Foto: Predrag Trokicić
„Postoji beskrajna nada“, kaže nam Kafka, „ali ne za nas.“ Ovaj mistični epigram sasvim je prikladan za pisca čiji likovi teže naizgled ostvarivim ciljevima ali, na tragičan ili zabavan način, nikad ne uspevaju da im se približe. Čini mi se, međutim, da je u našem svetu koji brzo tamni jednako istinito i obrnuto: Nema nade, osim za nas.
Govorim, naravno, o klimatskim promenama. Borba da se obuzdaju globalne emisije ugljenika i da se planeta sačuva od topljenja ima sličnosti s Kafkinom fikcijom. Cilj je jasan već trideset godina, ali uprkos revnosnim nastojanjima, nismo mu se približili. Danas je naučno svedočanstvo stiglo do granice nepobitnog. Ako još niste napunili šezdeset godina, imate dobre izglede da budete svedoci radikalnog poremećaja života na Zemlji – masovne propasti useva, apokaliptičkih požara, ekonomija koje se urušavaju, epskih poplava, stotina miliona izbeglica iz regiona u kojima je život postao nemoguć zbog ekstremno visokih temperatura ili stalne suše. Onima ispod tridesete to je bezmalo zajamčeno.
Ako vam je stalo do ove planete i do ljudi i životinja koji na njoj žive, o tome možete razmišljati na dva načina. Možete se i dalje nadati da je katastrofa sprečiva i osećati sve veću potištenost ili gnev zbog neaktivnosti sveta. Ili možete prihvatiti dolazak katastrofe i početi ponovo da promišljate šta znači imati nade.
Čak i u ovo pozno doba na svakom koraku srećemo izraze nerealne nade. Ne prođe gotovo ni dan a da negde ne pročitam da treba „zasukati rukave“ i „spasti planetu“; da se problem klimatske promene može „rešiti“ ako prizovemo kolektivnu volju. Mada je ta poruka možda bila istinita 1988, kad je zaključak nauke postao sasvim nedvosmislen, količina ugljenika koju smo tokom poslednjih trideset godina ispustili u atmosferu jednaka je onoj koju smo emitovali u prethodna dva veka industrijalizacije. Činjenice su se promenile, ali poruka nekako ostaje ista.
Psihološki gledano, to poricanje ima smisla. Uprkos skandaloznoj činjenici da ću uskoro biti mrtav za sva vremena, živim u sadašnjosti, ne u budućnosti. Pošto mogu da biram između uznemirujuće apstrakcije (smrt) i utešnog svedočanstva mojih čula (doručak!), moj um više voli da se usredsredi na ovo drugo. Uz to, planeta je i dalje čudesno nedirnuta, još u suštini normalna – smenjuju se godišnja doba, dolazi nova izborna godina, pojavljuju se nove komedije na Netflixu – i još mi je teže da zamislim njen predstojeći kolaps nego da zamislim smrt. Druge vrste apokalipse, bilo religijske ili termonuklearne ili asteroidne, bar imaju binarnu urednost umiranja: u jednom trenutku svet je tu, u sledećem je zauvek nestao. Klimatska apokalipsa je, naprotiv, nekako aljkava. Ona će imati oblik sve težih kriza koje se haotično zaoštravaju dok civilizacija počinje da se kruni. Stvari će postati veoma loše, ali možda ne baš sasvim uskoro i možda ne za svakog. Možda ne za mene.
Nekad je poricanje, međutim, više plod kalkulacije. Odavno je poznato da je stav Republikanske stranke prema klimatskoj nauci pogrešan i štetan, ali poricanje je ušančeno i u progresivnoj politici ili bar u njenoj retorici. Zeleni New Deal, nacrt za neke suštinske predloge koji su izneti o tom pitanju, i dalje je formulisan kao naša poslednja šansa da izbegnemo katastrofu i spasemo planetu gargantuovskim projektima obnovljive energije. Mnoge grupe koje podržavaju te predloge koriste jezik „zaustavljanja“ klimatske promene ili podrazumevaju da još ima vremena da se ona spreči. Levica se diči time što, za razliku od političke desnice, sluša klimatologe, koji zaista dopuštaju mogućnost da je katastrofu teorijski moguće izbeći. Ali izgleda da mnogi ne slušaju pažljivo. Naglasak je na reči teorijski.
Naša atmosfera i okeani mogu apsorbovati ograničenu količinu toplote pre nego što se klimatska promena, intenzivirana raznim povratnim petljama, sasvim otme kontroli. Neki naučnici i predstavnici vlasti strahuju da bismo mogli preći tačku s koje nema povratka ako globalna srednja temperatura poraste za dva stepena Celzijusa (možda više od toga, a možda i manje). Međuvladin panel o klimatskim promenama (IPCC) kaže nam sledeće: da bismo ograničili porast temperature na manje od dva stepena, nije dovoljno da preokrenemo trend koji je vladao prethodne tri decenije. Morali bismo da svedemo globalne emisije ugljenika bezmalo na nulu tokom naredne tri decenije.
