Zoe Gudović, umjetnica i aktivistica: Liberty Still Leading the People

Foto: Igor Ripak

Ne smijemo pomisliti da su suvremena umjetnost i aktivizam lagane i lepršave prakse, naprotiv osobe koje su strastvene i vjeruju čvrsto u svoje ciljeve i ideale često bivaju fizički ugrožene od sistema i njihovih masa koji ne žele da izlaze iz svojih heteronormativnih i patrijarhalnih načela. Zbog takvih regresivnih sistema stvara se stagnacija koja čini privid da je sve „dobro“, ali umjetnice poput Zoe Gudović svojim konceptima i provokativnim umjetničkim radovima silovito trgaju imaginaciju takvog lažno ravnopravnog i moralnog društva.

Pratim tvoj umjetnički rad i aktivizam više od deset godina, i priznat ću kako mi je prva odrednica za tebe povezana sa aktivističkim radom, a zatim jedinstvenim umjetničkim performansima i konceptima. Svjedočim kako tvoj aktivizam inspirira mnogo ljudi, ali ne mogu da se ne zapitam otkuda crpiš energiju pored uvijek postojećih prepreka u borbi za ljudska prava i dostojanstvo? Kako se zapravo ti osjećaš prolazeći kroz taj proces?

Da ti kažem, mnogo su ti važna i zahtevna pitanja. Na samom početku, odmah me vraćaš kao u neki vremeplov, gde putovanje kroz deo mog života treba da ljudima koji čitaju ovaj intervju da neku važnost, ko sam, šta sam, šta sam postigla i gde sam se saplela, a gde sam se uzdigla. Ipak je više od 25 godina umetničko-aktivističkog iskustva iza mene. Sada bi trebalo sve to spakovati u pasuse, biti pametna i zanimljiva, darežljiva i manje sramežljiva. Sreća pa volim da pričam, ali iskreno mnogo manje da pišem, to baš moram da se nateram. Zbog tebe, Majda, sve – jer ako me išta može naterati da se pokrenem to su prijateljice, ljubav koja traje, razmena koja ne prestaje.

Upravo gubitak ljudskih prava i dostojanstva, gubitak smisla i ljudskosti,  bio je taj poziv na akciju. Tako da mi je bilo jasno da je aktivizam jedini mogući smisao tih godina, pričamo o devedesetim pa i danas. Jedino mesto gde iole možeš tragati za slobodom i pravdom bile su za mene feministički kolektivi. Imala sam sreće da budem uključena u grupe i kolektive koji su negovali više anarho pristup i grass roots politiku, nego nezajažljivu liberalnu NGO praksu (kvantitet, ljudi kao brojke, pare kao jedini motiv, šta velike donatorske agencije kažu da je tema kojom se treba baviti).

Mislim da me je taj izbor gde pripadam i formirao, jer me nije sputavao da zadržim svoju autentičnost, a opet mi otvarao mogućnost da praktično delujem i da se aktiviram. Tada je tvoje pitanje gde crpim energiju jasno: iz samog života! Mislim da sve što radim upravo prožima taj segment, od individualnog do kolektivnog rada, od ulice do art institucije, od toileta do elitnog salona. Od binarnog imperativa do nebinarnih sudbina.

Snažno mi je urezan naš susret u Beogradu 2010. kada si sa Ženama u crnom na februarskoj hladnoći i snijegu odavala počast žrtvama Srebrenice. Pozivali ste vlast Srbije na odgovornost i da ovaj dan proglase danom sjećanja na genocid u Srebrenici. Možeš li da podijeliš iskustvo i izazove kroz koje ste prošli u toj borbi?

Mislim da ta borba i dalje traje, a to je da Srbija preuzme odgovornost za zlodela, ubistva, etničko čišćenje, silovanja, razaranja, genocid. Dok se ne preuzme odgovornost za dela učinjena u prošlosti ne možemo napredovati i ići dalje. Pogotovo ako su na vlasti u Srbiji i dalje ljudi koji su te ratne zločine i počinili, ili učestvovali u njihovom kreiranju.

