Први човек „Екатарине Велике” осећао је одбојност према свакој врсти политичке реторике, каже Златомир Гајић чији је магистарски рад посвећен поезији Милана Младеновића
Завршни радови постдипломаца из српске књижевности не морају да буду посвећени само делима Стерије, Нушића, Његоша, Андрића и осталих великих писаца. Златомир Гајић, асистент на Филозофском факултету у Новом Саду, одбранио је магистарски рад на тему „Поезија Милана Младеновића као књижевна и медијска чињеница, проблем анализе и рецепције”.
Слушајући рокенрол и проучавајући књижевност, Гајић је одлучио да анализира текстове фронтмена групе „Екатарина Велика”, а посебан подстицај дали су му научни кругови на његовом факултету који су одушевљено прихватили ову идеју.
– Ниједан од праваца у култури и уметности, у другој половини 20. века, није досегао толике размере нити се тако директно инфилтрирао у све поре савремене цивилизације, као рокенрол. Реч је о социолошком феномену који у знатној мери утиче на стање свести савременог човека, а песме њихових представника Џима Морисона, Џона Ленона, Боба Дилана, Дејвида Боувија на Западу се одавно изучавају и вреднују у институцијама науке и културе, као и у медијима и друштву уопште – каже Златомир Гајић.
Према његовим речима, стихови песама „Екатарине Велике”, чији је Младеновић (1958-1994) аутор, од осталих наших рок састава издвајају се посебно снажним духом и високоестетизованом уметношћу која је у рангу поетских узлета лепе књижевности. Његове песме, како сматра, у поетизованом претплету мрачних визија, слика и симбола, понекад тешко разлучивог смисла и значења, носе генерацијски код и скривену лирску поруку о једном времену. Говоре о људима из градова, и стању душе младих људи који су осећали да Милан говори у њихово име.
– Младеновић је добро опипао пулс своје генерације у урбаној заједници која је у том тренутку доживела пун процват, али се у бетонској џунгли, у времену које је много тога обећавало, а суштински мало давало, појединац све више осећао усамљено. Будући да је био радознао, креативан и образован (студирао је светску књижевност), његов стил писања и размишљања, из албума у албум, попримао је обележја озбиљне лирске литерарне творевине – каже Гајић.
– Мада су на први поглед, некад и на други, и трећи, деловали хладно, затворено, мрачно и недокучиво, ти стихови, и њихова наглашена метафорика, и симболика, крију осећања танане песничке душе, способне да завири у езотеричне светове, и да из тог паралелног универзума пронађу одговоре на неке проблеме који су мучили његову заједницу и њега самог, сматра наш саговорник.
Он примећује да је Миланов бунт био одраз његових осећања и потребе да нешто предузме у своје, као и у име целог света. Ипак, наглашава да је познати уметник осећао одбојност према свакој врсти политичке реторике, сматрајући је за јефтину и недостојну људског бића које негује праве вредности.
– Теме љубави се повремено јављаjу у његовим песмама али без посебно поклоњене пажње у односу на остале теме. Приметио је да су се значајне речи које преносе емоције – земља, кућа, истина, слобода и љубав истрошиле, и да се изговарају са одређеном дозом иронијског отклона. То му је засметало и покушао је да им врати потребан дигнитет. Као гласноговорник генерације на албуму „Дум, дум”, доминирали су мотиви самоће, туге, напуштености, слике дезинтеграције свега постојећег, што је појединца приморавало на крик, чест у његовим песмама.
Наш саговорник примећује да је од времена „Шарла акробате” до последњег албума „Екатарине”, порастао круг оних који су Милана слушали и добро разумели, па закључује да његове песме и нису биле толико тешко разумљиве како се сматрало, колико су биле намењене онима који умеју да их чују и каналишу на прави начин.
Професор и писац Михајло Пантић, аутор приче „Сви Миланови људи” у збирци „Новобеоградске приче”, био је у комисији за одбрану Гајићевог рада. Он сматра да је Младеновић први прави песник у историји нашег рокенрола, први глас који није био само текстописац већ и песник, путем којег је проговорила београдска урбана алтернатива. На југословенском простору, такву оригиналност и снагу, сматра професор, имају одређене песме Ђорђа Балашевића, као и опус Џонија Штулића. Пантић наглашава да је рад Златомира Гајића само почетак у тумачењу онога шта је познати рокер оставио иза себе. Новим генерацијама остаје да тумаче Миланове боје и мотиве – корака, Новог Београда, вода, лађа и бродова…
(Извор: Политика)