To je, u najmanju ruku, težak zadatak. On, uz to, pretpostavlja verovanje u proračune IPCC-a. Istraživanje opisano u časopisu Scientific American pokazuje da klimatolozi nimalo ne preteruju kad govore o klimatskoj promeni, već da zapravo potcenjuju njen tempo i težinu. Da bi projektovali porast globalne srednje temperature, naučnici se oslanjaju na složeno modeliranje atmosfere. Oni kroz superkompjutere propuštaju ogroman broj promenljivih da bi generisali, recimo, deset hiljada raznih simulacija za sledeći vek i da bi dobili „najbolje“ predviđanje porasta temperature. Kad naučnica predvidi porast temperature za dva stepena Celzijusa, ona navodi broj u koji je sigurna: temperatura će porasti za najmanje dva stepena, što znači da će porasti znatno više.
Kao nenaučnik, ja obavljam nekakvo svoje modeliranje. Propuštam kroz svoj mozak razne buduće scenarije, uzimam u obzir ograničenja ljudske psihologije i političke stvarnosti, uračunavam stalni rast globalne energetske potrošnje (dosad su uštede ugljenika ostvarene korišćenjem obnovljive energije bile više nego poništene sve većom tražnjom potrošača) i brojim scenarije u kojima kolektivna akcija uspeva da odvrati katastrofu. Ti scenariji, koje izvlačim iz preporuka upravljača i aktivista, imaju neke zajedničke nužne uslove.
Prvi uslov je da svaka zemlja koja spada među najveće svetske zagađivače uvede drakonske mere, zatvori dobar deo svoje energetske i transportne infrastrukture i potpuno preoblikuje svoju ekonomiju. Po jednom tekstu koji je nedavno objavljen u časopisu Nature, ako postojeća globalna infrastruktura bude funkcionisala do kraja svog normalnog veka, njena emisija ugljenika premašiće celu našu „dopuštenu“ emisiju – ona će ispustiti sve gigatone ugljenika koji se mogu ispustiti a da se ne pređe prag katastrofe. (U tu procenu nisu uključene hiljade novih energetskih i transportnih projekata koji su u planu ili se već grade.) Da bismo ostali u granicama dopuštene emisije, morala bi se dogoditi intervencija odozgo nadole ne samo u svakoj zemlji već i širom svake zemlje. Pretvaranje Njujorka u zelenu utopiju neće ništa vredeti ako Teksas nastavi da pumpa naftu i vozi kamionete.
Pored toga, mere u tim zemljama morale bi biti dobro smišljene. Ogromne svote državnog novca morale bi se trošiti bez rasipanja, a ne za fatiranje pogrešnih džepova. Ovde je korisno prisetiti se da je direktiva Evropske unije o povećanju proizvodnje biogoriva ubrzala krčenje šuma u Indoneziji radi stvaranja plantaža uljane palme, ili da od američkih subvencija za gorivo od etanola nije imao koristi niko osim proizvođača kukuruza. I jedno i drugo zvuče kao kafkijanske šale.
Na kraju, ogroman broj ljudskih bića, među njima i milioni Amerikanaca koji mrze vladu, morali bi da prihvate velike poreze i ozbiljno potkresivanje svog životnog stila bez roptanja. Morali bi da prihvate stvarnost klimatskih promena i da veruju u ekstremne mere koje se preduzimaju radi njihovog suzbijanja. Ne bi smeli da odbacuju činjenice koje im se ne sviđaju kao lažne vesti. Morali bi da se odreknu nacionalizma i klasnih i rasnih netrpeljivosti. Morali bi da se žrtvuju za udaljene ugrožene zemlje i udaljene buduće generacije. Morali bi stalno da se užasavaju od sve toplijih leta i sve češćih prirodnih katastrofa, a ne da se na njih navikavaju. Svakog dana, umesto da razmišljaju o doručku, morali bi da razmišljaju o smrti.
Nazovite me pesimistom ili me nazovite humanistom, ali ja ne vidim da bi se ljudska priroda mogla suštinski promeniti u skorije vreme. Mogu da propustim deset hiljada scenarija kroz svoj model, ali ni u jednom od njih ne vidim da se ispunio cilj: sprečavanje da temperatura poraste za dva stepena.