Zato mi je bilo važno da se priključim Ženama u crnom, jer su one jedine koje su insistirale na kažnjivosti zločina, bore se protiv poricanja i relativizovanja zločina, i u svoj fokus stavljaju pomoć i podršku žrtvama ratnih zločina. Bilo mi je jasno da one izlaze iz zadate forme komfora, a to je da progovaraju i rizikuju svoje sopstvene živote.

Žene u crnom su me 2015. pozvale da učestvujem na Ženskom sudu* u Sarajevu, da sa svedokinjama, ženama koje su pretrpele najveće gubitke u ratu i koje ožiljke nose na svojoj duši i telu, radim pozorišne intervencije i osnažim žene da u javnom prostoru govore istinu koja im se desila,.Bio je to za mene trenutak razorne i bolne istine, a sa druge strane snaga da se govori, zauzima javni prostor istinom, da se deli iskustvo koje je zabeleženo i koje više niko ne može da obriše, a naša odgovornost jeste da se suočimo, pamtimo i da beležimo tu istoriju.

Prilikom rada na Ženskom sudu, slušala sam svedočenja 36 žena koje su svedočile o različitim oblicima nasilja, etničkog nasilja, rata protiv drugačijih. Spoj rodnog, etničkog, militarističkog, ekonomskog, kulturnog nasilja nad ženama na području cele biviše Jugoslavije bio je fokus Ženskog suda.

Žene koje su se osnažile da progovore i budu uzor drugim ženama, za mene su prave heroine. One pišu i dekonstruišu tu militantnu i patrijarhalnu istoriju. Ja sam srećna jer sam sa delom žena sa kojima sam radila, slušala njihove priče i danas prijateljica, vidimo se na Jadranskom moru skupa, jedemo zajedno, plešemo. Kada samo pomislim na Suvadu Selimović iz Đulića u Bosni i Hercegovini, koja je izgubila muža, kuću i sve u ratu. Suvada je obnovila i kuću i digla Đuliće na noge. Za mužem ostaje večna tuga. Moja divna prijateljica i velika inspiracija, Rejha Avdić iz Bratunca iz Bosne i Hercegovine, rekla je da nikada ne odustanemo da pričamo istinu!

Biti deo mirovnog pokreta, zalagati se za dostojanstven život svih ljudi i poštovanje svih ljudskih prava postao je najveći apsurd današnjice. Jezik koji razumemo je jezik poniženja, nasilja, diskrinimacije, crkve i oružja.

*Ženski sud je prostor za glasove žena, za svedo­čenja žena o svakodnevnom is­kustvu nepravdi pretrpljenih tokom rata i u miru: na Ženskom sudu žene svedoče o nasilju u privatnoj i javnoj sferi, kao i o organizovanom otporu žena.

Dok razgovaramo o aktivizmu, želim da spomenem umjetničko djelo Sloboda vodi narod od Eugenea Delacroixa. Simbol žene sa nagim grudima je jedna od rijetkih slika do tog doba koja koristi najsnažniji korporalni simbol ženstvensti u cilju ne da prikaže ženu kao krhku ili poželjnu, već borbenu i inicijativnu lidericu. Ovo djelo je nastalo u vrijeme potpuno različito od današnjeg. Suvremeni feministički aktivizam je danas sve vidljiviji, ali drugačiji i, možda, suptilniji od ovog revolucionarnog na slici. Međutim, i pored velikog postignutog napretka i pozitivnih promjena koje je feminizam učinio, ljudi se i dalje pribojavaju tog pojma i onog što on predstavlja. Da li možeš da podijeliš svoje opažanje borbe žena nekada i sada – kakve su prednosti i slabosti različitih metoda?

Idemo, omiljeni deo: ko se boji feminizma… (smijeh). Mnogo je teško raščlaniti, dekonstruisati i pomeriti granice patrijarhata. Lakše je razoriti planetu nego razoriti patrijarhat. Stalno penetriranje od planete Zemlje do naše utrobe je svojevrsna zamisao muškaraca da život tako treba da se odvija. Teško je propitivati svoje privilegije, a još teže ih se odreći. Zamisli da taj sistem uvreženih mehanizama kontrole, moći i nasilja nestane. Sigurno to neću ni doživeti, ali u mom radu ne prestaje ta snaga da se to menja za neke druge generacije. Jer nema odustajanja u nameri da se nepravda prema ženama ispravi.

