Stepanakert, foto: Konstantin Novaković
Ruska propaganda navodi da je gubitak Nagorno-Karabaha kazna za to što Jermenija nije slušala Kremlj. Odbila je i da podrži Rusiju u ratu protiv Ukrajine i namerava da ratifikuje Rimski statut.
Piše: Yan Shenkman
Posle godinu i po dana provedenih u Jerevanu, prvi put sam doživeo da stanovnici jermenske prestonice odbijaju da razgovaraju sa mnom na ruskom.
Stajao sam nedaleko od ruske ambasade i gledao kako demonstranti pokušavaju da je blokiraju. Bilo je to 19. septembra, na dan kada su azerbejdžanske snage granatirale Stepanakert, glavni grad Nagorno-Karabaha, jermenske enklave koja je međunarodno priznata kao deo azerbejdžanske teritorije. Za bezbednost Stepanakerta bile su zadužene ruske mirovne snage, na osnovu sporazuma zaključenog uz posredovanje Kremlja posle azerbejdžanske ofanzive 2020. godine.
Uspeh Azerbejdžana u kampanji za preuzimanje kontrole nad regionom Nagorno-Karabaha – posle desetomesečne blokade enklave – praktično je desetine hiljada stanovnika Stepanakerta pretvorio u izbeglice. Rusija nije ništa preduzela da to spreči. Zato se nisam začudio što neki od mojih sagovornika iznenada odbijaju da govore ruski.
Niko ne zna kakva sudbina čeka ove ljude. Azerbejdžan je najavio otvaranje humanitarnog koridora od Nagorno-Karabaha do Jermenije, ali to se još nije dogodilo. Stanovnike Stepanakerta obuzima panika. Šire se glasine da su počele egzekucije. Strah od etničkog čišćenja je opipljiv.
Ljudi u Jerevanu su napeti jer je zemlja u kritičnom stanju. Rat bi se svakog časa mogao preneti na teritoriju Jermenije. Sotk na granici s Azerbejdžanom i još nekoliko jermenskih sela već su bila pod vatrom u nekoliko poslednjih dana.
Već prvog dana azerbejdžanske kampanje u Nagorno-Karabahu demonstranti su počeli da se okupljaju pred zgradom vlade u Jerevanu, zvaničnom rezidencijom jermenskog premijera Nikola Pašinjana. Zahtevali su da vlasti pošalju jermensku vojsku da brani Nagorno-Karabah. Kad su shvatili da se to neće dogoditi, počeli su da uzvikuju: „Nikol je izdajnik!“
Ranije ovog leta, Pašinjan je zvanično priznao teritorijalni integritet Azerbejdžana i tako potvrdio da Nagorno-Karabah, region naseljen gotovo isključivo etničkim Jermenima, pripada Azerbejdžanu. Čitave sedmice je uporno ponavljao: „U Karabahu nema [regularne] jermenske vojske i neće je ni biti.“
Pašinjanova logika je razumljiva. Bivši opozicioni novinar našao se u pat poziciji: s jedne strane, nemoguće je ne pružiti podršku Nagorno-Karabahu i sa strane nemo posmatrati stradanje tamošnjeg stanovništva. Mnogi od tih ljudi imaju jermenske pasoše. Zbog takvih postupaka gubi se vlast, jer narod to ne oprašta.
S druge strane, pružanje podrške nije moguće. Oružane snage Jermenije su slabije nego ikada i ne bi bile u stanju da se nose s azerbejdžanskom vojskom koja ima velike zalihe modernog naoružanja iz Turske i Izraela. Jermenija nema strateških partnera.
Odnosi s Rusijom, koja je nekada bila glavni saveznik Jermenije, u veoma su lošem stanju. Ima indicija da je Rusija znala da se priprema ofanziva, ali nije upozorila Jerevan. Rusija je odgovorna i za loše stanje oružanih snaga Jermenije. Višemilionski ugovori za kupovinu naoružanja zaključeni između Jermenije i Ruske Federacije 2021. godine nikada nisu izvršeni. Takođe, uplaćeni novac nije vraćen, tvrdi Armen Grigorjan, sekretar Saveta bezbednosti Jermenije.
Najkraće rečeno, Jermenija ne raspolaže resursima potrebnim za sukob s Azerbejdžanom koji uživa punu podršku Turske. Turska vojna baza na planini Ararat – koja je nacionalni simbol Jermenije, ali se nalazi na teritoriji današnje Turske – nadnosi se nad Jerevan. Putevi na istoku i jugu Jermenije prolaze blizu položaja azerbejdžanske vojske. Pored toga, Nagorno-Karabah nije međunarodno priznat kao država, što zatvara puteve za diplomatske inicijative i umanjuje izglede za zadobijanje podrške zapada koju Pašinjan pokušava da osigura.
