Foto: Luftika.rs
U poređenju sa ratom u Ukrajini i širenjem sukoba na Bliskom istoku, 30 muškaraca i trećerazredni političar u panciru ne deluju naročito bitno. Ali učili smo istoriju nebitnih sukoba na Balkanu.
Piše: Paul Mason – The New European
Grupa od 30 teško naoružanih pripadnika srpske paravojne formacije postavila je 24. septembra blokadu na Kosovu i sukobila se sa policijom u pucnjavi u kojoj su poginuli jedan policajac i trojica napadača. Preživeli su se sklonili u manastir a na snimku, koji je objavila kosovska vlada, među njima se vidi Milan Radoičić: zamenik lidera Srpske liste, koja predstavlja srpsku manjinu na Kosovu, snimljen je kako se šepuri u panciru sa automatskom puškom.
Kada su Radoičić i preživeli napadači pobegli preko granice u susednu Srbiju, američki Stejt department je sa uznemirenjem ustanovio gomilanje više hiljada srpskih vojnika nalik pripremi za invaziju. Iznošenjem ove obaveštajne informacije u javnost i slanjem bataljona britanskih vojnika pod direktnu komandu Natoa, zapad je možda sprečio eskalaciju.
Ali osnovni problem ostaje nerešen: oružana akcija je očigledno trebalo da izazove nešto, i zamalo da jeste. Nemoguće je videti ovaj incident kao bilo šta drugo osim kao simptom nove Velike igre koju igra Vladimir Putin, tako što čačka svaku otvorenu ranu u evropskom političkom poretku.
Između etničkog čišćenja 200.000 Jermena u Nagorno-Karabahu i upada Hamasa koji je pokrenuo rat sa Izraelom, kosovski incident deluje zanemarljivo.
Ali to je simptom istog geopolitičkog rasula. Uprkos izolaciji zbog invazije na Ukrajinu, Rusija i dalje ima ključni uticaj na zapadnom Balkanu i Bliskom istoku, i jedini je realan garant bezbednosti Jermena od agresije Azera na Kavkazu. U svakom od ovih događaja vidi se mešavina ruske disfunkcije i otvorenog podsticanja.
Kosovo je 2008. steklo de fakto nezavisnost od Srbije, jer je 1999. Nato bio spreman da bombarduje Beograd do predaje, posle brutalne kampanje etničkog čišćenja kosovskih Albanaca. De jure, međutim, ostaje u limbu. Rusija je blokirala priznanje Kosova u UN. U međuvremenu, srpska manjina na Kosovu traži svoju autonomnu etničku federaciju na severu.
SAD su mislile da su rešile problem tako što su podržale ovaj zahtev i ubedile vladu Kosova da ga sprovede. Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokazao spremnost da pošalje oružje Ukrajini, Vašington je čak kritikovao Kosovo zbog slanja interventne policije na protest etničkih Srba.
Ali prošlog meseca nešto je pokrenulo Vučića da mobiliše svoju vojsku, dok Nato nije imao drugih aduta sem 200 vojnika iz Kraljevskog puka Princ od Velsa, koji su žurno stigli avionom – sa zapadnim vladama u potrazi za obaveštajnim podacima o krajnjoj nameri Beograda.
U suštini, zapad nije ni dovoljno ujedinjen, ni dovoljno jak da spreči da se i Balkan i Kavkaz pretvore u regionalne šahovske partije sa Rusijom. U međuvremenu, teško je zanemariti vezu između poziva Hamasa na regionalni rat protiv Izraela i nastojanja Rusije da destabilizuje svet.
Tako svet počinje da izgleda kada se otvoreno krši međunarodno pravo, kada su Ujedinjene nacije paralisane, a Nato – jedini garant bezbednosti za 1,7 miliona kosovskih Albanaca – ima drugih obaveza.
Iako je malo ko spreman da to javno kaže, SAD igraju igru smirivanja Beograda – iz logičnih, mada ne i časnih razloga. Dok Rusija ubijanjem i mučenjem krči sebi put kroz četiri ukrajinske oblasti, nikom ne treba otvaranje još jednog fronta na pragu EU.
Amerika je imenovala i sankcionisala šefa srpske obaveštajne agencije kao organizovanog kriminalca, ali se ne izjašnjava o vladi koja ga je postavila. Mada je politički neukusno, smirivanje Vučića se smatra boljim od obračuna 200 britanskih vojnika i turskih komandosa sa srpskom vojskom.
Tako Putin može da sa zadovoljstvom gleda na epizode poput opsade kosovskog manastira. Da li je to bio frilenserski posao, ili je Kremlj povukao konce, nije bitno; efekat je isti – poslata je poruka da zapad nije u stanju da zaustavi pad svoje periferije u nered. Kao i da se, kada dođe do ozbiljnijih problema, Vašington odnosi prema pitanjima ljudskih prava s podjednakim prezirom kao i Moskva.
Dok posledice upada Hamasa dominiraju medijima (ovaj tekst pišem u subotu, 7. oktobra), ne treba da skidamo pogled sa Kosova.
Za one koji su dovoljno stari da pamte masovna ubistva koje su počinili srpski nacionalisti tokom 1990-ih, povratak Kosova na naslovne strane – uz srpske pretnje da će destabilizovati Bosnu i Hercegovinu – s pravom izaziva jezu. Snimci masovnih grobnica i iznemoglih zarobljenika koje smo gledali tokom sukoba u Bosni, bili su naše rano upozorenje šta će se dogoditi ako se posleratni poredak naruši.
Tada se nije desilo, jer je ruska politička elita ipak pristala da se uključi u svet. Kako je pokazao nedavni govor Vladimira Putina na Valdaju, to ih više ne interesuje. Rusija će, rekao je Putin, promovisati raznolikost civilizacija u svetu – ujedinjujući propale demokratije i diktature globalnog juga u nastajanju, protiv međunarodne vladavine prava.
U poređenju sa ratom u Ukrajini i pretnjom regionalnog sukoba na Bliskom istoku, 30 muškaraca na Kosovu i trećerazredni političar u panciru ne deluju naročito bitno. Ali to je pukotina blizu srca Evrope. A istorija nas uči da nebitni sukobi na Balkanu imaju običaj da pokrenu ogromne događaje.
The New European, 10.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