Opet tvoje pitanje oko suptilnosti prezentacije ili reprezentacije ženskog tela, ili ženskog simbola snage iz različitih vremenskih ili ideoloških uglova je studija za sebe. Ja mogu samo da natuknem, da se meni baš ne čini da je današnja feministička umetnička perspektiva suptilnija od revolucionarnog prikaza Sloboda vodi narod Eugenea Delacroixa. Mislim da je, naprotiv, vrlo brutalna, nekada i sirova. Svakako više i lična i politička, samim tim što je stvarana iz pozicije žena i što predstavlja konceptualni pristup gde se baš ti delovi društva preispituju, privatno-javno, lično-političko i gde se pokazuje to brisanje čvrstih granica.

U svojim umjetničkim instalacijama istražuješ prostornost i svoju osobnu povezanost sa prostorom. U razgovorima o svojoj umjetnosti uvijek se vraćaš na odrastanje i momente sa samom sobom koje si provodila u toaletu. Njega romantiziraš ili mistificiraš kao rijetko mjesto gdje si mogla biti sama i posvećena sebi. Zbog svega toga prostornost toaleta je postao važan dio umjetničkog koncepta koji obrađuješ iznova i  iz različitih aspekata. Osobno vidim vezu ovog umjetničkog koncepta sa tvojim aktivizmom kroz misiju da se ljudi, a posebno žene, trebaju osjećati ugodno u prostoru. Možeš li nam reći više o tvojem performansu i instalaciji?

U ludačkom dnevnom ritmu života, jurimo za šansom da uhvatimo trenutak mira, topline i ljubavi, da zastanemo, udahnemo i izdahnemo, da čujemo ritam svojih misli. Mi jurimo i tragamo za istinom, a umetnost svakako treba da ponudi istinu i zato je važno ponekad stati.

Fenomen usporavanja i deljenja trenutka sa drugim ljudima, za mene je postao svojevrsna umetnička i društvena neophodnost ako želimo da čujemo šta nam se trenutno dešava.

Moje Toilet instalacije žele da otvore polje refleksije. Zašto je toalet važan? Velika inspiracija za bavljenje temom sopstvene sobe i prostora dolazi od Virdžinije Vulf i njene nedvosmislene izjave da svaka žena treba da ima svoju sobu. Ono što je specifično za moj toaletni životni prostor je to što je otvoren za sve, a najviše za ljude koji misle da nemaju pravo da stanu i odmore, jer nas kapitalizam melje.

Pored toga što je toalet prostor potreban svima – jer čuva dostojanstvo i olakšava život – u svetu ima tri milijarde ljudi koji nemaju pristup toaletu. Pored toga, postoje područja gde toaleti nisu dostupni zbog ekstremnih vremenskih uslova, a postoje i ratna područja u kojima čujemo priznanja ljudi da im je toalet zaista potreban kao deo intimnog i zaštićenog prostora.

Umetnost, a posebno umetničke prakse koje integrišu aktivističku problematiku u svoj koncept i rad, važne su da doprinesu vidljivosti problema, kao što je očuvanje javnih toaleta prostor za neke umetničke intervencije.

Potičem iz velike porodice od šest članova i živeli smo u stanu od 36 m2. Toalet je bio mesto za moje razmišljanje, moje učenje, moj razvoj i moj hram.

Pitanje intimnosti, privatnosti i pitanje javnih prostora kao da gube svoje granice, kao da nema više sigurnosti, sigurnih prostora, ni brige o javnom dobru kakvi su toaleti.