Sudeći po nedavnim anketama javnog mnjenja, koje pokazuju da većina Amerikanaca (među njima i mnogi republikanci) s pesimizmom gleda na budućnost planete, i po uspehu uznemirujućih knjiga kakva je Nenastanjiva zemlja (The Uninhabitable Earth) Davida Wallace-Wellsa, nisam samo ja došao do tog zaključka. Ali i dalje postoji otpor prema njegovom širenju. Neki klimatski aktivisti tvrde da bi javno priznanje da se taj problem ne može rešiti obeshrabrilo ljude da preduzmu bilo kakvu vrstu aktivnosti koja vodi poboljšanju. Ta računica mi izgleda ne samo patronizirajuće, već i nedelotvorno kad se imaju u vidu njeni neznatni rezultati do danas. Aktivisti koji tako razmišljaju liče mi na verske vođe koji strahuju da se ljudi ne bi zamajavali dobrim ponašanjem kad im ne bi bilo obećano večno spasenje. Po mom iskustvu, nije tačno da nevernici vole svoje bližnje manje nego vernici. I onda se pitam: šta bi se moglo dogoditi kad bismo govorili istinu umesto da poričemo stvarnost?
Pre svega, čak i ako se više ne možemo nadati da ćemo izbeći porast temperature za dva stepena, još postoje jaki praktični i etički razlozi za smanjenje emisija ugljenika. Gledano na duže staze, verovatno nije važno za koliko ćemo prebaciti ta dva stepena; čim se pređe tačka s koje nema povratka, svet će se dalje sam preobražavati. Na kraći rok, međutim, polumere su bolje od odsustva mera. Svođenje emisija ugljenika na polovinu sadašnjih trenutno bi usporilo zagrevanje i donekle odložilo dostizanje te tačke. Najstrašnija stvar u vezi s klimatskom promenom je brzina kojom ona napreduje; gotovo svakog meseca biva oboren neki temperaturni rekord. Kad bi rezultat kolektivnog delovanja bio malo manji broj razornih uragana ili makar nekoliko dodatnih godina relativne stabilnosti, bio bi to cilj vredan truda.
U stvari, takvo delovanje bilo bi vredno truda čak i kad ne bi imalo nikakav rezultat. Ne štedeti neko konačno prirodno bogatstvo iako su odgovarajuće mere dostupne i nepotrebno ispuštati ugljenik u atmosferu iako znamo šta joj on radi, prosto je pogrešno. Mada savesno ponašanje pojedinca ima nulti efekat na klimu, to ne znači da je ono besmisleno. Pred svakim od nas je etički izbor. U vreme protestantske reformacije, kad je „kraj sveta“ bio samo ideja, a ne strašna konkretna pretnja kao danas, ključno doktrinarno pitanje bilo je da li treba raditi dobre stvari zato što će te to odvesti u raj ili ih treba raditi prosto zato što su dobre – naime, dok je raj samo znak pitanja, znaš da će ovaj svet biti bolji ako svako bude tako postupao. Mogu da poštujem planetu i da brinem o ljudima s kojima je delim čak i kad ne verujem da će me to spasti.
Štaviše, lažno verovanje u spasenje može biti vrlo štetno. Ako istrajavate u veri da se katastrofa može sprečiti, obavezujete se da se uhvatite u koštac s ogromnim problemom koji uvek treba da bude svačiji daleko najvažniji prioritet. Jedna posledica je, začudo, neka vrsta samozadovoljstva: ako glasate za zelene kandidate, vozite se biciklom na posao, izbegavate putovanja avionom, možete se osećati kao da činite sve što je u vašoj mogućnosti za jedan cilj vredan truda. S druge strane, ako prihvatite realnost da će se planeta uskoro pregrejati do te mere da će to ugroziti civilizaciju, ima mnogo više stvari koje biste mogli da radite.
Naša sredstva nisu beskonačna. Čak i ako stavimo najveći ulog na nešto što nije mnogo verovatno, recimo u smanjivanje emisija ugljenika u nadi da će nas to spasti, nije mudro uložiti sve. Svaka milijarda dolara potrošena na vozove velikih brzina, koji su možda pogodni za Severnu Ameriku a možda i nisu, nije potrošena na pripreme za katastrofe, podršku poplavljenim zemljama ili buduću humanitarnu pomoć. Svaki megaprojekat obnovljive energije koji uništava neki živi ekosistem – program „zelene“ energije koji se sad sprovodi u nacionalnim parkovima Kenije, ogromni hidroelektrični projekti u Brazilu, građenje solarnih farmi na velikim prostorima – podriva otpornost prirodnog sveta, koji se već bori za život. Iscrpljivanje zemljišta i vode, preterana upotreba pesticida, pustošenje svetskih lovišta ribe – kolektivna volja je neophodna i za sve te probleme, a za razliku od problema ugljenika, njihovo rešavanje je u našoj moći. Bonus bi bio to što mnoge niskotehnološke aktivnosti konzervacije (obnavljanje šuma, održavanje površina pod travom, jedenje manje mesa) mogu da smanje naš ugljenični otisak u istoj meri kao i velike industrijske promene.
