foto: š.g
Da ljude danas pitate ko je Miloš Ković, rekli bi vam: to je onaj istoričar koji je propovedao da se pogine i kad treba i kad ne treba i bilo kad. Čovek koji je izumeo trofaznu smrt. Po čemu je onda Ković uopšte opozicija Aleksandru Vučiću, koji se sa druge strane bori za “oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda okruženog neprijateljima”?
Piše: Boris Dežulović
Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svetu. Treba činiti dobro do granice gluposti. I preko nje. I kada nema nikakvog razloga, treba činiti dobro. Treba namerno, svaki dan, nekome stopliti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činiti dobro i kada se dobro dobrim ne vraća. Treba, uprkos svemu. Treba, jer je to jedino i jer ništa nema smisla. I jer je jedini udar na besmisao – to dobro. Treba činiti dobro i kada pomislimo da ni činjenje dobra nema smisla. Samo besmisleno dobro miriši na neki smisao. Savršeno, čisto dobro, bez ikakvog smisla.”
Nikola Tesla nije bio čovek od reči, bio je više od misli i dela. Nije tako za života mnogo govorio ni bog zna koliko toga rekao, ali ono malo što mu je prešlo preko srpsko-hrvatskog jezika pamti se i danas: nekoliko reči o neznanju kao najvećem zlu, pokoja o mržnji koja bi pretvorena u električnu energiju mogla da osvetljava gradove, možda još ona o ljudima koji nemaju svoje ideje, pa kradu njegove, i ona svim poznata, o srpskom rodu i hrvatskoj domovini.
I dabome, ona najpoznatija, o “zbunjivanju svemira” i “savršenom, čistom dobru”.
Ne treba čovek dugo da skrola internetima i gradovima da naleti na znameniti Teslin citat o dobroti: eno ga na Fejsu uz Mešu Selimovića, eno ga u mimovima uz Kijanu Rivsa, eno ga na magnetićima za frižidere uz patrijarha Pavla, eno ga na velikim bilbordima niz beogradske bulevare, uz Aleksandra Vučića. “Treba činiti dobro do iznemoglosti! Nikola Tesla”. Danas da ljude pitate ko je bio Tesla, rekli bi vam: to je onaj električar koji je propovedao dobro i kad treba i kad ne treba. Čovek koji je izumeo izmenično dobro.
Za priču o Dobrici Tesli manje je važno to što čuveni citat o ljudskoj dobroti on nikada i nigde nije rekao ni napisao. Kratki zapis na društvenim mrežama još pre sedam godina napisala je zapravo splitska autorica Slobodanka Boba Đuderija, ali u njenom autorskom vlasništvu ostao je svega nekoliko nedelja. Internetske dangube rešile su da bi te reči mnogo bolje i zvučnije pristajale Nikoli Tesli, i veoma brzo njegov se motivacijski status o dobroti proširio društvenim mrežama brzinom širokopojasnog interneta, naročito – razume se – popularan u Srbiji, samoproglašenoj otadžbini najvećeg svetskog uma. Utaman su Bobini prijatelji upozoravali da su to zapravo njene reči: portal Dnevno istražio je malo celu stvar i citat otkrio u pismu Nikole Tesle nekom srpskom fizičaru, prepoznavši ga kao Teslino “spoznavanje istinitog Boga iz kojeg izviru sama ljubav i dobrota”, dok su srpski internetski stručnjaci ignorante sažaljivo podsećali na prostu fizičku logiku po kojoj je Tesla ipak malo stariji od Bobe.
Ispao tako nesrećni Tesla žrtvom jedne od retkih provereno i autentično svojih zamisli, one po kojoj mu “nije žao što ljudi kradu njegove ideje, nego što nemaju sopstvene”. A šteta. Jer ako iko ima izvanredne sopstvene ideje o dobru, kozmosu i smislu stvari, imaju ih Srbi.
“Nama je sloboda data, na nama je da je uzmemo i kažemo ‘hvala, oče’, pravi, biološki oče, ili hvala Gospode. Znači, mi hoćemo slobodu, za nju živimo, za nju mremo. To je to. Ne treba hrišćanin da bude glup i da prihvati laži koje mu se pričaju. Čoveče, slobodan si, uzmi slobodu, živi, raduj se i ne daj se, i pogini. Pogini! Ali, zašto da pogineš? Pogini za svoju decu, za svoju porodicu, za svoju zemlju, za svog brata. Pogini za ljubav. Pogini za slobodu, pogini, čoveče, jel’ to najstrašnije? Pa šta je ovaj život? I onda izađi pred lice svojih predaka. Ili pred Gospoda. Ili, pogledaj, ako preživiš taj boj, ali kaži deci ‘bio sam tamo, bio sam na Kosovu, bio sam, sine’. I dete će reći, ‘moj tata je pao na Kosovu’. Ili je preživeo i vratio se.”
