Karl Marx je slavno zabeležio da „Hegel negde primećuje da se sve velike svetskoistorijske činjenice i ličnosti pojavljuju tako reći dva puta. Zaboravio je da doda: jedanput kao tragedija, drugi put kao farsa“. Ubedljiva pobeda nad Kamalom Harris nesumnjivo je učinila Trumpa svetskoistorijskom ličnošću čiji će se uticaj još dugo osećati širom sveta. Ali drugi dolazak ovog puta nije bio farsa, već brutalna demonstracija sile.
Pokazalo se da je drama koja najbolje sažima ovo prelomno razdoblje bila igra smrti i uskrsnuća koja se odigrala u Batleru u Pensilvaniji 13. jula. U trenutku kada ga je okrznuo fragment metka iz puške Thomasa Matthewa Crooksa, Trump se bacio na zemlju, da bi se onda uspravio s podignutom pesnicom, trijumfujući, prkosno živ. Taj trenutak obasjan odsjajem heroizma sažima priču o svemu što se dogodilo posle Trumpove prividne političke smrti 6. januara 2021, kao i priču o ishodu izbora 2024. godine: sve što ga ne ubije učiniće ga jačim.
Čini se da se u poslednje vreme ovde uspostavila neka vrsta obrasca: moćnik pobeđuje na izborima, da bi uskoro bio sklonjen s funkcije, nakon čega sledi trijumfalni povratak. Tako je bilo s jednim od Trumpovih političkih uzora, Viktorom Orbánom u Mađarskoj. Isto se dogodilo s Jarosławom Kaczyńskim u Poljskoj, Robertom Ficom u Slovačkoj i Benjaminom Netanyahuom u Izraelu. U ovom obrascu moćnik ne samo da se vraća na vlast, nego to čini i kao još radikalniji i još autoritarniji vladar. U drugom dolasku dobija priliku da se razmeće svojom nekažnjivošću. Čoveka koga nije bilo moguće ubiti nije moguće ni inhibirati.
„Disinhibicija“ je reč koja je iz vokabulara psihologije odnedavno prešla u leksikon američke politike. Odnosi se na stanje u kom ljudi sve naglašenije gube sposobnost da kontrolišu izražavanje svojih impulsa i nagona, kao što je Trump ove godine pokazao koristeći sve pogrdniju, sve mračniju i sve neverovatniju retoriku. Ali isto sada važi i za institucije američke administracije: uz saveznike u Vrhovnom sudu i punu kontrolu nad Senatom i (verovatno) Predstavničkim domom, Trump neće imati nikoga ko može kontrolisati njegove niske porive.
Moguće je da to važi i za američko društvo u celini; ovo je disinhibirano biračko telo. Glasači se većinom više ne plaše svojih najnižih poriva. Donedavno smo mogli da se tešimo činjenicom da ni 2016. ni 2020. Trump nije uspeo da osvoji većinu ukupnog broja glasova, ili podatkom da za vreme koje je proveo u Beloj kući većina Amerikanaca nije imala pozitivno mišljenje o postignutim rezultatima. (To nije bio slučaj ni sa jednim drugim predsednikom otkako se sprovode ankete.) Moglo se utemeljeno tvrditi da on ipak nije pravo otelovljenje Amerike.
Ali sad se i to promenilo. Razmere njegove pobede pokazuju da pored brojnog tvrdog jezgra glasača oduševljenih njegovom mizoginijom, ksenofobijom, nasilnim ispadima i lažima, postoji i veliki broj onih koji najblaže rečeno ne osećaju odbojnost pred njegovim sve ekstremnijim ispoljavanjem sadističkih poriva. Dobro znaju kakav je, ali im to ne smeta.
***
Demokratima (stranačkim i ostalim) nije lako da to razumeju. Unutar i van Sjedinjenih Država, liberali i progresivci po definiciji prihvataju pretpostavku da su Amerikanci, uprkos tome što njihova administracija ponekad čini užasne stvari, u osnovi pristojni i dobronamerni ljudi. Na istoj pretpostavci je počivala i kampanja Kamale Harris, ispunjena porukama radosti i nade, kao i njena (tužno bezuspešna) potraga za nekom zamišljenom demografijom republikanaca koji su previše lepo vaspitani da bi glasali za Trumpa.
