Moram li baš ovako da visim, Milorade? Svega sam se nagledao za svog vakta i ne bih više. A ovako obješen ne mogu a da ne gledam ove apatične, gladne i ponižene ljude. Razjedinjene kao nikad u svojoj Bosni i Hercegovini, Milorade. Ne daš nikom da progovori, a kad se neko i usudi, saspeš na njega kišu prijetnji i psovki. Vidim da upravo zabrani studentima da prošetaju do tornja. Zašto, crni Milorade?
Neke godine, tragajući za osamom koju je najviše volio, obreo se Ivo Andrić na odmoru u Mataruškoj banji. Njegova sjećanja sa tog odmora sačuvaće Enes Čengić, publicista, novinar i književnik.
„Odsjednem u banji i zaista, milina božja, niko da mi priđe ni da me pozdravi. Petnaesti dan sjedim u ljetnoj bašti pod nekom lipom ili platanom, kad evo ti prema meni krupnog čovjeka. Ide prema meni i širi ruke:
‘Ej bre, koga ja to vidim, ma je li to moguće?! Ako smem da pitam, jeste li vi gospodin Andrić?’
Šta mogu, rekoh – jesam!
On se predstavi – apotekar.
‘Smem li da sednem?’
‘Sjednite!’
‘Čime mogu da vas častim, jednu rakijicu, kafu, konjak…’
‘Ništa, hvala vam, kafu sam već popio, a drugo i ne pijem.’
Gleda me dobrodušno krupnim očima ponad velikih podočnjaka, te nastavlja: ‘Ovo danas neću nikad da zaboravim: Da sam u Mataruškoj banji sreo našeg Nobelovca! Čitao sam vas, pratio, znam sve o vama, proputovali ste mnogo, videli sveta i najviše mi se kod vas dopada to što ste vi internacionalista. I ja sam bogami – nisam k’o vi, ali sam dosta sveta video – i ja sam internacionalista, volim ceo svet. Ja naprosto ne znam da mrzim. Eto, recimo Švabe – znam šta su nam zla naneli, ali ja ih ne mrzim. I zašto da ih mrzim? Ali ove Hrvate, mamu im jebem, njih, gospodine Andriću, ne mogu da smislim…“
Banjaluka, marta 2011.
„A tek što ja Andriću mrzim ovu odvratnu i trulu Bosnu. A kad malo bolje razmislim, mrzim i ove svoje podanike.“
Kišovito je jutro. Andrić tužno gleda sa bilborda u blijedo podbulo lice i ponad njega velike svijetle oči s podočnjacima.
„Moram li baš ovako da visim, Milorade? Svega sam se nagledao za svog vakta i ne bih više. A ovako obješen ne mogu a da ne gledam ove apatične, gladne i ponižene ljude. Razjedinjene kao nikad u svojoj Bosni i Hercegovini, Milorade. Ne daš nikom da progovori, a kad se neko i usudi, saspeš na njega kišu prijetnji i psovki. Vidim da upravo zabrani studentima da prošetaju do tornja. Zašto, crni Milorade? I sam sam kao student zatvaran tražeći bolji život. Da sam živ, imao bih materijala za nastavak svog romana…“
„Na sreću, nisi i ćut’! I ne slinavi. Nastavak sad pravimo mi. Ja i slični meni. Znaš li ti onu – sličan se sličnom raduje. Vidiš, Ivo, mi tebe poštujemo taman toliko koliko si mrtav. Kao takav si nam taman za dugoročna planiranja. Vremena su se promijenila. Ko se još osvrće na književnost kakvu si ti stvarao!? Niko pametan. Izuzev, ako ti ta književnost ne donosi mnogo šuštavih novčanica. Zato ti ja svako malo ovom svom glupom narodu uvezem onog što se ćera, k’o velim, dok se moj narod ćera, ja ga handrim. Moraš, Ivo, ćerati narod da utuvi u glavurdu da se pika samo Srpska. Bez Srpske nema ni para. E sad, što u toj Srpskoj najmanje para imaju Srbi je normalno. Baš sam koliko juče, zlu ne trebalo, rek’o da Bosna koči napredak svake vrste u nas Srba i još sam dodao, efekta radi, da će pući kao Jugoslavija. Bože, što sam pametan i neprikosnoven! Dakle, u toj Bosni bi svi imali, ali, brate Ivo, ko najmanje? Pa ja, dabome. A možeš li ti mene da zamisliš kako živ dozvoljavam da mi neko pune pare ispred nosa? Ne možeš, eto vidiš. Moja noćna mora je jedna vlada, jedan predsjednik, lako uđeš u trag svakoj kinti, ono ulaz – izlaz. Kontaš? Hajd neka mi ovako neko stane u kraj ili da mi, nedajbože, zatraži neke račune. Nema šanse, jer ja što sam rođen u carstvu livada imam neprikosnovenu vlast i sve institucije su u mojim rukama. Kao i moj mili luksuzni toranj, moj falus, ops lapsus, pardona me, a i sadašnja rezidencija nije za baciti. Po kakvim mi se samo foteljama dupe kliže, nije ni čudno što se iz njih uvijek oglašavam iz ležećeg položaja. A tek moj aviončić, helikopterčić, čas me vidiš, čas me ne vidiš. Od pomena bilo čega zajedničkog, poput te prokletinje od Bosne, dobijem osip i, među nama, kaki mi se odmah… Uzgred, oduševih se kad se moj sabrat Zove Se – Ne zove se… Kako ne znaš ko je to?! Pa onaj što se ne zove, dođe sam. Elem, taj koji Se Ne Zove se dosjetio da nam baš ti možeš biti Zlatna koka.