U svojim instalacijama, u zavisnosti od teme, otvaram mogućnost da pričamo, razmenjujemo, slušamo i delimo svoje snove i strahove. Svoje istine i svoje nade. Ljudi su jako zainteresovani za moje Toilet instalacije. Prvo ih privuče sam prostor, zatim tema, a onda i reakcije koje uvek čujem: hvala što možemo direktno da pričamo i stvaramo, i doprinesemo kolektivnom umetničkom radu, razmenjujemo sa samom umetnicom naše ideje. Umetnost postaje jednosmerna, gde se izgubio dijalog?

Čini mi se da u ovim vrlo neizvesnim vremenima, kada osećamo strah na sve strane, za postojanje, za planetu, za život kao takav i počinjemo da se izolujemo.

Mislim da je poenta da brinemo o sebi, ali što je još važnije, da podržavamo jedni druge.

Za mene je toalet prostor dijaloga, makar i samih sa sobom!

Nedavno si izdala knjigu Lični leksikon: lezbejske umetnice postjugoslovenskog prostora ± generacije X, gdje predstavljaš deset umjetnica iz biviše Jugoslavije. Odakle ti ideja da uradiš i urediš ovakvu knjigu?

Tako je u februaru 2024. bila je promocija sveže izdate knjige LLeksikon, odnosno Lični leksikon: lezbejske umetnice postjugoslovenskog prostora ± generacije X koja redstavlja jednu od  mojih umetničkih i aktivističkih želja da kroz razgovore pohranim priče lezbejskih umetnica i mapiram njihov umetnički značaj u periodu postsocijalističke umetnosti. Što može biti polazna tačka za proizvodnju sećanja koja ne treba da budu izostavljena iz istorije umetnosti, kao ni iz istorije privatnog života i istorije LGBT pokreta. Izabrane umetnice i njihovi radovi i dela stavljeni su u širi kontekst kulturnih politika i strategija medijacije u određenom vremenskom periodu. To je bio način da kontekstualizujem društvenu (ne)vidljivost lezbejskih umetnica Jugoslavije rekontekstualizujući različite aspekte isključenja ili uključenja.

U žanrovskom pogledu, LLeksikon je leksikon, koji je spomenar, koji je lični dnevnik, koji je niz transkribovanih razgovornih jedinica, koje su katalogizovana knjižna građa kojoj su u elektronskom bibliotečko-informacionom sistemu prilikom katalogizacije dodeljene, redom, predmetne odrednice ’Umetnice’, ’Lezbejke’, ’Zemlje bivše Jugoslavije’, ’Intervjui’: drugim rečima, hibridno delo koje vešto, informativno i upečatljivo proigrava razlike između visokog i niskog, javnog i privatnog, zvaničnog i rubnog, kako izdvaja Jelena Nidžović, izvršna urednica LLeksikona.

Umetnice koje su se prve upisale u LLeksikon su Suzana Tratnik, Nataša Velikonja, Mima Simić, Ana Opalić, Helena Janečić, Dana Budisavljević, Biljana Stanković Lori, Olga Dimitrijević, Lejla Kalamujić i Alma Selimović.

Dve ključne reči ovog LLeksikona su: pamćenje i politike prijateljstva.

Knjigu su podržale Rekonstrukcija Ženski fond i Labris, organizacija za lezbejska ljudska prava.

U maju prošle godine imala si još jedan performans u Beču pod nazivom Rest is Resistance. U njemu aktualiziraš problem prava na odmor u današanjem hiperprodukcijskom svijetu u kojem vrijediš onoliko koliko stvaraš ili produciraš. U Beču živiš posljednje tri godine, da li je ideja za ovakav performans proistekla iz stanja svijesti u kojem si od kako si migrantica u Zapadnoj Europi ili je korijen ideje proistekao od ranije?