Gledano unazad, jedan od najilustrativnijih trenutaka izborne kampanje odigrao se 14. septembra u Superioru u Viskonsinu. Pred kraj zapaljivog govora, Tim Walz je okupljenima rekao: „Otići ću u grob pitajući se zašto je moralo da bude tako, ali znam da nema sumnje da će ovo biti trka s razlikom u zoni statističke greške“. Drugi deo rečenice nas nimalo ne iznenađuje, ali u njenom prvom delu, Walz je sigurno rekao više nego što je želeo. Pokazao je osećaj nerazumevanja koji daleko nadilazi njegovu ličnu zbunjenost. Iznad njegovih reči lebdeo je oblak straha da bi i sama američka republika mogla otići u grob dok se njeni branioci pitaju šta se događa.
Ovo su bili neobični izbori delom i zbog toga što su svi leteli na auto-pilotu. Instrument koji je trebalo da pokaže šta se krije u tami – anketiranje – zapravo je uvećao naše neznanje. Rezultati anketa često upućuju na pogrešne zaključke, naravno, ali one obično uspevaju da dočaraju bar obrise onoga što čeka iza horizonta. Ako rezultati anketa upućuju na razliku u okviru statističke greške, ostajemo nasukani u onom liminalnom prostoru u kom, kao što je W. B. Yeats primetio u slično doba mraka i teskobe, „nema jasne činjenice koja se može prepoznati“.
Rezultati glasanja su pokazali da problem nije bila statistička greška, već greška u jednoj drugoj proceni. Jedna polovina Amerikanaca veruje da njihova zemlja više nema prostora za grešku, dok druga polovina misli da prostora za greške ima u izobilju. Jedno pleme strahuje da će ga, posle gotovo decenije Trumpovog rušenja zakona, institucija i građanskog života verbalnim i fizičkim napadima, dodatne četiri godine njegovog mandata u Beloj kući konačno ubiti. Kamala Harris je pokušavala da pridobije tu polovinu.
Drugo pleme misli da Sjedinjene Države mogu sebi priuštiti da stave na kocku sopstvenu budućnost birajući vašarskog lajavca, neobuzdanog improvizatora, bezobzirnog rušitelja. Paradoksalno, takav izbor pokazuje duboko usađenu veru u Ameriku koju Trump omalovažava, pokazujući pritom mračno zadovoljstvo, veru da je dobro protresanje neće slomiti, već vratiti sebi. Trump je tako prevarant (onaj koji zloupotrebljava poverenje) po oba osnova – veliki deo svojih birača drži u zabludi, ali glasači su spremni da mu veruju zahvaljujući nonšalantnom uverenju da on ne uništava američke norme, već obnavlja neku zamišljenu američku normalnost.
To je još jedan element koji kampanju čini teško razumljivom. Trump je naslikao sliku Amerike na ivici ambisa – ali njegovi glasači veruju u predstavu o Americi koja je toliko snažna i otporna da može dozvoliti sebi rizike od kojih zastaje dah. Kamala Harris je nudila nadu u obećanje Amerike – ali mnogi njeni glasači su zemlju videli kao previše krhku da bi preživela još jedan sličan predsednički mandat.
***
Ako bismo zanemarili ovu kontradikcije, pokušaji da se razume Trumpova zapanjujuća politička moć bili bi sasvim razumni. On je bez sumnje najpoznatiji kandidat koji je ikada izašao pred birače na bilo kojim izborima. Nije posredi samo to što je stekao nacionalnu slavu još u vreme prvog emitovanja serije Pripravnik pre 20 godina. Niti to što je dominirao američkom politikom gotovo čitavu deceniju, privlačeći najveći deo pažnje koju građani posvećuju javnoj sferi. Pa ni to što sada – za razliku od 2016 – iza sebe ima četiri godine na mestu predsednika, četiri godine u kojima je svima pokazao svoju zloćudnu nekompetentnost, predvodeći administraciju čije su unutrašnje mehanizme delovanja razotkrili njegovi najbliži savetnici. (Kao „osobu koja ne pokazuje ništa osim prezira prema našim demokratskim institucijama, Ustavu i vladavini zakona“ nije ga opisao neko od političkih neprijatelja, već njegov šef kabineta s najdužim stažom, John Kelly.)