Sveopšti rat protiv klimatskih promena imao bi smisla samo ako bi se mogao dobiti. Kad prihvatite da smo ga već izgubili, druge vrste aktivnosti poprimaju više smisla. Neposredan primer umesnih aktivnosti je pripremanje za požare, poplave i izbeglice. Katastrofa koja nam lebdi nad glavom povećava hitnost gotovo svih aktivnosti na popravljanju sveta. U vremenima rastućeg haosa ljudi traže zaštitu u tribalizmu i oružanim snagama umesto u vladavini zakona, a naša najbolja odbrana protiv te vrste distopije je održavanje funkcionalnih demokratija, funkcionalnih pravnih sistema i funkcionalnih zajednica. U tom smislu, svako kretanje ka pravednijem i uljudnijem društvu sad se može smatrati važnom klimatskom aktivnošću. Obezbeđivanje pravednih izbora je klimatska aktivnost. Borba protiv krajnje imovinske i dohodovne nejednakosti je klimatska aktivnost. Ukidanje mašina za proizvodnju mržnje na društvenim medijima je klimatska aktivnost. Uspostavljanje humane imigracione politike, zalaganje za rasnu i rodnu ravnopravnost, promovisanje poštovanja zakona i njegovog nametanja, podržavanje slobodne i nezavisne štampe, oslobađanje zemlje od oružja – sve su to značajne klimatske aktivnosti. Da bismo preživeli sve veće temperature, potrebno je da svaki sistem, prirodni kao i ljudski, učinimo što zdravijim i snažnijim.
A tu je i pitanje nade. Ako vaša nada u budućnost počiva na preterano optimističnom scenariju, šta ćete raditi za deset godina, kad taj scenario postane neostvariv čak i u teoriji? Potpuno dići ruke od planete? Da se poslužim savetom finansijskih planera: sugerisao bih vam ulaganje u uravnoteženiji portfelj nada, tako da se u njemu nađu i one dugoročne i one kratkoročne investicije. Lepo je boriti se protiv ograničenja ljudske prirode u nadi da ćemo tako ublažiti najgore, ali je jednako važno voditi manje, pretežno lokalne bitke u kojima postoji realnija nada u pobedu. Nastavite da radite prave stvari za planetu, ali takođe nastavite da spasavate ono što konkretno volite – neku zajednicu, instituciju, mesto u prirodi, ugroženu vrstu – i radujte se malim uspesima. Svako dobro delo koje učinite danas sredstvo je protiv toplije budućnosti, ali ono što zaista ima smisla jeste činjenica da je takvo ponašanje dobro danas. Sve dok budete imali nešto da volite, imaćete čemu da se nadate.
U Santa Kruzu, gradu u kom živim, postoji organizacija po imenu Bašta za beskućnike (Homeless Garden Project). Na maloj farmi u zapadnom delu grada, projekat nudi beskućnom stanovništvu grada radna mesta, obuku, podršku i osećanje pripadništva zajednici. On ne može da „reši“ problem beskućništva, ali menja živote, jedan po jedan, već bezmalo trideset godina. Izdržavajući se prodajom organskih proizvoda, on daje širok doprinos revoluciji u našem razmišljanju o ljudima u nevolji, zemlji od koje zavisimo i prirodnom svetu oko nas. Tokom leta, kao član programa poljoprivrede uz podršku zajednice, uživam u njegovom kelju i jagodama, a ujesen – zato što je zemlja živa i nezagađena – male ptice selice nalaze hranu u njegovim brazdama.
Možda će doći vreme, i to možda ranije nego što iko od nas želi i da pomisli, kad će sistem industrijske poljoprivrede i globalne trgovine pući i kad će beskućnika biti više nego onih koji imaju krov nad glavom. U tom trenutku tradicionalna lokalna poljoprivreda i snažne zajednice više neće biti puke liberalne fraze. Ljubaznost prema bližnjima i poštovanje prema zemlji – zdravo tlo koje nas hrani, mudro upravljanje vodom, briga o oprašivačima – imaće suštinsku ulogu u krizi i u svakom društvu koje je preživi. Projekat kao što je Bašta za beskućnike nudi mi nadu da bi budućnost, koja će nesumnjivo biti gora od sadašnjosti, na neki način mogla biti i bolja od nje. Ali mi pre svega daje nadu za današnjicu.
Jonathan Franzen, The New Yorker
Prevela Slavica Miletić
