foto: Vesna Lalić
Ne treba zaboraviti da su to bile jako burne i nesrećne godine, pretili su mu smrću, pretili su i njegovoj porodici, i on je zbog tih pretnji odlučio da nabavi pištolj. I tada sam mislio, a i sada odgovorno tvrdim, da je predstava „Sveti Sava“ uzrok svega što se Žarku Lauševiću desilo.
Žarko Laušević napustio je ovaj naš svet 15. novembra u 64. godini, ostavljajući za sobom, kako ističe stručna javnost, čitavu baštinu filmskih i pozorišnih uloga u kojima je ostvario glumačka remek dela.
Veličanstveni glumac, jedan od najposebnijih i najvoljenijih na ovom prostoru, otišao je u legendu tiho i pomalo usamljenički, kao što je i živeo poslednjih decenija.
A njegovi poštovaoci i bliski ljudi, od trenutka kada je objavljeno da je preminuo, opraštaju se od Lauševića vrlo dirljivo, sa posebnom nežnošću, poštovanjem i tugom: tragediju koja mu se dogodila jula 1993. i zauvek mu promenila život, kako svi tvrde, ni sa čim nije zaslužio.
Jedan od ključnih ljudi koji je sa Lauševićem podelio najstrašniji i najpotresniji period njegovog života je advokatToma Fila, njegov pravobranilac.
– Žarka sam upoznao u tim najtežim trenucima, preko profesora Miška Radomana koji je tada bio savezni funkcioner Srbije i Crne Gore – kaže za Danas Toma Fila. – On mi je izložio njegov slučaj i, naravno, bii sam jako zainteresovan.
– Tog trenutka, Žarko je skoro dva meseca bio bez pravobranioca, i otišao sam u zatvor u Spuž da ga posetim. Njegova prva rečenica posle upoznavanja je bila: „Ja sam ubica, ubio sam dva čoveka, trećeg sam ranio, i celog života ću to nositi u sebi. Ali, molim vas da mi odbranite brata, jer on ni za šta nije kriv“.
To je Filu, kako kaže, impresioniralo i jako dirnulo kao čoveka.
– Branio sam do tada stotine ubica, možda i hiljadu, i obično su me lagali, a tada sam prvi put čuo da neko ko je optužen iskreno kaže ono što misli o sebi. Žarko je, nažalost, zaista to živeo u duši do kraja života, a da, zapravo, nije bio ubica, što njegovu tragedju čini još većom, antičkom. Do tog strašnog događaja doveo je samo sticaj najnesrećnijih okolnosti koje su se u jednom trenutku sklopile.
Kako ističe Toma Fila, jedan od presudnih momenata kada je Žarkova sudbina počela da se preokreće bila je predstava „Sveti Sava“ u kojoj je igrao Rastka Nemanjića.
Kao što je poznato, maja 1990. izvođenje ove predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu surovo je prekinuto upadom sveštenika i predsednika Srpske svetosavske stranke Žarka Gavrilovića, i protestima predstavnika nekih „patriotskih stranaka“, među kojima je bio i Vojislav Šešelj.
– Posle toga više ništa nije bilo isto u životu Žarka Lauševića, neprestano su mu stizale pretnje, u medijima su nedeljama trajali napadi na njega i polemike zbog navodnog „skrnavljenja“ lika i duha Svetog Save, predstave u kojima je igrao su otkazane.
Ne treba zaboraviti da su to bile jako burne i nesrećne godine, pretili su mu smrću, pretili su i njegovoj porodici, i on je zbog tih pretnji odlučio da nabavi pištolj. I tada sam mislio, a i sada odgovorno tvrdim, da je predstava „Sveti Sava“ uzrok svega što se Žarku Lauševiću desilo.
Toma Fila/foto: BETAPHOTO
Druga nesrećna okolnost, kako objašnjava Toma Fila, je to štoje on u leto 1993, kada se dogodila tragedija, došao u Podgoricu prilično umoran, posle predstava koje je igrao na festivalu u Budvi, i hteo je da se malo odmori sa familijom.
– Izveo je brata u restoran na večeru, i čim su seli setio se da zadnja vrata na kolima ne mogu da se zatvore, i vratio se da uzme torbicu u kojoj su mu bila dokumenta i pištolj.
