Možete, naravno, predsedniče, da me preko noći uhapsite; budući da tužilac Emir – slutim – ima intimne veze sa svakom vrstom Službe, zar ne bi bilo zgodno da me strpate u zatvor i tako svetu pokažete kako se postupa sa onima koji opstruiraju vašu državu i vaše Sretenje?
Izuzetni predsedniče,
Dozvolite da budem brutalno ličan u strogo amaterskom pokušaju da objasnim zbog čega vam uopšte pišem. Probudim se jutros, predsedniče, anksiozno razapet alarmantnim vestima da vaša Vlada visi o koncu; zrno zla u meni koje isijava radošću zbog gole činjenice o smeni Mlađana Dinkića, uvezalo se sa psihodeličnim razmišljanjima o slobodi štampe pod vašim cenjenim mandatom, valjda pod meteo-utiskom pogleda s dvanaestog sprata mog solitera na Đilastown: sivo nebo nad gradom, magluština, praznina platanskih razmera, koncentrisana depresija u najjačim dozama, klasična Srbija.
Zovem taksi, dođe taksi, uđem u taksi: grad pust, nigde ljudi, kao u filmovima o životu posle nuklearnog udara. Priznaću, predsedniče: palo mi je na pamet da je uvedeno vanredno stanje zbog straha od revolta revolucionarnih pristalica G17+ zbog smene Hosnija Dinkića, ali me je racionalni taksista vratio u pravoslavnu stvarnost – danas je Dan državnosti, niko ne radi, sve zatvoreno i zaključano, sem crkava u kojima se slavi Sretenje, sećate se, gospodine, obraća mi se vozač, Sretenjskog Ustava? Ne sećam se ničega, kažem defanzivno, ali lažem vozača: setim se vas, predsedniče, šta li radite na Dan vlastite državnosti? Ako vas uhvatim u pidžami kod kuće, javlja mi se, pa ste još online, eventualno, greškom, na sajtu e-novina, što da vam nešto ne napišem, da zajedno proslavimo ovaj praznik, ima toliko razloga da slavimo.
Recimo, predsedniče, tužba Emira Kusturice. Znam, znam: niste obavešteni, čak i da jeste obavešteni kakve vi veze imate s tužbom, odmah ćete mi poslati ministricu pravde Snežanu Malović da me erotski ubedi kako je Srbija lider u nezavisnosti onog dela sudstva koje nije korumpirano, preporučićete mi da razgovaram otvoreno sa Slobodanom Homenom koji samo iz povoda Istine prekopava Srbiju da bi otkopao Dražu i familijarno osnovao još neku porodičnu firmu, postoji teoretska mogućnost da predložite da razgovaram sa svojim nekadašnjim prijateljima Nebojšom Krstićem i Srđanom Šaperom – ali, dozvolite da vam se obratim strojevim korakom priznanja.
Pre desetak dana, slučajno, naravno, zvao me je pomenuti Srđan Šaper. Ljut i besan zbog teksta koji smo objavili o njegovim kompanijama, zahtevao je demanti. Dobro, rekao sam, pošalji demanti. Objavićeš ga u celini, pitao je. Naravno, rekao sam. A da li ćeš objaviti našu zajedničku fotografiju, pitao je Šaper. Ne samo jednu, rekao sam mu, već sve što imam u vlastitim foto-albumima: što bih se stideo činjenice da su Luković & Šaper jednom bili veliki prijatelji? Onda je, predsedniče, Šaper predložio da se vidimo i razgovaramo. Pristao sam, razume se. Čujemo se u ponedeljak? Čujemo se u ponedeljak! Ispostavilo se da ponedeljak nikako da dođe: ali, zato, stigne tužba od vama poznatog Srbina po imenu Nemanja Kusturica kojeg ste, predsedniče, više puta sreli i jednom, ako se ne varam, sa istim pili vruću rakiju na Mokroj gori, u Drvengradu, naselju koje je vaša država Srbija poklonila ovom najvećem Dodikovom prijatelju.
Ako u atmosferi sretenjske euforije baš niste sve razumeli, možda duhovno omamljeni likvidacijom Dinkića na čemu vam čestitam – dozvolite da budem primitivno jasan; ono što vi zovete evropskom Srbijom i što gde stignete reklamirate oazom demokratije, slobode i već ne znam kakvih ljudskih prava – sjebalo se tužbom vašeg dragog prijatelja Emira a.k.a. Nemanja. Razumem vašu nevericu da je e-novinama 20.000 evra neki veliki trošak; brojevi s kojima ste vi finansijski okupirani imaju obično devet ili dvanaest nula, ali, jebi ga, predsedniče, matematika e-novina je nešto drukčija nego računica vaših drugova Miroslava Miškovića i Milana Beka; ono što oni potroše za večeru, nama je godišnji budžet, oprostite, dragi Borise.
Konačno, predsedniče, da vas obavestim: o tužbi vašeg intimusa Nemanje obavestili smo stotine medija; šaljemo pisma svim ambasadama; upozorićemo sve međunarodne instititucije koje se bave slobodom štampe; probaćemo da priču o tužbi vašeg kompanjona uvedemo u Savet Evrope i Kongres SAD; ukratko, trudimo se da, ovakvu Srbiju, osramotimo na svaki mogući način; ništa nam, dragi predsedniče, drugo ne preostaje.
Umesto da ste slučaj Veska Vukotića rešili onako kako priliči svakoj civilizovanoj zemlji – da plaćenog ubicu Službe bezbednosti strpate u zatvor – dozvolili ste sebi da štitite najveće kriminalce i njihove prijatelje; jedino tako se može razumeti tužba Nemanje Kusturice u kojoj se on našao uvređen zbog tvrdnje da je prijatelj s Veskom Vukotićem.
Ne znam, predsedniče, da li smo se razumeli na Dan državnosti: možete e-novine da osudite i ukinete i likvidirate; Snežana Malović i Slobodan Homen učiniće sve da objasne kako srpsko pravosuđe ne sudi ni babu ni po stričevima već po mokrogorskim zakonima osvete; zar vam ne izgleda zanimljivo da pobegulja iz Sarajeva tuži Petra Lukovića, počasnog građanina tog istog Sarajeva?
Možete, predsedniče, da me preko noći uhapsite; budući da tužilac Emir – slutim – ima intimne veze sa svakom vrste Službe, zar ne bi bilo zgodno da me strpate u zatvor i tako svetu pokažete kako se postupa sa onima koji opstruiraju vašu državu i vaše Sretenje?
Budući da imate moj mail, očekujem da me izvestite o sudbini e-novina, ali i o mojoj ličnoj sudbini. U slučaju da me tražite, samo da znate: ili sam u redakciji, ili sam kod kuće. Adresu znate. Zvonite dvaput, kao u filmu Postman always ring twice.
I, umalo da zaboravim: srećan vam Dan državnosti, dragi predsedniče