Ta ideja da se bavim temom odmora i gubitkom prava na odmor krenula je mnogo ranije. Dok sam još bila u Srbiji, jer je više bila povezana sa gubitkom jednog sistema gde je odmor bio institucionalizovan i gde je celokupno društvo imalo mogućnost da se odmori, i radništvo i preduzeća. Sećam se da smo mogli preko tatine firme da idemo u neka sindikalna odmarališta na moru i da su ljudi tada izgledali mnogo opuštenije. Imali smo čak i funkcionalniju železnicu, zvala se Jadran ekspres, pa je sastavni deo tog odmora značio da sedneš u vlak, platiš jako povoljno kartu i kreneš do odmarališta – gde je, sećam se, bila uračunata i hrana, ono što se kaže: kašikom da pojedeš. A onda je usledilo siromaštvo,  rat,  tranzicija, i napast kapitalizma u najgorem obliku. Danas kao imaš pravo na odmor, ali više nemaš para da odeš na odmor. Nemaš para ni za kartu u jednom smeru do mora, a za topli ručak je isto pitanje. Ko to može sebi da priušti? Toliko osiromašeni, ljudi su zaboravili da još uvek imaju pravo da se odmore.

Kada sam se preselila u Beč, bilo mi je jasno da ulećem u već zacementirani kapitalizam, gde pravo na odmor treba da zaslužiš, i jeste pitanje privilegija. Postavlja se pitanje: ko ima pravo na odmor? U toku sad već tri godine mog života, rada i kreiranja u Beču, susrećem se na raznim poljima sa nepravdom, migrantskom eksploatacijom. Zloupotrebom ljudi koji još uvek ne znaju nemački jezik, pa im se daju najteži poslovi. Uvek neke servisne usluge i baustelle. Ljudi jako vredno rade, vidiš da ulažu ozbiljan napor da urade svoj posao i zarade novac. Paralelna perspektiva koja do mene dolazi je od Austrijanaca koji kažu: migranti su lenji, ništa ne rade i koriste naš sistem.

Onda se javi taj bunt: čekaj malo, pa šezdesetih godina ljudi iz Jugoslavije su usled potpisanog sporazuma o saradnji dolazili u Austriju gradili i izgradili većinu mesta gde ti Austrijanci žive, sede, voze se.

U umetničkom aspektu, pitanje lenjosti mi odzvanja kao večno nepoželjna ljudska pojava. A opet znamo da najbolje kreacije i nastaju kada apsolutno pustimo naše telo i naš mozak da budu baš to – lenji. Tada se javlja ona iskrena kreacija. Iskrena želja da se ta naša imaginacija, proistekla iz dubokog sopstvenog mira ili nemira, realizuje.

Za oko mi je naročito zapalo i to zapadno isticanje da su radni i vredni ljudi. To nije tačno i to treba propitivati i dekonstruisati. Pozicije privilegije i moći ljudima daje pravo da kritikuju druge, a ne vide koliko je sistem u kome oni žive baziran baš na snazi i radu upravo migranata.

Za rad Rest is Resistance, velika inspiracija bila mi je i pesma Bertold Brechta:

PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Ko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Vavilon – uvek ponovo razoren –
Ko ga je sazidao – uvek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom blešteće Lime živeli građevinari?
Kuda su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Ko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palata bilo u mnogo opevanoj Vizantiji?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njega bio bar njegov kuvar?
Filip Španski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još kogod?
Fridrih Drugi pobedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Ko je još pobedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobeda.
Ko je spremio gozbu u slavu pobede?
Svakih deset godina novi velikan.
Ko plaća troškove?
Toliki izveštaji.
Tolika pitanja.

Već nekoliko godina vodiš radio emisiju Ženergija koja je započela u Beogradu i sada je radiš iz Beča. Razgovaraš sa gošćama i promovirate žene, feminizam, queer pitanja, aktivizam i kulturu. Možeš li nam reći više o nastajanju i evoluciji Ženergije i tvojoj interakciji sa pozvanim gostima?

Ženergija je radio podkast osmišljen i pokrenut pre dvadeset godina. Prvo emitovanje bil je u sklopu Studentskog kulturnog centra u Beogradu (2004), na radiju, međutim ubrzo sam izbačena iz programa jer sam lezbejka. Nisam se dala ućutkati, pogotovo što su to stvarno bili pionirski koraci vezani za osvajanje medijskog prostora koji nudi feministički i queer sadržaj. Ženergija je vrlo autentična i vrlo underground. Zato je ljudi i nazivaju kultnim podcastom, jer nije nastajala na zahtev donatora u sklopu mejnstrim liberalnih prohteva, niti je ikada pravila komporomise.

