Jeremy Corbyn, foto: Neda Radulović-Viswanatha
„Protagonisti 1914. su hodali u snu; predostrožni, ali slepi, zavedeni snovima, nisu videli stvarnost užasa koje će doneti na svet.“
U knjizi Mesečari Christopher Clark je još jednom ispričao priču o izbijanju Prvog svetskog rata. Prikazujući stari multipolarni svet imperijalizma i paranoje, Clark odbija da svu krivicu svali na samo jednu od velikih sila. Umesto toga, pokazuje kako je niz pogrešnih poteza političkih lidera praktično eliminisao izglede za mir i uveo ih, kao mesečare, u globalnu katastrofu koja će odneti oko 20 miliona života.
Današnji politički lideri ponovo se teturaju od jedne do druge krize, pokušavajući da uvere sebe da je rat jedino rešenje. Ključna razlika je u tome što ovog puta to ne čine hodajući u snu, već širom otvorenih očiju.
Milioni ljudi već mesecima demonstriraju tražeći prekid vatre u Gazi, da bi se zaustavio dalji gubitak života, okončao beskrajni ciklus nasilja i sprečila šira eskalacija. Ignorisali su nas, klevetali i demonizovali. Prošle sedmice, u sukobu koji se širi Bliskim istokom, Izrael je izveo raketni udar na Iran. Čak i bez uključivanja drugih globalnih aktera, ljudske, ekonomske i ekološke posledice rata s Iranom bile bi katastrofalne za čitav svet.
Ne moramo više da zamišljamo najgori mogući scenario u kom bismo povukli kočnicu. Dok je izraelska vlada odmeravala opcije za odgovor na napad Irana 14. aprila, bombe nisu prestajale da padaju na Palestince u Gazi. Već nekoliko meseci ljudska bića trpe užase koji zauvek treba da nas progone. Nestajale su čitave porodice – a preživeli će trpeti posledice do kraja života, kao i generacije koje dolaze. Mnoge stambene četvrti sravnjene sa zemljom bile su pokrivene leševima i delovima tela. Lekari obavljaju amputacije bez anestezije. Deca sakupljaju komadiće drveta i lišće, a „hleb“ se pravi od stočne hrane. Ako genocid nad palestinskim narodom koji se upravo događa nije najgori mogući scenario, što onda jeste?
Mnogi od nas su još u oktobru upozoravali da su događaji kojima prisustvujemo početak potpunog uništenja Gaze i njenog stanovništva i zahtevali od lidera obe stranke da osude ratne zločine. Tek danas neki od njih počinju da se predomišljaju, uplašeni mogućim izbornim posledicama pokazane nehumanosti. Da imaju imalo integriteta, plakali bi nad 33.000 Palestinaca čijem su ubijanju, izgladnjivanju i zakopavanju ispod ruševina doprinosili sopstvenim moralnim i političkim kukavičlukom.
Deca u školama uče o najvećim istorijskim zločinima protiv čovečnosti. Nastavnici traže od njih da razmisle o tome kako je bilo moguće da se takve stvari dogode. Uče i imena političara koji su zločine podržavali ili ih omogućili. U bliskoj budućnosti, u našim udžbenicima istorije naći će se ljudi koji su bili u prilici da zaustave pokolj, ali su izabrali rat. Ostaće zapamćeni po tome što živote Izraelaca i Palestinaca nisu videli kao jednako vredne. Ostaće zapamćeni po tome što nisu sprečili genocid.
Kada ovaj užas jednom prođe, biće nam potrebni političari sposobni i voljni da koriste diplomatska sredstva i aktivno rade na deeskalaciji. Sada imamo političare čija žeđ za ratom ugrožava čitav svet. Naši lideri su mogli pozvati na prekid vatre još na početku sukoba. Umesto toga, otvorili su put daljoj eskalaciji izvođenjem vazdušnih udara na Jemen, jednu od najsiromašnijih zemalja na svetu, i povećanjem izvoza oružja u Izrael, podstičući tako jačanje globalne vojne industrije koja profitira od smrti. Sve to podržava i opozicija Njegovog Veličanstva, što pokazuje da možemo očekivati nastavak nemoralne i nedosledne spoljne politike koja neke žrtve tretira kao nedužne civile, a druge kao kolateralnu štetu.
Stotine hiljada ljudi nastavljaju da protestuju, jer ljudska bića još umiru. U subotu ćemo ponovo izaći na ulice Londona, u još jedan marš za Palestinu. Demonstriraćemo za prekid vatre i za jedini mogući put do pravednog i trajnog mira: a to je kraj okupacije Palestine. U tome nas vodi nada, a ne mržnja. U našim protestima učestvuju ljudi svih starosnih grupa, vera i zaleđa, ujedinjeni željom da se okonča ljudska patnja. Takođe, deo smo šireg pokreta koji želi da vidi kraj svih ratova: u Ukrajini, Jemenu, Sudanu, Zapadnoj Papui, Demokratskoj Republici Kongo i drugde.
Mnogi od nas proveli su život boreći se za ljudska prava svih ljudi u svim zemljama sveta, često uz veliki otpor. Naši kritičari to znaju. Ono čemu se protive zapravo je naša želja da izgradimo ravnopravniji, održiviji i mirniji svet za sve.
Do istinske bezbednosti ne može se stići masakriranjem suseda, već razvijanjem dobrih odnosa sa njima. Za to nam je potrebno da imamo dovoljno hrane na stolu, krov nad glavom i održivu planetu. Političkim liderima je lako da se razmeću agresivnim militarizmom, jer znaju da će tuđa deca platiti cenu. A istina je da njihova žeđ za ratom ugrožava ceo svet. Ako im je stalo političkog nasleđa koje će ostaviti za sobom, možda je vreme da se zapitaju: ako se ne pronađe put do mira, ko će ostati da ih se seća?
Preveo Đorđe Tomić
