Foto: Predrag Trokicić
Rat u Ukrajini ulazi u novu fazu, to je jasno. U nedeljama uoči dugo očekivane kontraofanzive ukrajinskih oružanih snaga, serija napada u Moskvi i Belgorodskoj oblasti, blizu granice sa Ukrajinom, bili su najznačajnije slučajeve iznenadnih napada na teritoriji Rusije od početka opšteg rata. U Belgorodskoj oblasti, naoružane jedinice su pregazile sela i uzimale taoce. U blizini Kremlja u Moskvi, 3. maja su oborena dva drona. Četiri nedelje kasnije, osam dronova se zabilo u stambene zgrade na periferiji grada. Od tada su se dronovi pojavili u još dve ruske oblasti, Kursku i Voronježu. Mediji na zapadu sugerišu da bi ovi napadi, u srcu Rusije, mogli da oslabe podršku ratu. To je pogrešan utisak.
Mnogi ljudi koji profesionalno ili bar često govore o rusko-ukrajinskom ratu – kreatori politika i ruski disidenti – rado prikazuju rat kao poduhvat usamljenog ludog tiranina. To je, kažu, „Putinov rat“, za koji obični Rusi, bar oni koji aktivno ne ubijaju Ukrajince, ne snose nikakvu odgovornost. Istina je, da Rusijom vlada neko drugi, a ne Putin, rata najverovatnije ne bi ni bilo. Istina je i da je Rusija totalitarno društvo u kom ljudi imaju malo ili nimalo političkog uticaja i gde i najblaži protest može značiti deceniju robije. Istina je da totalitarizam, po svojoj prirodi, oduzima ljudima mogućnost da formiraju mišljenje. Ali takođe je tačno da, pod takvim uslovima, većina običnih Rusa podržava rat. Ovo je rat Rusije. To je i naslov nove knjige Džejd Mekglin, istraživačice na Odseku za ratne studije Kings koledža u Londonu. Na osnovu podataka prikupljanih tokom devet godina, uključujući višegodišnje dubinske intervjue sa ruskim ispitanicima, Mekglin pokazuje da je većina Rusa na neki način investirana u rat ili se identifikuje sa njim.
Mekglin deli ruske stavove prema ratu u pet kategorija: aktivna podrška, pasivna ritualna podrška, lojalna neutralnost, apatija i aktivna opozicija. Krajnosti obuhvataju zanemarljivo malo ljudi. Kremlj brutalno razbija antiratne proteste ali, tvrdi Mekglin, takođe obeshrabruje aktivnu podršku ratu. Nije teško shvatiti zašto: revnosna podrška se lako pretvara u kritiku režima što ne čini dovoljno i ne deluje dovoljno odlučno da pobedi Ukrajinu. Podršku — i topovsko meso — Putinov režim crpi iz ogromne većine Rusa: one koji sa entuzijazmom ponavljaju naučene parole, ali smatraju da nemaju nikakav politički uticaj („pasivna ritualna podrška“); one koji se drže stava „to je moja zemlja, bila u pravu ili ne“ (lojalna neutralnost) i one koji će pristati na bilo šta jer veruju da će tako biti ostavljeni na miru. Pitala sam Mekglin da li misli da bi se ovi stavovi mogli promeniti usled prelaska rata na rusku teritoriju. Ako ništa drugo, kaže ona, to bi neke ljude moglo da gurne iz apatične u lojalno-neutralnu kohortu. To što se rat približava kući plaši ljude, ali strah retko služi kao katalizator kritičkog mišljenja. Češće, dovodi do onoga što politikolog Džeremi Moris, koji takođe proučava ruske stavove prema ratu, naziva „defanzivnom konsolidacijom“.
Ljudski je za napad kriviti napadača, a ne sebe, svoju zemlju ili svog lidera. Ruska propaganda to podstiče i govori Rusima da su rat izazvali Ukrajinci. U danu kada je izvršen napad dronovima u Moskvi, Putin je tog jutra održao neplaniran govor na odvojenom događaju u gradu, gde je tvrdio da je Ukrajina, kao marioneta Natoa, započela rat u Donbasu još 2014, čime je primorala Rusiju da konačno interveniše osam godina kasnije; da Rusija gađa samo strateški važne vojne ciljeve; da Ukrajina sada pokušava da eskalira sukob napadom na tlu Rusije, u nadi da će izazvati reakciju. Ništa od toga nije bilo istina. Ali je u skladu s onim što ruska televizija ponavlja više od godinu dana. Dronovi su došli kao opipljiv dokaz da je Ukrajina izvršila napad na Rusiju, kao da su time Putinove tvrdnje retroaktivno postale istinite. Istorijski narativi često tako funkcionišu.