Pored svega navedenog, znamo da je Trump (prema oceni porote njegovih kolega) silovatelj, da je protivzakonito davao novac jednoj porno zvezdi u zamenu za ćutanje, da se hvalio hvatanjem žena za međunožje, da su se njegove kompanije bavile velikim prevarama, da je držao poverljive državne dokumente u kutijama u kupatilu u Mar-a-Lagu, te da je pokušavao da pokrade poslednje predsedničke izbore svim mogućim sredstvima, uključujući i nasilni upad u Kapitol.
U ovoj kampanji dopustio je sebi da izgovori i pokaže javnosti baš sve (od penisa Arnolda Palmera do fascinacije veličinom fikcionalnog serijskog ubice i kanibala Hannibala Lectera). Trump je biračima nudio ne samo svoj ego, nego i svoj id. Njegove izjave za javnost sve više su ličile na prerade Uliksa pisane na lošem LSD-u. Njegov tok svesti prati meandre nesvesnog. Nasumične misli izranjaju kao ajkule kojima je neobično fasciniran:
„Mnogo je napada morskih pasa u poslednje vreme. Jeste li primetili?… Gledao sam danas neke ljude kako to pravdaju. ’Pa, zapravo, nisu oni toliko opasni. Odgrizli su nogu mladoj ženi ne zato što su bili gladni, nego zato što im se učinilo da je foka.’ Ti ljudi su ludi.“
Prezasićenost znanjem o Trumpu je ono što je pomelo demokrate. U staroj normalnosti, u kojoj oni još žive, bilo je prirodno pomisliti: „Kad bi samo ljudi znali…“ U staroj politici bilo je razumno zapitati se (s T.S. Eliotom): „Posle takvog saznanja, gde je oprost?“ Ali birači su sve znali i opet su, ukupno uzevši, bili spremni da mu ponude ne samo oprost, nego i poverenje i podršku. U ovo novo doba, New Age verovanje da je puštanje svega da izađe napolje pokazatelj iskrene i autentične komunikacije postalo je najmoćnije oružje u rukama desnice. Što se Trump manje uzdržavao, to su birači bili sigurniji u njegovo poštenje i autentičnost.
Dok je na Trumpovoj strani velikog jaza dominirala preopterećenost znanjem, na strani Kamale Harris vladala je nestašica. Problem nije samo u tome što je bila relativno nepoznata većini birača – čemu je doprinela i Bidenova katastrofalna nespremnost da ispuni obećanje i posluži kao most ka novoj generaciji, pre nego što se povuče s funkcije posle prvog mandata. Nepoznata su ostala, u velikoj meri, i stvarna dostignuća Bidenove administracije čiji je Kamala Harris bila deo.
Biden je bio veoma dobar u onome za šta je Trump tvrdio da je njegov adut, iako to nije tačno: to je završavanje važnih poslova. Predsednik je imao opipljive uspehe u nadgledanju distribucije vakcina protiv Covida-19, smanjenju nezaposlenosti na najniži nivo u poslednjih pedeset godina, proširivanju pristupa zdravstvenoj zaštiti, otpočinjanju prelaska američke industrije na postkarbonsku ekonomiju i rešavanju problema lošeg stanja velikog dela infrastrukture u zemlji.
Ali bio je krajnje neuspešan u iznošenju tih dostignuća pred širu javnost, čemu je doprinosila i njegova bleda i sve krhkija pojava. Drugi razlog je to što su mnogi Amerikanci doživeli njegov mandat kao odmorište pored puta, a ne kao autoput, to jest, kao pauzu, a ne kao putanju. Biden je izabran da zemlji donese mir i ozdravljenje. Možda je Amerikancima taj mir već dosadio.