To nisu jedini rizici. Ruska propaganda otvoreno trubi da je gubitak Nagorno-Karabaha kazna za to što Jermenija nije slušala Kremlj. Posle teškog poraza u ratu s Azerbejdžanom 2020. godine, Jermenija je značajno smanjila svoje angažovanje u Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), sporazumu o vojnoj bezbednosti koji je inicirala Rusija. (Jermenija je 5. septembra povukla svog predstavnika u ODKB.) Odbila je i da podrži Rusiju u ratu protiv Ukrajine. Činjenica da Jermenija namerava da ratifikuje Rimski statut kojim je ustanovljen Međunarodni krivični sud – onaj koji je izdao nalog za hapšenje Vladimira Putina – još jedan je razlog za kažnjavanje Jerevana. Kremlj kažnjava Jermeniju, ali to čini preko posrednika.
Ruske mirovne snage u Nagorno-Karabahu bile su upadljivo rezervisane. Njihova uzdržanost je samo jedan korak udaljena od direktne konfrontacije. Ruskih jedinica ima ne samo u Karabahu, već i unutar Jermenije, u Gorisu i Sjuniku na jugu, da ne pominjemo 102. rusku vojnu bazu u Đumriju na severu zemlje. Ruski vojni avioni,koji već nekoliko godina povremeno nadleću Jerevan, poleću s aerodroma u Erebuniju, jugoistočno od prestonice. Ako Rusija angažuje ove snage protiv Jermena, u zemlji će nastupiti krvavi haos.
Pored vojnih jedinica, Rusija raspolaže i drugim polugama koje može iskoristiti da izvrši pritisak. Na Kavkazu se još pamti kako su za vreme ruske agresije na Abhaziju i Osetiju 2008. godine Gruzijci masovno deportovani iz Rusije teretnim avionima i vraćani u domovinu. Isto se sada može dogoditi s dva miliona Jermena koji žive u Ruskoj Federaciji. Čak i ako samo 300.000 Jermena iz Rusije završi u maloj i ekonomski slaboj Jermeniji – bez posla i mesta za život – to će izazvati socijalne nemire, tim pre što će se Kremlj pobrinuti da odgovornost za deportacije prebaci na Pašinjanovu demokratsku vladu.
Rusija može koristiti i ekonomske poluge. U svakom trenutku može obustaviti isporuke gasa. Dobar deo energetskog sektora Jermenije nalazi se u rukama jermenskih oligarha povezanih s Kremljom, što znači da bi isporuke električne energije takođe mogle biti prekinute. Naravno, to su rešivi problemi; Jermenija može preći na iranski gas, ili nacionalizovati elektrane – ali za to bi bilo potrebno nekoliko meseci, a niko ne zna šta se za to vreme može dogoditi u zemlji.
Sprema li se državni udar u Jermeniji?
Pored Rusije kao spoljne pretnje, i u samoj Jermeniji su prisutne značajne proruske snage. „Najveća greška aktuelnih vlasti posle revolucije 2018. bio je propust da se obavi lustracija“, izjavila je za openDemocracy spisateljica Narina Abgarijan. Po njenom mišljenju, jermenska „stara garda“ zbačena s vlasti 2018. godine „namerno pokušava da izazove razdor i sukobe između Jermena“ koristeći medije i proteste.
„Primer toga“ su događaji na Trgu republike u Jerevanu ove sedmice – pokušaji demonstranata da uđu u zgradu vlade, sukobi s lokalnom policijom i blokiranje ulica, tvrdi ona. Zapravo, moguće je da je to bio pokušaj državnog udara.
„Ovo je prelomni trenutak“, kaže politikolog Armen Manasijan. „Nekada su se mitinzi u Jerevanu, čak i oni najradikalniji, završavali uz pesmu, igru i roštilj. Čini mi se da se ovo može završiti sukobom i nasiljem. Demonstranti traže [Pašinjanovu] ostavku. Tražili su je i ranije, mesecima, ali sada je agresija Azerbejdžana povisila uloge. U protestima ne učestvuju samo oni koje na to podstiče proruska opozicija, nego i obični stanovnici Jerevana, ljudi koji su ogorčeni i uznemireni.“
Po Manasijanovom mišljenju, Pašinjan je možda bio uspešan vođa revolucije 2018, ali u poslednjih pet godina „nije uspeo da okupi oko sebe snažan tabor pristalica“. Kao potvrdu navodi podatak da je Tigran Avinijan, Pašinjanov saveznik, prošle sedmice doživeo poraz na izborima za gradonačelnika Jerevana. Izlaznost je bila veoma niska, svega 28% birača s pravom glasa je izašlo da glasa.