Ali čekajte, mogli biste reći, zar Putin ne tvrdi da Ukrajina ne postoji? Tako je, čak je komentarišući napade dronovima i kontraofanzivu (koju on naziva „ofanzivom“), nazvao Ukrajinu „režimom u Kijevu“. Ali protivrečnosti su glavno uporište totalitarne propagande. Veliki ruski sociolog Jurij Levada smatrao je da su antinomije – parovi međusobno isključivih uverenja – bile ključne za razumevanje sovjetskog totalitarnog mentaliteta. Primer sovjetske antinomije bio je: „Država nas uvek zezne“ i „Ponosan sam što živim u najboljoj zemlji na svetu“. Najnovija dešavanja u rusko-ukrajinskom ratu proizvode slične antinomije. U Šebekinu, ruskom selu u blizini granice sa Ukrajinom, gde su civili poginuli usled očigledno ukrajinskog napada započetog 1. juna, ljudi su osećali da ih je država napustila. Ali, dodaje Mekglin, „na to su navikli“. Naravno, besni su zbog ubijenih civila. To može samo ojačati njihovu podršku ratnom poduhvatu. Mekglin kaže da su njeni dugogodišnji ispitanici prestali da se upuštaju u duge „geopolitičke diskusije“, u kojima su često pokušavali da je ubede da Ukrajina ne postoji. Možda je sada teže držati se ove linije argumenta „kada bi vas mogli ubiti Ukrajinci koji su krajnje ubeđeni da su Ukrajinci“. Funkcija kontradiktorne, destabilizujuće propagande jeste da obeshrabruje razmišljanje. Zajedno sa strahom, to čini totalitarne subjekte pasivnim.
Ruski državni mediji tretirali su napade na teritoriji Rusije kao istovremeno užasne i beznačajne. U jednoj večernjoj emisiji, na primer, propagandisti Roman Babajan i Margarita Simonjan počeli su pričom o tome kako se „neprijatelj“ nadao da će upadi na rusku teritoriju destabilizovati rusko društvo i potkopati podršku ratu. „To se radi da biste dobili strašne prizore“, rekla je Simonjan, „tako da se svi užasnemo, da nas zastraše, da prestanemo da podržavamo ciljeve i razloge naše specijalne operacije, da se uplašimo i počnemo da protestujemo i tražimo da se sve vrati kako je nekad bilo, samo da više ne gore zgrade u Belgorodskoj oblasti.“ Ruski mediji su objavili fotografije na kojima se vide gusti oblaci crnog dima kako se viju iz stambenih zgrada u Šebekinu. Ali, minut kasnije, Babajan je prešao na odbacivanje opasnosti. Prema njegovim rečima, u napadu na Šebekino učestvovalo je samo sedamdeset boraca: „To nije ozbiljna pretnja.“
Propagandisti su borce nazivali „neprijateljima“ ili „onima“,izbegavajući reči „Ukrajina“ i „Ukrajinci“ (koji ne postoje). U stvarnosti, međutim, ljudi koji su preuzeli odgovornost za napade na Belgorodsku oblast identifikuju se kao Ruski dobrovoljački korpus i kažu da su ruski državljani koji se bore na strani Ukrajine. Samo je manji broj korisnika ruskih medija – onih koji pažljivo prate vesti o ratu na Telegram kanalima – saznao da su Ukrajinci koji su izveli napade na tlu Rusije zapravo Rusi. Takođe su mogli da saznaju da članovi Ruskog dobrovoljačkog korpusa gaje ekstremno desničarske nacionalističke poglede i da se, u svojim glavama, bore ne samo za nezavisnu Ukrajinu već i za etnički homogenu Rusiju. Ovo se, bizarno, uklapa sa ruskom propagandom koja Ukrajince označava kao „naciste“ – jedino što su ovi borci Rusi. Ali odnos između propagande i stvarnosti nije baš bitan u Rusiji.