Nije, dakle, otišao po pištolj kad je počeo napad trojica mladića na njih, kako se tvrdilo u optužnici, i koristilo kao jedan od ključnih dokaza protiv njega.
U međuvremenu, dok je Žarko išao po torbicu, počela su dobacivanja i napadi na njegovog brata, a on je pokušao da smiri situaciju. Ispred restorana su bila još četvorica mladića, poznanici napadača, koji su ih takođe vređali i provocirali.
Kako ističe Fila, u svemu što se tada dogodilo, najgora je bila crnogorska čaršija, protiv koje on nije mogao da se izbori.
– Strašno je ometan slučaj Žarka Lauševića, mogu da kažem da gotovo ne pamtim da je tokom nekog procesa koji sam vodio bilo toliko prikirivanja pravih dokaza, manipulacija i podmetanja laži..
Na sudu i u optužnici se tvrdilo da trojica mladića u restoranu i četvorica koja su se pridružila „nijesu imali ni penkalo“, a napad je krenuo tako što su Žarkovog brata nokautirali, ležao je na podu krvav i bez svesti, onda su ga tako onesvešćenog besomučno šutirali po glavi i celom telu, a nekoliko njih je krenulo da prebija Žarka.
Ali, i Žarkov brat je optužen zajedno s njim kako ne bi mogao da bude svedok u procesu, iako je postojalo lekarsko uverenje da je zadobio teške povrede opasne po život, i apsolutno nije učestvovao u događaju.
Sve vreme je bio onesvešćen. Tačno je da sedmorica mladića „nijesu imali ni penkalo“, ali su svi krupne građe, što se kaže, kao od „brega odvaljeni“, za razliku od Žarka, i takvim napadačima nije potrebno oružje da bi nekoga prebili do smrti.
Kako ističe Toma Fila, podmetanja lažnih dokaza su odmah krenula, od trenutka tragedije.
– Nađen je pištolj kojim im je, navodno, pretio Žarkov brat, a taj pištolj je podmetnut u brzini, jer je veštačenjem utvrđeno da je metak u šaržer stavljen naopačke, ka unutra, umesti ka spolja.
Kad sam dokazima pritisnuo crnogorskog veštaka, rekao mi je da je pištolj podmetnut. Ometanje istrage dokazuje i to što je već sutradan ujutru ceo restoran gde se dogodila tragedija opran i prekrečen, a u crnogorskim medijima plasirana je lažna i zastrašujuća vest.
Navodno je Žarko Laušević, kad je izlazio iz restorana, ispalio tri metka u vazduh i rekao: „Koga ovde još treba da ubijem!“. I to je bilo na naslovnim stranama i na televiziji.
– Ja sam onda tražio da se detektorom utvrdi koliko je metaka ispaljeno u restioranu, utvrđeno je da je svih devet, koliko i može da stane u šaržer, a on nije imao rezervni, opisuje Toma Fila.
Dakle, kako objašnjava Fila, otpala je i ta priča, ali skandalima i skandaloznim propustima u istrazi nije bilo kraja.
– Prvo, nisu prihvatili izveštaj sudskog psihijatra koji je na osnovu dokaza zaključio da je Žarko bio smanjene uračunljivosti. Jer, kao što je poznato, nosio je kontaktna sočiva koja su se od udaraca koje je zadobio u glavu pomerila, i nikako nije mogao jasno da vidi napadače i gde puca u njih, pogled mu je skoro potpuno bio zamućen. Žarko je pucao kad su napadači batinama krenuli da mu otmu pištolj, jer je branio svoj i život svog brata, i postojali su brojni dokazi da je to bila čista samoodbrana.
Kao treću nesrećnu okolnost u ovoj tragediji Fila navodi upravo to što su na Žarkovoj torbici, koja je stajala na stolu, bila dva kaiša. Pošto jedan nije radio napadači su mogli da vide da ima pištolj, i nasrnuli su na njega brutalnim udarcima da mu otmu.
– Sve podmetnute i lažne dokaze, izjave i propuste uspeli smo da opovrgnemo na sudu, ali Crna Gora je mala sredina, i Žarku je 1994. ipak potvrđena presuda na četrnaest godina zatvorske kazne koja je pravno skandalozna. Tada sam uputio Zahtev za zaštitu zakonitosti, i imao sam čvrstu potporu za to.
