U sedmoj epizodi podcasta „Mrzim kada sama šetam noću“ razgovarali smo sa Jelenom Riznić, sociološkinjom i jednom od osnivačica Ženske solidarnosti. Riznić je govorila o nasilju i nasilju nad ženama kao društvenom fenomenu, stavljajući u fokus naša tranzicijska i patrijarhalna društva. Govorila je i o odnosu javnosti i medija prema nasilju nad ženama, o kultu oružja i na Balkanu, ali i savezništvu i solidarnosti koje žene na našim prostorima ostvaruju.
Riznić je jedna od dvije sagovornice koje su podcastu rekle da se ne plaše šetati same noću, te da, iako je svjesna opasnosti koje noć i ulica nose sa sobom, veliki broj žena nasilje doživljava na mjestima koja bi za njih trebala biti sigurna, te da su njen odnos prema mraku i ulicama promijenili i protesti koje organizuje i na koje stalno izlazi.
„Mi na Balkanu delimo neke stvari i zbog toga je važno da se povezujemo i gradimo frontove izvan naših granica koje su, u našem slučaju imaginarne. U Srbiji otprilike jednom nedeljno saznamo za novi slučaj femicida, onda se desilo ovo u Crnoj Gori gde je devojka kažnjena što je uzvratila nasilniku koji je pokušao da je siluje, u Bosni se desilo ubistvo koje zahteva neku hiperbolu ispred sebe jer je strašno… prosto vidimo koliko delimo ta iskustva zato što smo žene i što imamo nasleđe koje je ratno, koje je grozno i nikada nije do kraja ispričano, a baš zato što nije ispričano vidimo da je to neki kontinuum nasilja koji se nastavio u miru. Ovih dana kada smo poprilično umorni od toga šta nam se dešava i kad nam se čini da stalno govorimo iste stvari, a niko nas ne čuje, ono što se uporno pokazuje kao olakšavajuća okolnost jeste povezivanje sa drugim ženama i ulice su to donele.
To je bilo nadrealno iskustvo da zajedno naglas izgovaramo „Nijedna više“! Da delimo iskustvo nasilja, plačemo i osvešćujemo neke stvari. Noćni protest u kojem žene idu i pale imena svojih nasilnika ostavio mi je snažno iskustvo zbog saznanja da mi jesmo same zbog aspekta našeg iskustva jer je ono samo naše, ali moramo da nađemo način kako ćemo da mu damo značenje u procesu oporavka. Iako je iskustvo individualno, nismo same u svemu ostalom. Postoje i neke druge žene koje su prošle slično iskustvo, postoje žene koje žele da nas čuju i da se bore sa nama rame uz rame. To je ono što pravi razliku.“- kaže Riznić.
Govoreći o tome kako definisati kulturu nasilja u našem patrijarhalnom, tranzicijskom društvu, Riznić kao najveći problem uočava neraščišćenu ratnu prošlost, kult oružja i patrijarhat, koji ima otpor prema svemu što dođe od žena. Ona ističe da se nasilje kod nas mora tabuizirati kako bi postalo društveno neprihvatljivo. Navela je i da je jako nervira „kolektivna odgovornost“ u trenucima masovnih tragedija, kao one u školi Vladimir Ribnikar, nakon koje je pročitala desetine statusa o tome kako smo svi krivi.
„Ne volim generalizaciju tog tipa ne zato što odbijam ličnu odgovornost, nego zato što se na taj način briše ono što jesu doprinosi feminističkog pokreta, pa i mirovnog. To je ono što žene govore poslednjih deset godina, da je oružje ono što je problem. Istraživanja pokazuju da kada oružje postoji u kući, žene su te koje se osećaju nesigurnije. One ne moraju da budu u nasilnom odnosu, ali se osećaju nesigurnije kako unutar sopstvenog doma, tako i od spoljnog sveta. To ponovo pokreće pitanja ratne prošlosti, broja neregistrovanog i registrovanog oružja na Balkanu posle rata i kako postoji normalizacija prema tome. Feministkinje su upozoravale na to. To što maltene jednom nedeljno brojimo mrtve žene i femicidi se dešavaju uz pomoć vatrenog oružja postavlja uvek pitanje čemu oružje.“
Riznić se dotakla i odnosa javnosti prema femicidu.
„Svaki femicid je grozan, ali postoji nešto dodatno jezivo što se desilo u Gradačcu. Naporsto, neko je odlučio ne samo da poništi drugo ljudsko biće, nego da mu dodatno uzme dostojanstvo time što će to javno emitovati. I čak ni to nije dovoljno da neko ima malo saosećanja sa tom ženom koja je ubijena i detetom koje će, sasvim je izvesno vući traumu do kraja života. To je ono što me rani na ljudskom nivuo. Ja pišem na mrežama o svemu tome i onda se javi neki momak koji kaže da smo histerične i nismo staložene. To me stvarno ljudski taklo, kako je moguće da neko ne oseti bol drugog ljudskog bića. Ne mislim da su muškarci i žene dva zaraćena tabora, ali prosto ne mogu da verujem kako je moguće da ne postoji iole saosećanja u ovoj situaciji i onda me to rastuži. Verujem da postoji određeni broj muškaraca i žena koji promene svoje mišljenje zbog stvari koje govorimo, ali ovaj deo koji toliko nonšalantno govori tako grozne stvari u situacijama koje pomeraju granice mogućeg i ne pokaže ni malo saosećanja, to me onako baš ljudski pogodi.“