U američkoj imaginaciji, rusko javno mnjenje funkcioniše uglavnom kao i američko, bar onako kako mi mislimo da funkcioniše. Recimo, kada je dovoljno američkih porodica osetilo uticaj rata u Vijetnamu, uobičajeno se veruje, podrška ratu okrenula se u svoju suprotnost. Ovaj narativ izostavlja neke važne događaje, kao što je objavljivanje Pentagonskih dokumenata, koji su Amerikancima otkrili da im je vlada govorila laži o ratu. Što je još važnije, Pentagonska dokumenta su bila objavljena — distribuirana na sistematski način, koji je istakao i dokumente i reakciju javnosti na njih. Američko društvo je imalo strukture javnog prostora, neophodne za kruženje informacija i stavova. Rusija to nema. Ruske porodice čiji su sinovi ili muževi ubijeni u ratu ne vide odraz svojih sudbina u medijima niti na licima sličnih porodica prikazanim u medijima. U nedostatku javnog prostora, vojni gubici su lične tragedije, a ne kolektivna iskustva.
Amerikanci znaju da je u Rusiji aktivni protest gotovo nemoguć. Čak i zbog najkrotkijih javnih gestova neslaganja ljudi mogu završiti u zatvoru. Uzmimo, na primer, Sašu Skočilenka, tridesetdvogodišnjeg umetnika iz Sankt Peterburga, koji je u sudskom pritvoru više od godinu dana, zbog navodnog zločina širenja lažnih informacija time što je cene u supermarketu zamenio sitnim opisima opsade Mariupolja. Ono što Amerikanci često ne mogu da zamisle jeste cena tihog neslaganja, drugačijeg mišljenja u društvu koje je toliko atomizovano da su strah i bes prema neprijateljima sve što ga drži na okupu. Čak i ako svoje sumnje ne delite ni sa kim – a možda i baš zato što ih ne delite ni sa kim – psihička cena usamljenosti pred ratom je obeshrabrujuća. Za porodice čiji su sinovi i muževi na frontu, ili su sa fronta vraćeni u kovčegu, ili koje žive u gradovima pogođenim borbama, lojalnost nije samo lakša, već često i jedina dostupna uteha.
Merenje javnog mnjenja u totalitarnom društvu je jako teško. Javnosti nema, a ljudi su aktivno sprečeni da formiraju mišljenje. Istraživanja takve vrste kakve sprovodi Mekglin – zasnovana na dubinskim intervjuima u kontekstu dugotrajnog odnosa sa ispitanicima – informativnija su ali, kaže Mekglin, čak i njeni dugogodišnji sagovornici sve su manje izričiti u odgovorima. Da li izbegavaju pitanja iz straha, ili zato što su zapali u apatiju, ili i jedno i drugo? Praktično nema načina da se to utvrdi. Kao posredno merilo, Mekglin koristi podatke o potrošnji medija, pa je primetila zanimljivost: posle više godina opadanja gledanosti televizije, Rusi joj se vraćaju, mada se takođe čini da televiziji veruju manje nego ikada. Pažljiviji pogled sugeriše da ne gledaju državnu propagandu, koja zauzima većinu udarnih termina na glavnim nacionalnim kanalima, već uglavnom scenske programe. Beže u jednu od najpasivnijih razonoda koja im je dostupna. To je upravo ono gde Kremlj želi da budu.
Mada je malo verovatno da će nedavne promene u rusko-ukrajinskom ratu potkopati podršku, nešto se ipak menja. Čini se da po prvi put posle mnogo godina Rusija ima političke aktere osim Putina. Krajem maja, Jevgenij Prigožin, vlasnik privatne vojske poznate kao Grupa Vagner, koja je pomogla Rusiji da preuzme kontrolu nad delom ostataka grada Bahmuta, ne samo da je preuzeo zasluge za ovu tobožnju pobedu, već se i upustio u javnu prepirku sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom. Slika monolitnog ratnog poduhvata Rusije, već otrcana, kao da se konačno rasplinula. Nekoliko nedelja kasnije, Vjačeslav Gladkov, guverner Belgorodske oblasti, odgovorio je na zahtev Ruskog dobrovoljačkog korpusa za sastanak, nakostrešen, ali voljan da pregovara o oslobađanju talaca. U ruskom cirkusu, ovi javni ispadi stvorili su kratkotrajnu iluziju izbora – nagoveštaj politike. Možda to nije ono što zapad predviđa ili želi, ali izvesno nije ni ono što priželjkuje Putin.
The New Yorker, 15.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