Ženergija je blistala u svom punom sjaju na  Radio Aparatu u Beogradu,  a onda 2021 je zasijala na Radio Orange u Beču, gde se i dalje emituje četvrtkom od 19 do 20h!

Ženergija omogućava otvoren medijski prostor i pospešuje pravi dijalog, kritičko mišljenje i razmenu. Ženergija razbija podele na „muške“ i „ženske“ teme, izlazi iz „zone komfora“, bavi se životno i politički važnim pitanjima, od suočavanja sa prošlošću, socijalnog stanovanja, femicida, prigovora savesti, klasne i rodne uslovljenosti, zdravlja do problema školaraca i penzionera, umetnica/ka i radnica/ka.  Razgovaramo o svojim strahovima, povećanju homofobije, transfobije i mizoginije u tradicionalno patrijarhalnom društvu. Razgovaramo o migracijama, pravima seksualnih radnica, pionirskim koracima queer aktivizma, lokalnoj drag kulturi, studentskim protestima, fetišima, solidarnosti, ljubavi i nadi u svetliju budućnost.

Za mene je ključno da se čuju glasovi sa periferije – glasovi koji nemaju priliku da budu u mejnstrim medijima. Glasovi onih koji su se poslednjih pedeset i više godina borili za bolju sadašnjost.

U Beču imam priliku da upoznajem i pozivam u Ženergiju ljude sa svih strana sveta. Raznolikost svetova, kultura i socio-društveni uticaji, omogućava mi da dobijem uvide i izvan mog mikro sveta, pruža mi širinu i direktniji uvid šta se trenutno dešava u svetu, pogotovo iz feminističke i queer perspektive.

Ti si prvi Drag King sa Balkana i performativnu praksu si započela prije više od dvije decenije. Zašto si odlučila da drag king bude dio tvog umjetničkog transformativnog procesa?

U srednjoj školi bila sam suočena sa direktnom konfrontacijom sa profesorkom matematike, koja mi je prvog dana, prvog časa, mog prvog razreda u novoj školi prišla i nipodaštavajuće pitala: „Da li si ti muško ili žensko? Šta si ti?“ U tom trenutku sam znala da me vidi baš tako – androgino. Tada nisam znala da ću, godinama kasnije, biti srećna da se prepoznajem u tom terminu, pa sam joj impulsivno odgovorila: “Da, ja sam hermafrodit!”. Odgovor joj se nije dopao, te me je mučila do kraja godine. Sledeće godine promenila sam odeljenje, jer nisam želela da me celo školovanje neko maltretira samo zato što se ne uklapam u binarne obrasce.

Vremenom sam se pitala da li postoji neka pukotina, neko mesto gde treba da pripadam, gde mogu da izrazim svoju individualnu transformaciju, a opet da sprovodim neku društvenu promenu.

Smetalo mi je što živim u heteronormativnom patrijarhalnom društvu gde se tradicionalne podele i uloge podrazumevaju. U društvu u kom je zacementirano šta znači biti žena, šta znači biti muškarac i dalje od toga ne postoji. Ne postoji treće, neodređeno i pluralnost. U tom okruženju zadojenom religijom, nacionalizmom, tradicijom i militarizmom vrlo lako sam mogla da osetim to reprodukovanje homofobije, utemeljeno u obrazovnom sistemu i medijima, koji su najdirektnije potkrepljavali i čuvali taj heteronormativni, patrijarhalni poredak.