Objektivno značajna dostignuća njegove administracije nisu doprla do neodlučnih birača, od kojih su mnogi prethodno glasali za Bidena jer su želeli da se malo odmore od politike (koja se svodila na Trumpove pretnje i napade besa). U tome je Biden bio itekako uspešan. Omogućio im je da ne razmišljaju o Trumpu. Njegova administracija je prihvaćena kao oblik rekonvalescencije, kao predah od ludila i haosa Trumpovog grozničavog mandata. Ali teško je ubediti glasače da starački dom prihvate kao izvor energije.
Samo postojanje kompetentne federalne administracije koja se bavi uobičajenim poslovima poboljšanja kvaliteta života običnih ljudi dopustilo je tu amneziju. Glasači su dobili priliku da zaborave kako je bilo živeti s Trumpom u Beloj kući i zanemare sve razloge zbog kojih je Trump završio mandat s neverovatno niskom podrškom od svega 34 odsto. Paroksizmi besa, mrzovolja samosažaljenja, pogubna nekompetentnost u upravljanju pandemijom, nemilosrdne laži i neobuzdano nasilje u njegovom pokušaju državnog udara – sve je brzo zaboravljeno.
***
Nešto neobično se dogodilo s američkim sećanjem. S onim „ponovo“ u MAGA sloganu i Trumpovim upućivanjem na ideju o boljoj prošlosti u koju će vratiti Sjedinjene Države. To ima smisla: izlazne ankete CNN-a pokazuju da su dve trećine onih koji misle da su „najbolji dani Amerike ostali u prošlosti“ glasale za Trumpa. Ali čini se da ta „prošlost“ sada uključuje i prvu polovinu Trumpovog mandata, pre početka pandemije. Sjaj nostalgije spustio se na razdoblje koje bi trebalo da je previše blizu da bi izazivalo takvu vrstu čežnju.
Ovaj neobični obrt doprineo je oblikovanju protivrečnosti koju je Kamala Harris pokušavala da razreši – ali bez uspeha. Da li se kandidovala kao garant kontinuiteta ili kao pokretač promene? Ako se može tvrditi da je postoji trenutak kada je izgubila ove izbore, moguće je da je to bio onaj kada je 8. oktobra u emisiji The View mreže ABC na pitanje „Da li biste nešto učinili drugačije od predsednika Bidena u protekle četiri godine?“ odgovorila: „Ne pada mi na pamet ništa u tom smislu – a i učestvovala sam u donošenju većine odluka i poslova koji su obavljeni…“ Pokušala je, što nije nerazumno, da uzme za sebe deo zasluga za Bidenova značajna dostignuća. Problem je u tome što nije bilo mnogo vidljivih zasluga za raspodelu. Polovina skromnog obroka javne podrške nije bila dovoljna.
Kamala Harris otelovljuje radikalnu promenu već svojim identitetom – ona je žena tamnije boje kože. Ali nije imala uspeha u predstavljanju promena koje će doneti. Programska pitanja koja je isticala – pristup abortusu i odbrana demokratije – uključuju (sasvim ispravno) i odbranu institucija i prava koja su se donedavno podrazumevala, sve dok se Trump i njegov pokret nosu pobunili protiv njih. Ali koliko god da su ta pitanja važna i opravdana, naposletku to znači da se zalaže za status quo (ili ono što je donedavno bio status quo). Odvažna vizija progresivne promene otelovljena njenom pojavom ostala je u drugom planu.
Dok se ona trudila da uzdigne biračko telo, Trump je izabrao totalni rat. U TV reklami koju je grupa povezana s njegovom kampanjom emitovala skoro šest hiljada puta za samo šest dana krajem oktobra (po ceni od gotovo 20 miliona dolara), glas iz pozadine koji je zvučao kao najava za horor film pratio je slike tamnoputih muškaraca i žena žrtava ponavljanjem da su prikazane žene bile „tučene, silovane, davljene, kasapljene, ustreljene i ubijane“. Kao da je svaku od tih žena više puta ubila i iskasapila Kamala Harris lično. Primarna poruka koju je Trump uporno ponavljao bila je to da je Kamala Harris lično odgovorna za ludilo nasilja jer je otvorila južnu granicu za horde ludaka i ubica puštenih iz paklenih azila i zatvora stranih zemalja.
