Nije problem u tome što je ološ okupirao Srbiju i gotovo sve medije, problem je što se ološ lažno predstavlja kao elita; to je trend u celom, sve sumornijem svetu koji se, kako vidimo ovih dana, ubrzano raspada i u čisto fizičkom smislu.
Jedno ogromno ostrvo je pomereno za čitava dva i po metra, a planeta je pomerena iz svoje ose. Ne vidim da se neko naročito zabrinuo zbog toga, mada bi trebalo, nije to dobar znak. Pogotovo se za to ne haje Srbiji, gde – tvrde stručnjaci – „nema bojazni od radijacije“, a gde nas vlada umiruje da će osnovnih životnih namirnica biti u dovoljnoj količini. Tako je to ovde: kad nema sumporne kiše, a ima hleba i televizije, sve je u najboljem redu.
Jednom rečju – čista idila, samo da nije kvislinga i pokvarenjaka koji na pravdi boga insistiraju da Koštunica dr Vojislav poštuje ustav (koji je sam pisao, možda i sa Ratkom Markovićem?) i zakone ove zemlje u koje se onoliko kleo. Nakon što je Liga izuzetnih džentlmena, pitoresknija od one filmske (samo im fali kapetan Nemo) odbornika za odbranu nekakve slobode, je li, pripretila državnom vrhu da se okane ćoravog posla, na scenu je stupila sitna, tabloidna riba pljuckavica da horski potvrdi kako se gorepomenutog građanina nipošto ne sme pozivati u policiju ili na sud.
Prvi je, po principu ideološke sličnosti – reterirao Dačić. Glavnokomandujući zaptija mu je, kaže, dojavio da Koštunice nema na spisku pozvanih na saslušanje. Odmah potom je plasirana vest da će, čak ako se nemoguće i dogodi, Čitluk Sahibija biti pozvan u sud, a jok u policiju. Protiv čega ja, načelno, nemam ništa protiv. Piskarala su digla paklenu graju da se za Koštunicu priprema, i to istovremeno, vešanje, streljanje, gasna komora i garota, u najmanju ruku – višegodišnja robija. Što je potpuni apsurd. Taj čovek je već u doživotnom zatvoru, ako znate šta hoću da kažem. I sve to bi bio njegov usud i problem pod uslovom da nije nameravao, a dobrim delom i uspeo, da ovu ionako sumornu zemlju uredi kao svoju privatnu zatvorsku ustanovu.
Tokom petogodišnje vladavine i serije nezamislivih lupetanja, puzećih državnih udara, basnoslovne otimačine i pljačke u režiji njegove posluge, Srbija je još uvek kontaminirana Koštuničinom mentalnom radijacijom, nekrofilijom i psihopatologijom. Pri tom, „kampanja“ koja se (razložno) vodi protiv Čitluk Sahibije nije ni približno otrovna i zloslutna kao ona koju su seizi iz njegovog kabineta vodili protiv pokojnog Đinđića. Niko ga čak i ne optužuje da je izdao naredbu „pali“, ali njegovo neurotično izbegavanje neprijatne teme i pojavljivanje pred istražnim organima, ostavlja utisak da Legalista nešto taji. I da ga nešto tišti. Bilo bi jako dobro da ga Gospodar Tadić ne poštedi odlaska u policiju ili na sud. To bi Sahibiji dobro došlo. Bilo bi to kao odlazak kod psihijatra.
