Foto: AFP
Tokom leta 2019. učestvovao sam u istraživanju Sirijskog arhiva o napadima na medicinske ustanove u Siriji, koju je Lancet opisao kao „najopasnije mesto na svetu za zdravstvene radnike“. Sirijski arhiv je verifikovao 410 slučajeva bombardovanja bolnica i pouzdano identifikovao počinioce 252 napada. Devedeset odsto od toga bila su dela bombardovanja iz vazduha koja su počinile Asadove snage i njihovi saveznici, posebno rusko vazduhoplovstvo. Sistematsko ciljanje bolnica bila je jedna od njihovih najokrutnijih taktika, sredstvo za depopulaciju opozicionih područja.
Ne postoji veća asimetrija moći od situacije kada vazdušno bombardovanje civilnih oblasti vrše državne snage. Sirijski arhiv je odlučio da bi najefikasniji put do krivičnog gonjenja bila istraga bombardovanja bolnica. (Jemenski arhiv, pridruženi projekat, dokumentovao je 133 napada na bolnice i medicinske ustanove u Jemenu između 2014. i 2019. godine, od kojih je 72 izvršila koalicija predvođena Saudijskom Arabijom, koju su naoružavale i pomagale SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo.) Prema međunarodnom pravu, bolnice i medicinsko osoblje su „zaštićeni objekti“. Pošto je Sirija i za novinare bila najopasnije mesto na svetu – prvo zato što je država proterala strane dopisnike iz zemlje; drugo, zato što su novinare otimale i ubijale militantne grupe – istraga se u velikoj meri oslanjala na snimke koje su, uz znatan rizik, proizveli medijski aktivisti i pripadnici hitnih službi.
Za istražitelje, to je bila i šansa i ograničenje. Sadržaj koji generišu korisnici – kao što su video snimci snimljeni pametnim telefonima i postavljeni na Jutjub – mogao bi da postane novi oblik dokaza za odgovornost država prema međunarodnom pravu, što bi bio korak sličan uvođenju državnih dokumenata kao dokaza u Nirnbergu. Istražitelji su se nadali da će ova nova vrsta dokaza – koje su proizveli obični građani koristeći jeftinu i pristupačnu tehnologiju – demokratizovati međunarodno krivično pravo: „Više snimaka može značiti više pravde“, tvrdio je jedan advokat.
Istraga je imala političke, tehničke i pravne prepreke. Put ka međunarodnom krivičnom sudu u Hagu može biti blokiran vetom u Savetu bezbednosti; u slučaju Sirije, to su učinile Rusija i Kina. Ali postoje zaobilazna rešenja, kao što je krivično gonjenje u trećoj zemlji koja ima zakon o univerzalnoj jurisdikciji. Dvojici zvaničnika Asadovog režima koji su prebegli u Nemačku suđeno je u Koblencu i proglašeni su krivim za mučenje.
Sumnje u pouzdanost sadržaja koji stvaraju korisnici na društvenim medijima učinile su takve materijale neprihvatljivim dokazom na sudu, u slučaju da su i dalje bili dostupni: naime, posle napada na pariski klub Bataklan i džamije u Krajstčerču, zapadne vlade su izvršile pritisak na platforme društvenih medija da uklanjaju sadržaj koji može radikalizovati gledaoce. Međutim, aktivisti i istražitelji su nastojali da povrate i verifikuju podatke. Istražitelji u Sirijskom arhivu povezali su se sa platformama za povraćaj izbrisanih snimaka. Hitne službe u bombardovanim područjima pod kontrolom opozicije, opremljene su GoPro kamerama koje su automatski označavale snimak metapodacima kako bi odredile njegovu lokaciju, datum i vreme. Zahvaljujući radu drugih organizacija kao što je Međunarodni, nepristrasni i nezavisni mehanizam UN u Ženevi, podaci se arhiviraju tako da se očuva lanac dokaza.
Čak i kada je bilo moguće dokazati ne samo da se napad dogodio već i ko je verovatni izvršilac, u slučajevima bombardovanja iz vazduha bilo je gotovo nemoguće dokazati mens rea – da je delo počinjeno s namerom. Da je neki slučaj ikada stigao do suda, odbrana bi uvek mogla da tvrdi da je projektil greškom pogodio bolnicu, da je ona kolateralna šteta u napadu na obližnju zgradu u kojoj su bili smešteni militanti i stoga je bila legitimna meta. Tada bi tužioci morali da van razumne sumnje dokazuju za svaku okolnu zgradu da nije krila legitimni vojni cilj. To je praktično nemoguć zadatak.
Štaviše, medicinska ustanova je prema međunarodnom pravu zaštićeni objekat samo ako u njoj nisu smešteni borci ili oružje. Odbrana uvek može da tvrdi da bolnica u svojim prostorijama ima vojnu instalaciju – što je tvrdnja na koju se ruski portparoli uvek vraćaju kao odgovor na osudu medija ili UN.
Istraga Sirijskog arhiva prikupila je masu podataka koji pokazuju da su državne vazdušne snage bombardovale medicinske ustanove, često više puta. Ali obrazac ne dokazuje nužno nameru prema međunarodnom pravu. Libi Mekavoj, pravna savetnica Sirijskog arhiva, sačinila je predlog mogućeg pravnog dokaza namernog gađanja u slučaju da je medicinska ustanova pogođena dva puta uzastopno. Moglo bi biti i slučajeva u kojima vazduhoplovstvo nije gađalo samo objekat, već i hitne službe i lekare koji su se okupili na mestu prvog bombardovanja i bili pogođeni u drugom. Pravni koncepti koje je Mekavoj izrađivala kroz ove prostorno-vremenske kriterijume – višestruki ciljani napadi i uzastopni udari – mogli bi dokazati nijanse namere. Ali istraga nije uspela da iznese nedvosmislen slučaj, a verodostojnost ovakve vrste dokaza možemo proveriti samo na sudu.
Do sada nijedan od istraženih incidenata nije stigao do suda. Istraga je objavljena kao izveštaj na sajtu Sirijskog arhiva. Imamo mnogo snimaka, a pravde nema. Možda će se u budućnosti otkriti još dokaza: dokumenti, na primer, koji pokazuju da su piloti slušali naređenja da ciljaju medicinsku infrastrukturu, ili audio snimci koji dokazuju nameru.
Sumorna je pouka iz neselektivnog bombardovanja Gaze i ciljanja njenih bolnica. Tvrdi se da video snimci koje su objavili izraelska vojska i pridruženi zapadni novinari nakon kopnene invazije, prikazuju skladište oružja u bolnici Šifa. Teško da je to bio dokaz da se štab militanata nalazi ispod bolnice. Čak su i SAD ublažile svoj jezik i kasnije su bolnicu nazivale „komandnim i kontrolnim čvorištem“. Ali takve slike takođe mogu da onemoguće advokatima da dokažu van razumne sumnje da je bolnica trebalo da zadrži svoj zaštićeni status i da je zbog toga njeno ciljanje bilo nezakonito.
Između ograničenja međunarodnog prava i institucija, praktično je nemoguće krivično goniti države za bombardovanje bolnice – čak i uz obilje proverenih podataka koji utvrđuju ko je počinio delo. Istovremeno, režim međunarodnog prava dozvoljava da se vazdušno bombardovanje klasifikuje kao „proporcionalno“, „legitimno“, „saosećajno“, čak i „humanitarno“, bez obzira da li ga sprovodi Rusija, Sirija, Saudijska Arabija, Izrael ili bilo ko drugi. Uz istorijske i tekuće neuspehe u pozivanju država na odgovornost, države će nastaviti da bombarduju bolnice praktično nekažnjeno kako bi pokrenule raseljavanje civilnog stanovništva.
Stefan Tarnowski, London Review of Books
Prevela Milica Jovanović