Te 2000. godine značajna smernica za moj lični umetnički razvoj bilo je propitivanje šta to može da ponudi Dreg kao performativna forma. Kroz umetničke prakse razmatralo se pitanje identiteta, istraživala sam kvir i transrodna tela u javnom prostoru. To je za mene bio znak da postoji prostor u umetnosti, pa samim tim i u mojoj realnosti u kojem je otpor binarnim strukturama i pozicijama moći moguć. Kada sam pogledala film “Venus boyz”, gde se pojavljuju moji omiljeni dreg kraljevi, možete da vidite da je upravo ova forma umetnosti više nego puka zabava, menjanje odeće ili ispunjenje nekih konzumerističkih fantazija. Upravo ovo upoznavanje sa dregom i koketiranje sa konceptom transrodnosti, dovelo me je do novog otkrića, a to je Dajana Tor. Ova njujorška umetnica, koja je upravo obrnula igricu na tom umetničkom polju, uvela je edukativne elemente pokrenuvši radionice “Muškarac za jedan dan”. Podsticala je da se dekonstruišu paterni muškog ponašanja od toga kako se sedi, gleda, hoda i leži. Namenjene su bile ženama sa ciljem da osveste muške privilegije i da razgrade problematične binarne uloge. Ono što je ključ ove radionice jeste da žene nauče da ne treba uvek da budu nasmejane, na usluzi drugima, da su krive i da se izvinjavaju ili prepuštaju teritoriju, jer misle da im ne pripada.

Tada nastaje moj alter ego – Zed Zeldić Zed – koji svojom hibridnošću ruši paradigmu binarnog dualizma i konstituiše nova značenja i prostore. Ova umetnička strategija generiše začudnost koja u umetnosti nije nova. Sam Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. On je to zvao ”efekat distanciranja” ili ”V-efekat”.

Putovanje i Učenje sa Zedom se nastavlja, upravo sa ciljem da se uspostavi i  dekonstruiše zadata forma binarne podele. Tokom radionica i edukacije koju radim, vidim veliki emancipatorski potencijal i dekonstrukciju patrijarhata i u samim ženama.

Zajednička borba treba da bude uništenje patrijarhata i kapitalizma u kome žene trpe seksualno nasilje, silovanje, maltretiranje, ubistva, u kome žene koje su debele ili mršave i nisu dovoljno poželjne, u kome osobama sa invaliditetom nisu pristupačne ni javne institucije, ni javna mesta; u kome je seksualnim radnicama uskraćeno pravo na dostojanstvo; u kome su devojke i devojčice izložene trgovini ljudima i prostituciji; u kome nas nije briga kako žive beskućnice/i; u kome trans osobe ne mogu sebi da priušte operaciju; u kome kvir ljudi trpe mobing i otpuštanja jer izgledaju “k’o pederi ili lezbejke”; u kome su trans žene ubijane; u kome ljudi sa mentalnim poremećajem nemaju adekvatnu pomoć, jer ih je sistem uništio i ubacio u mašinu bele superiorne moći, jer ako to nisi nećeš proći, ti si kvar, ti si otpad; u kome se radna prava krše do te mere da smo robovi koji ne vide šta nam kolonijalizam nameće; u kome rasizam buja; u kome nas oružje žulja, a ne puni stomaci; u kome se ženama govori da li mogu da abortiraju ili ne; u kome se ne dozvoljava da dečak plače.

Ukidanje mogućnosti da se čujemo, razumemo i zajedno delamo, samo daje prostor da nas mržnja i fašizam pojedu.

*Dijelovi preuzeti iz intervjua https://www.elektrobeton.net/strafta/ucenje-po-zedu/.

Da li si pronašla sebe i svoj glas kao umjetnica u Beču ili ti je ipak bliža verzija sebe iz Beograda odakle je krenuo tvoj put?

Meni je prvo bilo važno da samu sebe pronađem. Bez obzira u kom delu sveta živim, ja sada samu sebe sa sobom nosim, a mislim da je to najvažnije. Grad gde živim jeste važna komponenta, jer određuje moj rast, moj način života, ali retko određuje ko sam ja. Mislim da je to ta zamka gde pripadamo, već kako se razvijamo, šta dajemo i šta emitujemo. Meni je uvek bio važan i neotuđiv deo kosmopolitizam, te kako su granice i nacionalnost konstrukt, a unutrašnji svet moj svemir – ja sam sebi dozvolila da svet tako i posmatram.

Beograd i Beč posmatram kao gradove prema kojima gajim ljubav, znatiželju i poštovanje. Oba grada dozvolila su mi da im se približim, da ih čujem i osetim i to me čini srećnom.