Naime, članovima sudsko – medicinskog odbora kojima je slučaj bio poveren, istekao je mandat još pre nego što je ovaj proces započeo. Ali, sve to što se dešavalo, te silne manipulacije u crnogorskoj javnosti i na sudu protiv Žarka, bile su zastrašujuće.
Objašnjavajući ovaj slučaj, Toma Fila navodi i to da je njegov otac, Filota Fila, bio mnogo uspešniji advokat od njega, ali da nikada nije uspeo da dobije Zahtev za zaštitu zakonitosti, pa su u Crnoj Gori smatrali da je ta praksa „zacementirana“.
– Ali, ja sam ovaj zahtev uspeo da dobijem, zahvaljujući što su tadašnji tužilac i predsednik saveznog Vrhovnog suda profesionalno radili svoj posao. Oni koji su napravili propuste i prikrivali dokaze, i dalje su tvrdili da su sve „radili po zakonu, ali da sam ja ovde iskoristio svoje veze“. Nikakve veze nisam ni imao, niti sam mogao bilo šta da koristim, a javnost zna kako se sve dalje odvijalo – kaže Fila.
Kao štoje poznato, nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu februara 1998, kojim je predsedavala sudija Svetlana Vujanović, Lauševoću je izrečena kazna od četiri godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane.
Budući da je u tom trenutku već izdržao četiri i po godine, pušten je na slobodu.
– Žarko i ja zauvek smo ostali prijatelji, i u vreme dok je bio u Njujorku često smo se čuli. Poklonio mi je sve svoje knjige sa vrlo dirljivim posvetama, a ja sam osećao ogromno, pre svega lično zadovoljstvo. Bio sam neko ko je od prvog trenutka svim srcem verovao da nije ubica, zato sam ga zastupao besplatno.
Jer, neko kao što je Žarko, ne može da bude ubica. Žarko je bio čovek vrlo nežne duše i vrlo poseban – plemenit, visokomoralnih načela, otmeni gospodin sa distancom od svega primitivnog i agresivnog, romantični pesnik u duši koji osvaja ljude svojim osmehom, da ne govorim o njegovom beskrajnom glumačkom talentu.
Ovih dana slušam i čitam kako ga neki opisuju i kao šmekera, a to nema veze sa njim, jer sam ga tokom ovih trideset godina jako dobro upoznao. Žarko je bio šarmantan čovek, ali tih, povučen, potpuno odan porodici, svojim bližnjima. Najveća podrška u Njujorku bila mu je njegova divna supruga Anita, a on je tamo radio na teškim građevinskim i molerskim poslovima.
Nažalost, kako tvrdi Toma Fila, bez obzira na sve dokaze koji su postojali u njegovu korist, Žarko sam sebi nikada nije mogao da oprosti kako je dozvolio da se tragedija u Podgoroci dogodi.
– Taj duboki osećaj patnje koji je trideset godina nosio usebi, taj konstantni stres s kojim je živeo i u Njujorku i kad se vratio ovde, bez obzira što je opet bio u svojoj profesiji i što je snimao filmove i serije, doveli su do njegove bolesti. To odgovorno tvrdim. A navešću samo jedan primer, koji znam iz naših razgovora.
Žarko je snimio fantastične filmske uloge, ali je njegova najveća ljubav, kako mi je pričao, bilo pozorište. Scena je za njega bila sve, a od leta 1993. on nikada više nije bio na „daskama koje su mu život značile“.
– Kad sam mu jednom prilikom sugerisao da je možda vreme da počne da igra i u pozorištu, Žarko mi je rekao: „Mi ne znamo ko sve dolazi u pozorište. I zamisli Tomo da sam ja na sceni, i da neko, recimo, usred predstave dobaci: Ubico!. Mnogo toga sam izdržao, ali mislim da ovo ne bih preživeo“.
Tako mi je govorio Žarko, i zato sam siguran da je njegov život odnela tuga koja je u njemu stalno pulsirala, i koju ništa nije moglo da nadomesti. Kako kažu neki onkolozi, rak pluća je bolest tužnih ljudi. Žarko je u svojoj knjizi zapisao: „Rođen sam 1960. godine, a umro sam 1993.“ – ističe Toma Fila.