Snaga te terorističke poruke je u tome što uspešno sjedinjuje rasizam i mizoginiju da bi proizvela sumu svih strahova. Njena prividna slabost je u tome što je mizoginija previše uopštena. Namera je bila da se pridobiju ne samo muškarci seksisti, nego i žene koje strahuju od nasilja takvih muškaraca. Ali Trump se nije pridržavao scenarija. Izjava data u Viskonsinu 30. oktobra, da namerava da „zaštititi“ žene „sviđalo se to ženama ili ne“, pokazala je šta zaista misli. U njoj je sažet bolesni paradoks silovatelja koji istupa kao zaštitnik žena.
***
Trumpovi bezbrojni omalovažavajući komentari na temu intelektualnih kapaciteta, karijere i seksualnosti Kamale Harris predstavljaju, prema svakom standardnom merilu političke korisnosti, pogrešnu vrstu mizoginije. Tako je u moćni koktel fobija utemeljenih na rasi i rodu uveo element sirovog, odbojnog šovinizma. Činilo se razumnim pretpostaviti da je otišao predaleko i da će to izazvati reakciju žena. Kao što je primetila Nikki Haley, „Sve te priče o muževnosti i muškoj ljubavi čine da se žene osećaju nelagodno“.
Ali izgleda da im nije bilo dovoljno nelagodno. Trump se kladio na to da će njegovo paradiranje mizoginije privući nezadovoljne mlade muškarce da glasaju za njega, više nego što će neodlučne žene podstaći da glasaju protiv njega. Pokazalo se da su mu instinkti ponovo bili u pravu. Čini se da je većina belih žena iz predgrađa glasala za Trumpa. Prema izlaznim anketama, jaz između polova bio je savršeno uravnotežen. Kamala Harris je imala deset poena prednosti kod žena, a Trump deset poena prednosti kod muškaraca.
Rodna podela je donekle odgovorna i za Trumpovu rastuću popularnost kod obojenih muškaraca. Taj trend je bio uočljiv još 2020. godine, ali čini se da je ovoga puta napravio još dublji prodor. Izlazna anketa CNN-a pokazuje da su 21 odsto crnih muškaraca i većina (55 odsto) Latinoamerikanaca glasali za Trumpa. Na izborima duboko obeleženim rodnim pitanjima, biti muškarac za mnoge birače je bilo važnije od bilo kakvih ideja o rasnoj ili etničkoj solidarnosti.
S druge strane linije razdvajanja, posle uspešnih referenduma o pravu na izbor u sedam država (uz poraze u Floridi, Južnoj Dakoti i Nebraski), moguće je da je mnoge žene to donekle uverilo da se reproduktivna prava mogu zaštititi na nivou države. Ili je upadljiva mizoginija sada toliko normalizovana da su je mnoge žene prihvatile.
Možda u disinhibiranoj Americi žene više i ne očekuju od muškaraca ništa bolje. Možda su, kao i Haley, prevrtale očima gledajući spektakl Trumpovog skupa u Madison Square Gardenu, koji je bio „neodmereno muževan“, a onda su ipak glasale za njega, jer je to što se muškarci ponašaju kao svinje jednostavno prirodan poredak stvari. Šta god to značilo za budućnost rodnih odnosa u Americi, najverovatnije neće biti prijatno.
Na izvestan način je primamljivo oceniti izborni rezultat u celini na isti način – normalizovati ga svođenjem na prozaična objašnjenja poput efekta inflacije i želje da se vladajuće garniture smene, što je tendencija uočljiva u većem delu demokratskog sveta. Ti faktori su, naravno, sasvim stvarni. Inflacija je ovde simbol za jedan mnogo širi opseg zapažanja, ne samo teškoća u svakodnevnom životu nego i nepravde i nemoći. Ali ne smemo izgubiti iz vida mnogo dalekosežnije posledice Trumpove pobede: ona iz temelja menja predstavu o tome ko su normalni Amerikanci.