„(…)“
„Naime, naša dva genija, sa akcentom na mom, jer pare su kod mene, dakle, mi smo odlučili da dosadašnjoj Bosni nema mjesta nigdje vizavi onog što ti ispričah, i sad pravimo novu u kojoj nema Bosanaca. Ali ima Srba, sve s tobom mrtvim i s našim sabratom koji Se Ne Zove. Takva nama zemlja treba, gdje su i Hrvati i Muslimani zapravo Srbi. Ne buni se i ne viči da nje ima, kao onaj ludi Pejaković. Vidiš, kad čovjek zijevne, niko ga ništa ne pita. A ti si, hvalim te bože, već odavno zijevnuo u gospodu. Elem, moj sabrat i ja zaključismo da BiH nema ni u tvojim djelima, odnosno ima je taman toliko da se pokaže da je zapravo nema. I da ti kažem, više vjeruju nama, do tvojim pisarijama, ako ih više iko uopšte i čita. Za svaki slučaj, sad ti dodajemo predgovore, imamo cijele timove, a tek kritičari, najbolji su oni s druge strane Rijeke. Znaš kakva je to sorta, kad krenu da tabire, sve je jasno kad je kasno. Tako moj Ivo niko više i ne zna šta si ti onomad htio da kažeš. A ono što narod ne zna, mi popunimo s onim što smatramo da treba da zna. A to je da Bosne više nema ni u peti. Eto, da ti se povjerim, ja tvoju ćupriju nisam ni pročitao. Mrzilo me…“
„(…)“
„ Dakle, ti si nama došao kao dar s neba i taki mrtav. Blagoslovljen neka je pomen na tvog Nobela. Baš nam dođe zgodna ta pedesetogodišnjica. Taman na vrijeme da te razapnemo, dobro, ne buni se, nećeš dugo visiti na tim bilbordima, ‘vako negdje do ljeta… Dakle, tako razapet ti nam dođeš k’o neki blagoslov za ovaj naš Kamengrad. Za početak kampanje našeg neimarstva. Da se ne lažemo, moj sabrat ima iskustva, ideja je njegova, ja uglavnom gradim tornjeve, samo nek’ se diže, ali on više voli gradove, naravski, opet sam ja uložio nešto parica za promovisanje prve cigle, a ne, ne u glavi Andriću, već u pravom gradu. Zapravo, ne cigle, već kamena. Pa da, zato se i zove Kamengrad. Među nama, već me svrbe dlanovi koliko će tu para da se svrne.„
„(…)“
„Vidiš, ti si Ivo kao Srbin, što dođe baš zgodno. Moj sabrat Ne Zove Se je takođe Srbin, što je normalno, o mojoj malenkosti da ne pričamo. Najunosnije zanimanje danas ti je da budeš Srbin u pravo vrijeme na pravom mjestu. I da imaš nekog na vlasti. Moj sabrat je to davno zaključio. Meni dođe da se upišam od sreće kad shvatim da sam i sam nastavak tradicije voždova. I to i veći i ljepši od onog kome tako zavidjeh nekada i koga on ljubiše do kraja. Ali, poslije njega, ja. Stvarno ću se upišati od sreće…joj…joj…“
„(…)“
„A Ne Zove Se ti je barometar za veličinu voždova. Kad se on negdje prikuči, znaj da para ima ili će biti. Od Drvengrada do Kamengrada. Jebeš drvo, časkom plane ili ga napadne crvotočina, a kamen je kamen. Počastvovan sam. Još kad dobijem ulicu sa svojim imenom tamo…joj…joj….opet mi se piški… “
„(…)“
„Slušaj, Ivo, nisam ja tebe razapeo da bi ti mene podsjećao kako je potonji vožd završio. Ma nemoj. E da mi ne trebaš, znaš kako bi te sad razlijepio. Kotarisaću se ja tebe, samo da mi njega izgradimo. I šta onda ako si dobio Nobela, je l’ ti misliš da se to kod mene pika!? Samo budale dobivaju Nobela, a pametni se znaju laktašati. Nisam mislio da se hvalim, ali evo ti sad, u Lajpcigu sam bio najtraženiji čuvar. Ne čuvar hale na sajmu, već čuvar Srpske. U knjizi Ivo, ne misliš valjda da sam zaprave. Odaću ti jednu tajnu, ovu Srpsku niko neće sačuvati od mene. Gdje ja prođem, tu trava ne raste.“
„(…)
„Pitaš se kako Kamengrad može da bude srpski. Pa može, brate. Kao što ti i onaj Ne Zove Se možete da budete Srbi, može vala i kamen.“
„(…)“
„Elem, kad moj sabrat snimi film po tvojoj knjizi, kunem ti se da više niko neće prepoznati šta si sam napisao. Ma kakva Bosna, opet on po svom. Nemoj sad tu da mi se bečiš, u Kamengradu nema Bosne i mirna…mirna…uh majku mu, e nećeš Milorade, šta mirna, mirna, irna, rna, na, a… Je l’ ovo bilo dobro.“
„(…)“
„Ako ljudi piju da sam ja njihov čuvar, a nemaju šta da jedu, e onda će popiti i priču da u tvojoj ćupriji nema Bosne. Ili još bolje – da je Bosna najveći katil. Uh, vidi se da previše gledam Šeherzadu. Pa Bosna je po naški najveći ubica mojih interesa. I ako ja kažem da je nema – nema je.“
„(…)“
„Znam ja Ivo da si se ti bojao kako će neko nakon tebe tumačiti tebe. E pa da ti kažem, s pravom. E Ivo, Ivo, ti si bio veliki internacionalista. Vidiš i ja sam bio, skoro kao i ti. Nikog ja ne mrzim, ali ovu Bosnu, mamu joj jebem, nju Ivo ne mogu da smislim…“
* Tekst je preuzet sa prijateljske Buke
