foto: arhiva
Dok se na ulici i parlamentu odvija sukob između vladajućih stranaka s jedne i opozicije i građana s druge strane, oni u isto vreme sarađuju u Knesetu gde udruženim snagama pišu i usvajaju zakone usmerene protiv izraelskih Palestinaca. Ako izuzmemo arapske stranke, ne čuje se nikakvo protivljenje novim zakonskim predlozima.
Izrael nema neutralan stav prema etničkom identitetu svojih građana1 i zbog toga Palestinci koji žive u zemlji, iako državljani, nisu nikada imali značajniji politički uticaj. Valja imati u vidu i puzajući aparthejd koji dolazi sa okupiranih teritorija i polako se širi zemljom upravo preko raznih zakonskih predloga. Takav je i zakon o oduzimanju državljanstva, odnosno boravišta optuženima za dela terorizma koji je Kneset usvojio u februaru. Na osnovu njega će ministar unutrašnjih poslova moći da oduzme državljanstvo i protera na okupirane teritorije lica optužena za akt terorizma, zatim lica kojima je već određena zatvorska kazna ili u slučaju da lice dobije finansijsku naknadu od palestinskih vlasti. Zanimljivo je da ovaj zakon niko ne tretira kao povredu ljudskih prava, uključujući činjenicu da se on neće primenjivati na Jevreje osuđene za terorizam.
Izrael se dugo ponosio načinom na koji je formalno čuvao privid ravnopravnosti svih građana i odvajanja onoga što se dešava u zemlji i na okupiranim teritorijama, posebno u periodu liberalizacije društva između 1992-2000. godine. Međutim, nakon 2000. briga za međunarodni ugled zemlje i primenu demokratskih načela slabi. Donose se diskriminatorni zakoni kao što su amandman na osnovni zakon o Knesetu, kojim može da se diskvalifikuje svako ko podržava borbu protiv izraelske države (podržavanje stvaranja Palestine se tumači kao antiizraelski stav). Zatim je 2002. usvojen amandman na zakon o nacionalnom osiguranju kojim se određuje da se dečiji dodatak umanjuje deci čiji roditelji nisu služili vojsku (ni haredi, ultra-ortodoksni Jevreji, ni Palestinci ne služe vojni rok, ali je država našla način da haredska zajednica ne trpi posledice). Na kraju, tu je zakon o državljanstvu iz 2003. godine kojim se ne dozvoljava dobijanje boravišne dozvole bračnom drugu koji dolazi sa okupiranih teritorija. Opravdana je sumnja da neće biti kraja ovakvim zakonima, jer je prvo čitanje u Knesetu prošao i novi predlog o oduzimanju državljanstva i proterivanja porodica lica optuženih za terorizam.
Povod su sve učestaliji napadi Palestinaca koji su izraelski građani. Državi je teže da predvidi ovakve napade, jer ih izvode pojedinci a ne grupe,2 te zato pokušava da ih spreči primenom radikalnije politike prema stanovništvu. Ali stvarni motiv za ovakav zakon jeste namera da se praksa sa teritorija, koju odlikuje proizvoljnost i neograničena vlast, primeni u mešovitim gradovima i palestinskim četvrtima. Izrael je u prošlosti već imao jedan pokušaj proterivanja Palestinaca, ali bez zakonskog okvira. Rabinova vlada je 1992. godine privremeno proterala 415 aktivista Hamasa i Islamskog Džihada u Liban, ali su oni vraćeni zbog međunarodne osude i američkog pritiska. Vrhovni sud bi jedini mogao da spreči primenu zakona, ali u procesu ograničavanja njegovih ovlašćenja to je manje verovatno, što znači da će se otvoriti razne mogućnosti za proterivanje palestinskih građana. Kod usvajanja zakona o oduzimanju državljanstva posebno uznemirava činjenica da su predlog podržali i zastupnici opozicije, odnosno onaj deo koji sebe naziva cionističkom levicom, što pokazuje koliko je među svim društvenim akterima normalizovana ideja o jevrejskoj nadmoći. Iznova se postavlja pitanje kakvu alternativu opozicija nudi.