Ne treba čovek ovih dana dugo da skrola internetima da naleti na ovaj čuveni citat o smrti: iako je svoje slavne reči o poginjenju, “uzmi slobodu, živi, raduj se i pogini”, revolucionarnu intervenciju kojom je četnički moto “sloboda ili smrt” preinačen u formulu “sloboda i smrt”, odnosno “sloboda jeste smrt”, izrekao još u oktobru 2021. godine, u razgovoru za podkast Građansko novinarstvo – šta god u srpskom značilo “građanstvo” i “novinarstvo”, nemamo sad vremena da se i time bavimo – nadahnuti Kovićev solilokvij o smrti kao istorijski je prepoznat tek kad ga je dostigla srpska istorija. A srpska istorija dostigla ga je u selu Banjska na Kosovu, gde je grupa do zuba golorukih srpskih seljaka ubila jednog kosovskog policajaca i ranila drugog, u slavnom boju na Kosovu izgubila tri kosovska junaka i povukla se u lokalni manastir, iz manastira u majku Srbiju, iz Srbije na tribine, murale i naslovnice tabloida, a s tribina, murala i tabloida ravno u mit i legendu. I Kovićeva smela teza konačno je empirijski dokazana u laboratorijskim uslovima.
Miloš Ković nije bilo ko. Dobro, jeste, ali to je samo zato što u Srbiji danas bilo ko može da bude univerzitetski profesor i predaje opštu istoriju novog veka na Filozofskom fakultetu, a naročito u Srbiji bilo ko može da bude opozicija. Katedra na Filozofskom fakultetu i sinekura predsednika Političkog saveta Demokratske stranke Srbije mogla je tako da dopadne bilo koga, a dopala naposletku našeg junaka Miloša Kovića, koji se otamo goloruk i golomozg bori za “oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda okruženog neprijateljima”. Pa ipak, da ljude danas pitate ko je Miloš Ković, rekli bi vam: to je onaj istoričar koji je propovedao da se pogine i kad treba i kad ne treba i bilo kad. Čovek koji je izumeo trofaznu smrt.
Po čemu je onda Ković uopšte opozicija Aleksandru Vučiću, koji se sa druge strane bori – samo momenat da proverim – dakle za “oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda okruženog neprijateljima”? Eh, po čemu: po tome što Vučić niti jednom u svih desetak godina na vlasti nije poginuo ni za svoju decu, ni za svoju porodicu, ni za svog brata, ni za ljubav, ni za Srbiju, ni za slobodu. Niti jedan jedini put.
Nije se, eto, Vučić goloruk u Banjskoj suprotstavio Severnoatlantskoj i Zapadnoalbanskoj koaliciji, NATO-u i ZATO-u, nije “pičkousti” rekao, štajaznam, “ako mene ubiju iza mene ostaje moj brat Andrej, ako ubiju moga brata ostaje moj sin Danilo, ako ubiju mog sina ostaje kćerka Milica, ako i nju ubiju ostaje moj sin Vukan“. Dobro, zapravo je to pre tri meseca tačno tim rečima i rekao, ali nisu ga bogami u ta tri meseca nijednom živoga ubili, pa da dođe kod Milomira Marića, okrene se prema kameri i kaže, “bio sam tamo, sine”. A sin Danilo onda da kaže, “moj tata je pao na Kosovu, ako mene ubiju iza mene ostaje moja sestra Milica, ako i nju ubiju ostaje moj brat Vukan”. I tako dalje, razumeli ste. Tri meseca prošla, a svi Vučići na broju.
Za Aleksandra Vučića, razumeli ste, smrt je uvek tuđa. Lako je tuđim kur… lako je tuđim kuršumom ganglije mlatiti. Za profesora Kovića, međutim, kurac je uvek njegov sopstveni. Kuršum, ja se izvinjavam. Zašto onda, upitat ćete se, Miloš Ković još nije poginuo? Eh, zašto. Lepo je jednom rekao Meša Selimović, “dva loša ubiše Miloša”. Dva loša trebaju da se pogine Miloša, a loši momci su kukavice, ne smeju pičke šiptarske na profesora, spremnog da pogine od 1999., evo sad će ravno dvadeset pet godina.
Ali ne gubi nadu naš Miloš, eno ga svaki dan na fakultetu i čeka dva loša. Jer smrt je u Srbiji lepa, srpska smrt je sloboda. Uostalom, “šta je ovaj život?”: život nije da se živi, nego je život da se pogine. Ali ne da se pogine na Ibarskoj magistrali za prednost pred turskim šleperom, na nekom savskom splavu za tuđu devojku ili u sačekuši na Miljakovcu za kilo kokaina, nego je smrt da se pogine na Kosovu, za decu, za brata, za porodicu, za ljubav, za Srbiju, za kurac.
Čista, lepa, bezrazložna smrt.
Kako reče jednom, čuli ste možda za njega, Nikola Tesla se zvao: “Treba ginuti do iznemoglosti, treba užasnuti svemir smrću onako kako smo mi užasnuti količinom života na svetu. Treba ginuti do granice gluposti. I preko nje. I kada nema nikakvog razloga, treba poginuti. Treba namerno, svaki dan, ispustiti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba poginuti i kada se život smrću ne vraća. Treba, uprkos svemu. Treba, jer je to jedino i jer ništa nema smisla. I jer je jedini udar na besmisao – smrt. Treba poginuti i kada pomislimo da smrt nema smisla. Samo besmislena smrt miriši na neki smisao. Savršena, čista smrt, bez ikakvog smisla.”
