, pomalo neprikladno – telo. Njeni komentari u vezi s ratom u Izraelu/Palestini i to u prisustvu samog Netanjahua (koji je potom otrčao da se uteši u Trumpovom naručju) imaju, naravno, i međudržavnu političku težinu. Ali, oni dolaze i kao melem na ranu povređenih demokratski nastrojenih demonstranata (ne samo studenata po američkim univerzitetima) širom Sjedinjenih Država protiv masakra u Gazi.
Gotovo sa samog vrha države, ti demonstranti dobili su – od Kamale Harris – potvrdu da su (bili) u pravu (iako ih je policija nemilosrdno tukla), da njihovo moralno čuvstvo nije na krivom tragu. U tom smislu Kamala Harris obnavlja i oko sebe okuplja sve potencijalne demokratski nastrojene birače. Biden, posle svih svojih izjava, uglavnom nedovoljno oštrih prema Izraelu i samom Natenjahuu, više nije imao diskurzivni prostor da pošalje drugačiju poruku. Kamala Harris, iako Bidenova potpredsednica, taj prostor još ima i koristi ga iz sve snage.
Čitalac dalje može sam da ređa teme – migranti, pravo žena na izbor… – koje nisu čista ekonomija i pogotovo ne samo ekonomija, u vezi sa kojima Kamala Harris ima mnogo više mogućnosti od Bidena da pošalje poruku koju potencijalno demokratski nastrojeni birači hoće da čuju pre nego što se odluče da glasaju. Da li je to stvar samo kampanje ili i čvrstih uverenja nove demokratske kandidatkinje (iako to još nije zvanično), videćemo posle izbora (na kojima, ne treba sa zavaravati, Trump i dalje ima šanse, ali ne više tako velike).
Sve ovo znači još jednu stvar: Kamala Harris nije tu da otima – ili, ako hoćete, preobraća – Trumpove glasače. Ne samo da tako nešto verovatno nije moguće, nego se to (pogotovo) u kampanji naprosto ne radi. Smisao kampanje je da zadržite svoje birače i izvedete ih na glasanje. Biden više to nije bio u stanju. Kamala Harris za sada pokazuje da to može da uradi. Jeste, ovo je gruba, pojednostavljena slika situacije oko izbora u Sjedinjenim Državama. Ali, ako je tačna, a verujem da jeste, onda bismo iz nje mogli nešto da naučimo.
Problem ovdašnje opozicije nije samo to što Vučić i SNS kradu izbore, iako to jeste najveći problem. Nisu glavni problem ni manjak resursa ili nedostupnost medija s nacionalnom frekvencijom. Jedan od velikih problema domaće opozicije je to što redovno odvraća svoje potencijalne birače od glasanja pogrešnim ponašanjem i porukama. Ne radi to samo tako što ponekad izgleda da se više upinje da na svoju stranu prevuče Vučićeve birače (što je nemoguće) nego da mobiliše svoje. Iako se i time rasteruju opoziciono nastrojeni birači.
Mnogo češće, ta opozicija, iako tačno zna šta njeni potencijalni birači od nje očekuju, uporno isporučuje nešto drugo i onda svoje birače, kao da su ovce, pokušava da ubedi da je baš to drugo ono što im zapravo treba. To se ne radi, ni inače, a pogotovo ne u kampanji. Ne moramo sad nabrajati, dovoljno je samo pomenuti raspad koalicije Srbija protiv nasilja i sve što je potom bilo, uključujući i objašnjavanje ko je od bivših koalicionih partnera bio u pravu, a ko je grdno (po)grešio. Nema razloga da se na to vraćamo.
Jer, kao što se i moglo sa sigurnošću očekivati, režim je svojom očajno lošom (uzdržavam se da ne kažem – izdajničkom) politikom dao novi razlog za masovno opoziciono okupljanje. Treba biti politički izrazito netalentovan, pa upropastiti novu „svenarodnu“ mobilizaciju protiv kopanja litijuma u Srbiji. Sve što opozicioni političari sada treba da rade svodi se na – slušajte ljude i ponavljajte za njima. Kao što to upravo radi Kamala Harris.
