Savet bezbednosti UN-a, dana 10. juna 1999. g. pozivajući se na Rezolucije 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) i 1239 (1999), donosi Rezoluciju 1244 kojom se dozvoljava međunarodno civilno i vojno prisustvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji, Misiju privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). To je usledilo nakon dogovora jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića sa uslovima koje su 8. juna predložili predsednik Finske Marti Ahtisari i bivši premijer Rusije Viktor Černomidin, a koji je podrazumevao povlačenje svih jugoslovenskih snaga sa Kosova.
Rezolucija 1244 usvojena je sa 14 glasova za i nijednim protiv. Kina je bila uzdržana uprkos tome što je kritikovala ofanzivu NATO-a, posebno bombardovanje njene ambasade u Beogradu. Tvrdilo se da sukob treba da reše jugoslovenska Vlada i njen narod, i protivilo se spoljnoj intervenciji. Međutim, pošto je Savezna Republika Jugoslavija prihvatila mirovni predlog, Kina nije stavila veto na rezoluciju.
U preambuli Rezolucije 1244, Savet bezbednosti je izrazio žaljenje što nije bilo poštovanja prethodnih 8 rezolucija. Rešen je da reši ozbiljnu humanitarnu situaciju i želeo je da obezbedi da se sve izbeglice mogu bezbedno vratiti. Osuđuje nasilje nad civilnim stanovništvom, kao i terorističke akte i podseća na nadležnost i mandat Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.
Neposredno po prestanku bombardovanja, predsednik SRJ, Slobodan Milošević pred tv. kamerama obratio se naciji: “Dragi građani, čestitam vam mir. 78 dana bobradovale nas zle snage NATO saveza, a mi smo rekli samo jedno, ne damo Kosovo, Kosovo je sačuvano.“ Ovim je stavljena tačka na ratove na tlu bivše SFRJ i stvaranje sedam “nezavisnih“ patuljastih vazalnih država, na njenom tlu.
Pošto četvorogodišnji pregovori u Beču poredstavnika Kosova i Srbije, nisu dali pozitivne rezultate, 17. februara 2008., Kosovo je proglasilo nezavisnist. Preko 100 država su priznali nezavisnost. Srbija i neke druge zemlje članice UN-a smatraju da Rezolucija 1244 ostaje pravno obavezujuća za sve strane. Međunarodni sud pravde je odlučio da proglašenje nezavisnosti nije narušilo rezoluciju. Kosovo kao nezavisna država ima svoj ustav i sve druge pravne akte, kao i sve demokratske države širom sveta. Na papiru je sve u redu, ali da vidimo kako izgleda u paksi, kako se to ostvaruje u svakodnevnom životu.
Putniku namerniku čim silazi iz aviona na prištinskom aerodromu pada u oči, jedna, možda za mnoge sitnica, ali vrlo značajna činjenica. Putnicima se želi dobrodošlica na tri jezika. MIRË SE VINI, WELCOME, DOBRO DOŠLI. Ako po ustavu Kosova, albanski i srpski jezik, latinično i ćirilično pismo su ravnopravni u upotrebi na celoj teritoriji Kosova, s pravom se postavlja pitanje, zašto engleski na drugo mesto? Engleski nije službeni jezik na Kosovu. Gde je ovde ravnopravnost jezika i pisma. Ravnopravnost se ogleda i ostvaruje u praksi, a ne na papiru. Po Ustavu Bosne i Hercegovine u bivšoj SFRJ, pisalo je, “Bosna i Hercegovina je država muslimana, hrvata i srba, država srba muslimana i hrvata, države hrvata srba i muslimana”. Sva tri naroda po jedan put su dolazili na prvo mesto.
Možda posle duže vremena ove činjenice neću primetiti ni ja, kao što nismo primećivali u bivšoj SFRJ, ali u ovom trentku, kada međunacionalni odnosi Srba i Albanaca nisu na poželjnom nivou, i najmanje sitnica ima golemi značaj.
U Ustavu Kosova nigde se ne pominje engleski jezik, a u praksi, engleski je ispred srpskog. Zašto “welcome” na drugom mestu? Albanski i srpski jezik su obavezni. Možda je ovo ništica za nekoga, ali u svekodnevnom životu, u svesti običnih građana, mnogo znači, a pogotovu kod onih, kojima su ćirilno pismo i srpski jezik maternji.
Pre nekoliko godina, jednom mom klijentu sam rekao da traži od matičara u mesnoj kancelariji izvod iz Matične knjige rođenih na srpskom jeziku. Mesna kancelarija na teritoriji Opštine Prizren. Matičar mu je odgovorio: “ako hoćeš izvod na srpskom, idi u Srbiju”. On je morao da ide u Prizren, te posle mnogih moljakanja, ipak dobio traženi izvod. Ulice naseljenih mesta treba da budu dvojezično obeležene. U Prizrenu nisam video nijednu ulicu obeleženu sa ćiriličnim slovima. Nisam primetio ni u Suvoj Reci i nekim drugim mestima.
Ako piše u Ustavu da, na celoj teritoriji Republike u upotrebi su albanski i srpski jezik, kao i latinično i ćirilićno pismo, to se podrazumeva da, u svim državnim organima, građani mogu da koriste jezik kojeg oni izaberu. Međutim, u praksi nije baš tako, srpski jezik i ćirilčno pismo se ne primećuju u administraciji, niti javnom životu uopšte.
Pre nekoliko meseci, u severnom delu Kosovske Mitrovice, gde je većina stanovništa srpske nacionalnosti, jedan novinar se obratio ministrici pavde, Aljbuljeni Haxhiji, na srpskom službenom jeziku. Ona je odgovrila: “Sorry“. Na inisitiranje novinara. Može li na albanskom da dobije odgovor, rekla “ne”, da li može na engleskom, bez odgovora produžila niz ulicu. Ovakvo ponašanje se kosi sa ustavnim normama demokratskog i civilizovanog društva. Ministar je službeno odgovorno lice visokog ranga, mora da sasluša pitanje i da odgovori na jeziku na kome mu je postavljeno pitanje. Eventualno, ako ne vlada srpskim jezikom, morala je da obezbedi prevodioca, jer je znala da ide u sredinu gde je većina stanovnika srpskog govornog područja. Ministar može da se “pravi englez “ u privatnom životu, ali ne može da ignoriše srpski jezik, dok je na dužnosti. Ustavne i zakonske norme su obavezne i za ministra pravde.
Izvor: YouTube / KoSSeV
Kosovskim političarima su puna usta demokracije i ljudskih prava, međutim u nekim sredinama na Kosovu još uvek, iseljeni nealbanci ne mogu da se vrate na njihova imanja. Srbi sa sela Mušutište sa Opštine Suva Reka, došli su pre par godina organizovano, autobusima da vide njihova ognjišta. Ispred sela okupio se veliki broj meštana. Napravili kordon, nisu im dozvolili da uđu u selo, da vide njihova dvorišta gde su vekovima živeli. Došla policija, nije intervenisala, nije im omogućila nastavak puta, tako da, na domak sela vratili su se nazad.
Postoji jedna narodna poslovica: “Ako gledaš u defter, hleba i šećera, kad gledaš na stol, samo hleb i sol“. Ustavom je garantovana ravnopravnost pisma i jezika, pravo na ličnu i privatnu svojinu… Teorija i stvarnost su dva pojma, dok se u potpunosti ne uskladem živimo u nadi da, nećemo dugo čekati.