„Ljudi nemaju mnogo izbora: mogu da biraju između povratka u interesnu sferu Rusije i Pašinjana s veoma neizvesnim izgledima i praktično bez resursa“, zaključuje Manasijan.
Rašireno je mišljenje da je Pašinjanova vlada na izvestan način predala Nagorno-Karabah i time što je odbila da u enklavu pošalje jermenske trupe. Ta zamerka je utemeljena, ali pitanje je kakve zaključke treba izvlačiti iz ovakvih Pašinjanovih postupaka. Pašinjan će morati da odgovara na brojna pitanja, ne samo ona iz redova proruske opozicije. Obećanja koja je davao kada je došao na vlast uglavnom nisu ispunjena. Ali u Jermeniji drugih demokratskih snaga trenutno nema.
Stavovi ljudi koji predvode borbu protiv Pašinjana takođe su zabrinjavajući. Margarita Simonijan, šefica kompanije Russia Today, i ruski TV propagandista Vladimir Solovjov podelili su na svojim Telegram kanalima poziv jerevanskog blogera za izlazak na Trg republike. Poziv je bio propraćen rečenicom: „Ko se danas ne pojavi na trgu saučesnik je u genocidu nad Jermenima.“
Bloger koji je objavio video, Mika Badalijan, već je bio optuživan da radi za rusku ambasadu. U julu su Badalijan i novinar ruskog državnog propagandnog kanala Sputnik pritvoreni u južnoj Jermeniji i optuženi za ilegalnu trgovinu oružjem. Ruski zvaničnici, kao i sam Badalijan, tvrdili su da je razlog za hapšenje bila aktivna podrška proruskim stavovima.
Badalijanov poziv na proteste koji su Vladimir Solovjov i Margarita Simonijan podelili sa svojim mnogobrojnim pratiocima na društvenim mrežama jasno govori o tome ko stoji iza napada na Pašinjana. Kremlj to i ne pokušava da sakrije.
Danas u Jermeniji nema mnogo ljudi spremnih da podrže premijera i njegove postupke. Ipak, kako objašnjava Tigran Hazmalijan, lider Evropske partije Jermenije: „Ne vole ga, ali shvataju da su alternative još gore“.
Jedna od alternativa su opozicione snage povezane s Robertom Kočarijanom. On je stari Putinov prijatelj. Bio je predsednik od 1998. do 2008. i omogućio je Rusiji da stekne značajan udeo u jermenskoj ekonomiji i resursima zemlje. Po tome nije usamljen. Ruski uticaj u Jermeniji ima stotine lica. Bivši proruski predsednik Serž Sargsijan, smenjen 2018, ima sopstvenu političku stranku. Neke partije sarađuju s ruskom ambasadom, FSB-om, Gazpromom i drugim ruskim državnim strukturama.
Hazmalijan tvrdi da su nemiri u Jerevanu bili „još jedan pokušaj državnog udara” i navodi više sličnih epizoda iz nekoliko poslednjih godina, uključujući navodni pokušaj vojnog udara 2021. („zavera generala“) i prošlogodišnje proteste na ulicama. Ovog puta, u svetlu azerbejdžanskih napada i gubitka Nagorno-Karabaha, okidač je mnogo snažniji. „Rizikujemo gubitak nezavisnosti“, rekla je Narina Abgarijan. „Ovo je možda poslednja šansa da je odbranimo.“
U trenutku publikovanja ovog teksta čini se da protesti za smenu Pašinjana nisu uspeli. Jerevanci nisu podržali opoziciju; Pašinjan je ipak manje zlo. Ali ovo verovatno neće biti poslednji pokušaj. Mnogi već strahuju od mogućih deportacija Jermena iz Rusije, odakle stižu glasovi o pritiscima, kao i zbog očekivanih problema u snabdevanju gasom iz Rusije. „Čeka nas teška zima“, ocenjuje Hazmalijan.
„Nezadovoljstvo ljudi koji su tražili pravdu i prošli kroz rat izlilo se na ulice“, kaže Narina Abgarijan. „Tenzije u jermenskom društvu su se zaoštrile. Ono je duboko podeljeno i to se može fizički osetiti.“
Yan Shenkman, Open Democracy, 22.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
