Nije da sam nešto nostalgičan, ali poslednjih nekoliko nedelja Zagreb i još neki hrvatski gradovi podsećaju na one naše šetnje 1996/1997. U subotu se u Zagrebu skupilo dobrih desetak hiljada ljutih ljudi; policija, kao i ona Slobina, kaže samo pet; demonstranti kažu petnaest. Bilo kako bilo, uz pištaljke, šerpe i poklopce, bubnjeve, megafone i vuvuzele priredili su nekoliko mačjih serenada, zabavljajući se lepo i razišli se kućama.
Bilo je utemeljenog straha od incidenata: iste večeri igrali su na Maksimiru Dinamo i Hajduk; Neda Ukraden imala je koncert (15.000 prodatih ulaznica). Policija je dobila pojačanja iz unutrašnjosti, ali sve je prošlo mirno, što je – znajući ovdašnje navijače (isti naši) – bio mirakul.
Političko-bezbednosna situacija zanimljiva je: protesti su započeli spontano, facebook je igrao ulogu, pa su se bila pojavila tumačenja da su nadahnuti arapskim facebook-neredima. Ispalo je, međutim, da je nezadovoljstvo autentično, duboko i skoro očajničko. Svakog drugog ili trećeg dana kolone demonstranata – brojnije ili manje brojne – šetale su Zagrebom i drugim gradovima po ne baš najlepšem vremenu. Počelo je kao nemoguća čorba sa svim mogućim mirođijama (branitelji, navijači, anarhisti, obično građanstvo), da bi uskoro branitelji i navijači izostali, svako iz svojih razloga. Braniteljima (kojih se do sada namnožilo na više od pola miliona po principu „dva svedoka“) bilo je stalo samo do privilegija koje bi bile ugrožene smenom vlade; navijačima je demokratsko-levo nastrojenje demonstranata bilo idejno strano, da ne kažem odvratno. Oni su ipak pre svega ekstremni desničari, kao i ovi naši.
Problem sa ovim protestima, međutim, jeste u tome što su izraz autentičnog, dubokog, ali difuznog nezadovoljstva. Mi smo 1996. tačno znali šta hoćemo: naše pokradene glasove. Hrvatski protesti izraz su opšte frustracije svime: siromaštvom, egzistencijalnom ugroženošću ljudi koji su se primili na kredite i lizinge, a sada se suočavaju sa plenidbom imovine i deložacijama, nezaposlenošću i bolnim nedostatkom perspektive. Kao tumači i glasnogovornici protesta u medijima javljaju se mlađi intelektualci sa „antiglobalističke levice“ kojima je svaka druga reč „neoliberalizam“, najstrašnija uvreda koju mogu da zamisle. Zanimljivo je da su se ti govornici na Cvjetnom trgu, odakle većina protesta kreće, ubrzo dosadili običnom narodu. Hrvatska opozicija, pre svega i najvažnije Socijaldemokratska partija Zorana Milanovića, ostala je uzdržana i po strani; sindikati takođe. Vladajuća HDZ naravno je odmah optužila opoziciju da stoji iza protesta, a ovi su naseli i počeli nespretno da se brane i još više distanciraju. Kobna reč „politizacija“ opet je uradila radnju.
Tu svedočimo poznatom fenomenu: da se ljudi koji su na ulicu izašli sa opravdanim i definitivno političkim zahtevima onda ustručavaju i stide; da se pravdaju da, eto, nisu „politizovani“. Imali smo i mi to isto; izgleda da nam je ostalo od komunističkog režima. Hrvatska opozicija nije učinila ništa da ove proteste artikuliše, da ih podrži ili da im se nekako priključi. Isto je i sa sindikatima, koji su svoj suživot sa režimom HDZ već uredili. Naravno da demonstranti zato grde podjednako i HDZ i SDP. Socijalni i politički analitičari sada pričaju o „trećem putu“ i „trećoj snazi“, kao i konfuzni mlađani ideolozi sa Cvjetnog trga. Taj koncept „treće snage“ skoro nikada i nigde nije uspeo, da se ne zavaravamo. Stranke su se već navikle na stanje stvari, sindikati takođe; svima odgovara difuzna anarhoidna atmosfera ovih protesta, za koje se svi zajedno potajno nadaju da će uginuti sami od sebe. Vlada i Jadranka Kosor prave se ludi i šire optimizam; povremeno priprete prstom i kažu da se „Hrvatska tako udaljava od Evrope“, ali dobro paze da ne reaguju silom. Primetno je jačanje antievropskih stavova na protestima, makar i od strane „antiglobalističkih“ aktivista. Govori se – opet difuzno – o „neposrednoj demokratiji“, referendumima to jest; i to je sve. Ostalo je uopštena priča o „neoliberalizmu“ i borbi protiv kapitalizma. Možda je Kosoruša ipak izabrala pravu taktiku – strpljivo iznurivanje demonstranata, koji nikako sebi da pronađu jasan i dostižan cilj.
Za to vreme vlada radi zanimljive stvari. U Sabor je stigao predlog zakona čiji je cilj da spreči „sivu i crnu ekonomiju“ tako što će regulisati susedsku i porodičnu pomoć. Ukratko, ko pomogne komšiji ili članu šire porodice koji živi na dalje od 500 metara od njega, a nema prijavljenu firmu i poreski broj (OIB), platiće globu od 10 do 30 hiljada kuna. Pa kaže: vanbračnom partneru može se pomoći samo ako vanbračna zajednica traje duže od tri godine, a bivšem bračnom partneru samo ako postoji obaveza alimentacije. I tako dalje. Ako, dakle, pričuvate dete prijateljima koji žive na 501 metara od vas (ne kaže se da li vazdušnom linijom ili putem), viđeni ste za globu – ako vas uhvate. Moba je, dakle, stavljena van zakona, kao i prijateljska pomoć: više ne smem da zamolim mog druga Mladena da dođe sa Jaruna i izbuši mi rupu, pošto nemam bušilicu. Dobro: razumljivo je da sve više majstora u Hrvatskoj radi „u fušu“ i na crno, jer su porezi i davanja već dostojni Franje Tahija; zanatske radnje zatvaraju se masovno po Zagrebu, a sve je više oglasa po novinama i poštanskim sandučićima. Pritom su ti zagrebački majstori svet solidan, pošten i temeljit.
Ako neko misli da sam ovako dao ideju ovima našima, nije u pravu: setili bi se oni i sami.
Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas
