Foto: mc.rs
„Zauzimali smo ulaz po ulaz, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabri stanovnici ulice, koji su sprovodili borce kroz dvorišta i podrume zgrada.“ (Jovo Kasalica, „Najmanja neopreznost donosila je žrtve“, Osma crnogorska NOU brigada. Zbornik sjećanja, Beograd, 1978, str. 251-252.)
Ove reči, uklopljene u mural „20. oktobar“ koji je Umetničko udruženje KURS naslikalo na zidu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu 2014, nisu dočekale proklamovanu slobodu govora na otvaranju 67. Međunarodnog sajma knjiga. Što je najgore, ove reči podsećanja i upozorenja nisu dočekale ni 20. oktobar 2024, osamdesetu godišnjicu od oslobođenja glavnog grada Jugoslavije. Naime, tri dana ranije, Nepoznati Neko je potegao dizalicu sa platformom i podigao radnike visoko kako bi prekrečili mural „20. oktobar“, koji je inače naslikan po narudžbini Ministarstva kulture Srbije 2014. u čast dolazeće sedamdesete godišnjice oslobođenja Beograda.
Deset godina kasnije, pokazalo se da nije važna ni odluka Ministarstva kulture, niti status autorskog rada u javnom prostoru, niti slobodarska tekovina. Ovde se stvari menjaju preko noći, kao što se ruše gradske četvrti ili okupiraju površine predviđene za domove zdravlja, kako bi se podigle crkve brvnare, naravno – ruske. Tako je i mural „20. oktobar“ nestao jednog dana o čemu su sami autori saznali preko društvenih mreža i uzbunili javnost. Reagovali su nezavisni mediji, ali gradske vlasti se nisu dugo oglašavale da bi naposletku stigao odgovor da će prethodni mural biti zamenjen nekim koji planira kreativni tim EXPO 2027. Dakle, EXPO bolje zna kako treba obeležiti tekovine antifašističke borbe u Beogradu. Nema sumnje da će to uraditi šareni umetnici iz uvoza ili možda baš ruski, režimski, po ukusu ministra Nikole Selakovića. Ili neki moleri po senzibilitetu gradonačelnika Aleksandra Šapića, koji uveliko farbaju autobuse u vizantijsko plavo i grebu latinicu sa Autobuske stanice. U svakom slučaju, ova udružena akcija srpskih vlasti, gradskih i republičkih, nije nikakvo iznenađenje, jer se takve stvari rade od dolaska naprednjaka na vlast.
Šta je bilo sporno u rečima partizana Jove Kasalice koje su uklonjene sa zida Instituta za mentalno zdravlje? Možda je u pitanju opisana taktika oslobađanja glavnog grada koja je, da je bilo pameti, mogla poslužiti opoziciji na nedavnim lokalnim izborima u Beogradu. Ali nije. Ili je sporan sam iskaz? Svakako je problematičan onaj ko ga je izgovorio, odnosno pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koja je podnela najveće žrtve u Operaciji Beograd (2953 poginula borca). Za to vreme, kvislinške snage, predvođene generalom Dražom Mihailovićem i Dimitrijem Ljotićem, bezglavo su bežale, sve dalje od Beograda, koji su za vreme okupacije obezbeđivale zajedno sa snagama Trećeg rajha. Doduše, pre nekoliko godina je Nepoznati Neko, kao probni balon ubacio jednu ljotićevsku budnicu u program Svečane akademije povodom godišnjice oslobođenja Beograda, što je moglo da najavi veliki zaokret u interpretaciji ovog dana u javnosti. No to su samo slojevi nezadovoljstva koje se skupljalo u dušama radikala i naprednjaka. Na kraju se ispostavilo da je sporan jezik tog murala, jer je predsednik Aleksandar Vučić konačno održao govor na ruskom jeziku, u znak poštovanja žrtava crvenoarmejaca (940 poginulih boraca). Sevodnja osobeny denj!, rekao je predsednik Vučić na samom početku: Dan poseban, reklo bi se specijalan kao ruska operacija u Ukrajini.
Uostalom, ruska specijalna operacija u Srbiji traje još od aneksije Krima, kada je Dan oslobođenja Beograda, zbog Putinovih obaveza bio pomeren na 16. oktobar. Od tada se koncept proslave promenio, došlo je do saobražavanja domaćeg programa sa ruskim prazničnim i komemorativnim praksama, pa se institucija Besmrtnog puka preselila u Beograd, a samo oslobođenje prestonice je počelo da se imenuje kao dan „ulaska partizanskih jedinica“ – kao okupacioni čin – dok se terminološki i ideološki čin oslobođenja vezuje isključivo za Crvenu armiju, kojoj ostajemo dužni do Sudnjega dana. Ove godine se to, u samom protokolu predsednika, podiglo na viši nivo iskazivanjem pijeteta na ruskom jeziku.
Partizanska obeležja i antifašistička tradicija više nisu poželjni u Beogradu. Zapravo, jesu ali samo kao deo Putinove revizionističke amblematike kojom je prekodirao Drugi svetski rat u svoje današnje vojevanje protiv celog sveta. U tome je Vučić potpuno saglasan sa svojim tovarišćem Vladimirom Vladimirovičem, kao što njegov ministar zadužen za integracije sa Ruskom Federacijom – Nenad Popović, ruku pod ruku sa Bocan-Harčenkom, predvodi Besmrtni puk, hodajući za Noćnim vukovima, bajkerskom armadom koja baštini profašističku ideologiju Limonova i Dugina.
Beograd je osamdesetu godišnjicu oslobođenja dočekao kao grad pod ruskom okupacijom s jedne, i litijumskom – s druge strane. Spomenici su ruski, obeleženi ruskom ikonografijom, besmrtni pukovi su ruski, pesme koje se pevaju – ruske su. Prezident gavarit poruski, tože. Slobodne su reči, ali samo one na ruskom. One domaće, koje još pomalo razumemo rapidno gube svoja značenja, kao što žrtve antifašističke borbe postaju nevažne. A kada izgubimo i reči, ostaće valjda bezimene stvari koje će nas još neko vreme podsećati na sve ono strašno što je zadesilo ovaj grad. Naposletku, preživeće možda jedan slučajni domaći spomenik, da večno stražari na uglu Bulevara despota Stefana (počivše Ulice 29. novembra) i Palmotićeve: zgrada Instituta za mentalno zdravlje kao podsetnik na političke elite koje su ovu instituciju, nažalost, obilazile jedno spolja, takoreći fasadno, dok su vladale Republikom Srbijom (koja će verovatno uskoro ostati i bez republikanskog uređenja) kao tuđom prćijom.
