Lep je prizor, dame i gospodo, u znojavom kozaračkom kolu koje cupka uz taktove nakaradne melodije skrpljene od „Internacionale“ i marša „Spremte se spremte, četnici“, pitoresknu gomilu jebenih igrača. Na kecu je, kako i dolikuje, Ćosić, do njega Koštunica, do Voje Vučela, potom svita kakademika, eminentnih dramosera, „istaknutih umetnika i umetnica“ i uopšte, gomila finog nekog sveta koji – što reče Harms – nikako da uhvati korena u realnosti.
Čak je i ovde, u Srbiji, postojalo vreme kada je imalo smisla postaviti pitanje: šta je to što spaja notornog komunistu Ćosića, zakletog antikomunistu (svojevremeno i monarhistu) Čitluk Sahibiju i levičara ekstremno opšte prakse, Vučelu? (Ovaj poslednji je, doduše, zajebant i garantujem da u zanosu igre ostalim igračima iza leđa prstima pravi magareće uši.) Kakva je to ideološka platforma na kojoj, kako lucidno primeti jedan kolumnista, stoje Če Gevara, vladika Nikolaj, kralj Aleksandar, Slobodani, Milošević i Jovanović, Noam Čomski i Miloš Bojanić?
„Dostojanstveni“ đilkoši iz kozaračkog kola unisono će graknuti da su se okupili na tom makabričnom panađuru u plemenitoj nameri da odbrane srpsku istoriju, srpsko pismo, duhovnost, tradiciju i da Srbiju zaštite od aveti imperijalizma, globalizacije i genetski modifikovane hrane. Plemenito, nema šta. Ali lažno. I potpuno providno. Pravi cilj „patriotskog“ okupljanja je odbrana patriotskih guzica, guzičinih privilegija, nedodirljivosti i prava da nekažnjeno bulazne, pljačkaju C markete i Kolubare i da bez poreza uvoze mobilne telefone i džipove.
Ova je sredina do te mere otupela da je nedavno Koštuničino poistovećivanje svih srpskih vrednosti sa sopstvenom „ličnošču“ izazvalo samo blagu reakciju javnosti zanete estradnim udajama i razudajama. Tako nešto se ne pamti još od izjave onog ipak skromnijeg kralja Luja (zaboravio sam mu redni broj) koji se poistovetio sa francuskom državom, ali ne i s francuskim narodom, njegovom istorijom i kulturom.
Ipak, da ne grešim dušu, ima izvesnih sličnosti između Luja i Lujike. I Čitluk, naime, Sahibija smatra da srpska država postoji samo kada su na vlasti on i njegovih četrdeset razbojnika. U suprotnom, bez obzira na izbornu legitimnost svake druge vlasti, on tu državu, lišenu njegovog vođstva i njegove istorijske veličine, ne priznaje. A država Srbija, kakva je takva je, na to blagonaklono gleda. Tresu joj se gaće pred Sahibijom. Drhti od straha pred Kilavim Radovanom i potpisnicima peticije. A Gospodar ni mukajet. Eto, paradoksa: toliko voli Putina, a ništa neće da nauči od Vladimira Vladimiroviča. Neće, štaviše, skrupulozan kakav je, tražiti ni da mu vrate penkalo. Kada skorih dana bude potpisivao totalnu propast Srbije. Nasred koje su se igrale delije.
Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas
