Poverenica za ljudska prava Nevena Petrušić je prilično naivno naložila mitropolitu Amfilohije da se izvini zbog uvreda izrečenih na račun gej populacije. Njegovom visokopreosveštenstvu, naravno, ne pada na pamet da se izvini.
U tome ga, po plemensko-rođačkoj liniji, podržava DSS, a tu je i priučeni teolog Antonić koji je, da bi što bolje potkrepio svoje odbrambene teze, odnekud iskopao i citirao hebrejsku reč za Božiji gnev. Sve to, međutim, nije važno za stvar o kojoj ću pisati u ovoj kolumni. Danas ću pisati o nečem drugom. O sličnostima između Sodome i Beograda. Tu je Amfilohije u pravu. Kako stvari stoje, mogli bi to biti gradovi-pobratimi.
Tačno je, saglasno Bibliji, da je Gospod zasuo Sodomu sumpornim ognjem, tačno je da je tamo sodomija bila uzela maha. Ali neće biti da se to dogodilo iznebuha. U smislu: u Sodomi sve bilo dobro, celomudrije i pobožnost bile uzorne, a onda se deus ex machina pojavili pederi i lezbejke i uprskali stvar. Jok, more. Dugačak je spisak nepočinstava koji je prethodio Božijem gnevu o izlivanju sumpornog ognja. Pre svih – idolopoklonostvo. E sad, da je mitropolit Amfilohije u svojoj starozavetnoj propovedi naveo ceo spisak tih grehova – a sve ih zna napamet – i ja bih se složio sa njim. Kao stručnjaku za Stari zavet moralo je da mu bude jasno da se u modernom vremenu idolopoklnostvo po prirodi stvari ne može manifestovati kao obožavanje Zlatnog teleta, ali da ono uvek pronađe modus operandi. Recimo kao idol nacije.
Ali tako to biva kada Hristova crkva postane „najznačajnija institucija srpskog naroda“ i kada počne da se bakće ovozemaljskim poslovima. To je silom prilika bilo i opravdano tokom vekova osmanlijske okupacije, ali u vremenima kada narodnim poslovima treba da se bavi srpska država, za to opravdanja nema. Sasvim je druga stvar što se ta država tim poslovima ne bavi, ali to je nužna posledica zbrke koja nastaje kada se pomešaju sveto i profano. Ma šta mislili mitropoliti Amfilohije i Antonić, svaki narod – pa i srpski – spada u oblast profanog, palog sveta. Apsolutizacija nacije nije ništa drugo do prizivanje sumporne kiše i izazivanje Božijeg gneva, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je sam nastanak nacija posledica „pometnje jezika“ sprovedene Božijom intervencijom upravo da bi se sprečilo ono što kod nas priželjkuju Koštunica i njegovi sledbenici – sabornost u krvi i mesu.
Ima nekih naznaka da u SPC polako počinju da uviđaju pogubnost etnofiletizma, ali još uvek se mnogi narodni poslovi umesto „na vladi“ vode u sinodu. A dokad će – to nije poznato