Pitanje je i kakav dijalog je moguć nakon ovakvih zakonskih predloga trideset godina od potpisivanja sporazuma iz Osla. Brojni su razlozi zašto Oslo nije ispunio očekivanja, ali možda vredi podsetiti se konferencije koja se dogodila četiri godine ranije i koja je ukazala na drugačije pristupe. Ella Shohat u tekstu „Putovanje u Toledo“ sa nostalgijom piše o organizovanom susretu mizrahim Jevreja (iz arapskih zemalja) sa palestinskim predstavnicima 1989. godine u Španiji. U to vreme je izraelski zakon zabranjivao političke kontakte sa drugom stranom, a Palestinsko nacionalno veće je tek prihvatilo mirovno rešenje kroz stvaranje dve države predviđeno Rezolucijom UN iz 1947. godine. Mizrahim delegaciju su činili intelektualci iz Izraela i drugih zemalja, dok su u palestinskoj delegaciji, osim pesnika Mahmuda Darviša, članova komunističkih partija, bili i pripadnici Fataha, među njima i Abu Mazen. Između učesnika konferencije je postojalo poverenje koje je proizlazilo iz iskustva traženja mogućih rešenja u okviru Otomanske imperije i britanske Palestine. Nije bilo razmimoilaženja oko interpretacije Nakbe, progona Palestinaca, i to je omogućavalo da odnos između delegacija ne bude neprijateljski već partnerski.
Na slična razmišljanja navodi i film „Savoy“ (2022) rediteljke Zohar Vagner. Film ima hibridnu formu, sastavljen je od igranih i dokumentarističkih delova i govori o terorističkom napadu Fataha na telavivski hotel izveden 1975. godine. Napad je samo okvir u kom se osvetljava jedna druga strana događaja. To je priča Kohave Levi, žene poreklom iz Jemena koja se (zbog sastanka sa ljubavnikom) zatekla u hotelu kada je započeo napad i koja zbog poznavanja jezika postaje posrednica u pregovorima između vojske i Fataha. Tokom tri dana koliko je trajao napad, između nje i napadača se, zahvaljujući zajedničkom jeziku i iskustvu, odvija povezivanje na ljudskom nivou u kom se stvara neka vrsta razumevanja. Pored toga što se rediteljka bavi odnosom društva prema ženi, koja je heroina ali zbog društvenog licemerja doživljava osudu, ona suptilno ukazuje na još jednu stvar. Jevreji iz arapskih zemalja su mogli biti resurs za izraelsku državu. Ali mizrahimi se nisu useljavali kao ravnopravni građani, te im nije ni bila ponuđena aktivna posrednička uloga. S druge strane, i sami su izabrali jevrejstvo kao zajednički denominator sa vladajućom elitom, a ignorisali ekonomski i socijalni momenat koji su delili sa palestinskom manjinom.
Tako je i sa demonstracijama koje se sada odvijaju širom zemlje. Ako i previdimo moralnu stranu nezainteresovanosti građana za težak položaj Palestinaca, ne mogu se izbeći praktične implikacije na njihove živote. Sprega ekonomskog i političkog interesa koji se odvija preko korupcije i subvencija za nekretnine na okupiranim teritorijama, direktno utiče na stambenu politiku države. Međutim, demonstranti odbijaju da vide povezanost okupacije i problema stanovanja koji tišti većinu građana. Zato je ostalo neprimećeno da je vlada propustila da produži zakon o socijalnim stanovima, dok je istog dana odobrila izgradnju 9 i po hiljada novih stambenih jedinica na Zapadnoj obali. Vlada, na uštrb potreba najugroženijih slojeva društva, novac usmerava ka okupiranim teritorijama gde se on koristi za izgradnju infrastrukturne mreže u interesu privatnih investitora koji podižu jevrejska naselja na oduzetoj palestinskoj zemlji.
Međutim, ovakve stvari nisu pokrenule građane. Umesto toga se desilo nešto iznenađujuće: građani su izašli na ulice kada je ugrožena liberalna i demokratska slika koju imaju o svojoj zemlji. Potreba da se bude deo naprednog sveta se pokazala važnijom od pitanja bezbednosti ili korupcije. U ovom trenutku je teško zamisliti šta bi u Srbiji bio okidač za građanski bunt. Ali važnije pitanje je da li je rezigniranost dostigla tačku u kojoj zaista verujemo da okidača i nema.