***
Nije bilo pogrešno posmatrati ove izbore kao prelomne, a ono što je Amerika na kraju izabrala svodi se na sračunatu predaju vlasti neksusu interesnih grupa čiji su interesi u sukobu s pluralističkom demokratijom. Jednu od tih grupa, naravno, čine Trump i njegova porodica. Dobiće odrešene ruke za ličnu osvetu neprijateljima i nesputano bogaćenje.
Drugu grupu čine fundamentalistički hrišćani koji će steći kontrolu nad federalnom obrazovnom i zdravstvenom politikom, uticati na imenovanja u federalnom sudu i koristiti novostečenu moć za dalje poništavanje uspeha postignutih u nekoliko prethodnih decenija u borbi za prava žena, LGBTQ+ osoba i ljudi koji jednostavno veruju da imaju pravo da žive svoj život onako kako žele. Treća grupa su oligarsi kojima će biti dozvoljeno da rade sve što hoće, bilo da je to slobodno vađenje nafte i gasa ili dalji angažman na opasnim područjima širenja dezinformacija na društvenim mrežama, veštačke inteligencije i kriptovaluta.
Trumpov drugi dolazak možda nije najava kraja sveta, ali nema sumnje da će on kormilo države predati šarolikoj grupi raskalašnih libertarijanaca, kontrol-frikova i fanatika. Prirediće sopstvene spektakle masovnih hapšenja i suđenja za izdaju da zabavi milione koje, sada se čini da je to jasno, zabavlja pokazivanje okrutnosti. Biće to predstava bez kraja, a njenu kakofoničnu medijsku pratnju obezbediće Elon Musk i drugi uspešni stanovnici muške digitalne sfere.
Pred poraženima je zadatak izgradnje priče i pokreta koji mogu ponuditi alternativu, dovoljno jasnu i koherentnu da se probije kroz dolazeći haos. Krivljenje Kamale Harris ili povlačenje u staru ortodoksiju, za koju se samo belci mogu nadati da će pobediti, nije od koristi. Kao ni insistiranje na poteri za nekim fiktivnim centrizmom koji izbegava neizbežne sukobe i odluke koje se moraju doneti.
Moguće je da je Kamala Harris imala previše poruka – pravo na abortus, zaštita demokratije, industrijski preporod, podrška Ukrajini i NATO-u, cena lekova na recept, stanovanje, proizraleska politika i saosećanje s palestinskom patnjom, stvaranje „ekonomije mogućnosti“ – i da ih je istovremeno imala premalo. Demokrati su umanjili značaj dve veoma važne teme: to su klimatske promene i dohodovna nejednakost koja će sigurno nastaviti da raste kako se postojeće elite budu dodatno bogatile novim tehnologijama. Rezultat je ponuda koja je bila široka, ali previše plitka, utemeljena na odluci da se ne bavimo pitanjima koja uveliko oblikuju živote Amerikanaca i nastaviće to da čine u dolazećim decenijama.
Njen poraz je pokazao da dobra volja i raspoloženje, inteligencija i energija – što je sve u obilju pokazala – nisu dovoljni. Potreban je i kapacitet da se iskoristi i preusmeri nezadovoljstvo koje je Trump uspeo da pretvori u mržnju i strah. Trump je američku politiku udaljio od stranaka i približio je pokretima, udaljio ju je od sredstava i približio ciljevima. Oni koji žele da mu se suprotstave moraće bolje da igraju tu novu igru. Kamala Harris je pokazala da demokrati mogu okupiti ljude i imaju potencijal da izgrade i održe onu vrstu permanentne kampanje koja je Trumpu omogućila da prebrodi sve neuspehe.
Ta kampanja mora poći od spoznaje da su ljudi koji treba da je izgrade sada i zvanično proglašeni za „narodne neprijatelje“, da su postali manjina koja bi, ukoliko ne uspe da pronađe delotvoran glas, u novoj i dominantnoj Americi mogla biti svedena na nivo statističke greške.
