Foto: Predrag Trokicić
Na porast autokratije u nekoj zemlji ukazuje porast broja peticija kojima građani pokušavaju da skrenu pažnju na neke sporne odluke vlasti ili na medijske kampanje koje se vode protiv pojedinaca. Najnovija hajka protiv Dinka Gruhonjića, novinara i profesora iz Novog Sada, potvrdila je postojanje jake sprege između navijača, dela akademske zajednice, naprednjačke vlasti i ruskog političkog uticaja, koja u Srbiji funkcioniše kao besprekorni mehanizam odmazde i progona. On se aktivira uvek kada u fokus javnosti dospe neko ko ima drugačije političke stavove u odnosu na one koji su proklamovani na Andrićevom vencu. Takođe, ovaj mehanizam se pokreće i kada neko od akademskih predstavnika vladajuće ideologije treba da napreduje u struci.
Najbolji primer je angažovanje ovog ideološkog aparata prilikom imenovanja dr Miloša Kovića u zvanje redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tom prilikom, bio je angažovan najširi spektar aktera ovog mehanizma: od Dimitrija Rogozina – direktora Roskosmosa, preko univerzitetskih profesora, KUD-ova sa Kosova do navijača koji su javno demonstrirali na tribinama stadiona i ispred Filozofskog fakulteta, zalažući se za odbranu vrhunske naučne misli u Srbiji. Jednostavno, nisu mogli da podnesu da „naše studente uče samo NATO-istoričari“. Dakle, jedan od retkih „srpskih istoričara“, koji „ne lajkuje statuse sa afirmativnim NDH sadržajima“, zapravo je dr Miloš Ković, svedok odbrane ratnog zločinca Ratka Mladića u Hagu. Očigledno, garant istorijske objektivnosti za većinu univerzitetskih profesora istorije njegovog kova predstavlja bliskost sa ratnim zločincima i njihovom interpretacijom recentne prošlosti. U glavne generatore ovakvog viđenja prošlosti spadaju pre svega autentični proizvođači građe za proučavanje povesti: generali i haški osuđenici, koji su se nakon ratova latili pisanja. Među njima je i general Nebojša Pavković čija je biografija u dva toma simbolično objavljena i promovisana ovog marta u većim gradovima u Srbiji (Miodrag Jevtić, Neraskidiva karika, izdavač nepoznat). S druge strane, istoričari koji pokušavaju kritički da promisle prošlost, izvan narativa Šljivančanina, Lazarevića, Pavkovića i Šešelja – spadaju u „NATO-istoričare“ i kao takvi ne bi trebalo da imaju posla u obrazovanju. Ovo je jasan stav srpskih vlasti. Takođe, ovo je direktiva ruskih vlasti. BIA i FSB su usaglašeni u delovanju na terenu kada je u pitanju progon nepoćudnih „NATO-elemenata“.
Isti je slučaj i sa novinarima, što pokazuje aktuelna kampanja protiv Dinka Gruhonjića ali i Ane Lalić Hegediš, predsednice Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Kao glavni krimen Dinka Gruhonjića, uzeto je njegovo ime, koje je smetalo režimu i prethodnih godina, kada su mu tabloidni mediji nadenuli kodno ime „Sabahudin“, čime su sugerisali „neprijateljsko“ delovanje ovog novinara koji se već godinama nalazi na udaru vlasti. Od časa kada je Gruhonjić, na jednoj tribini u okviru Rebede festivala u Dubrovniku 2023. napravio šalu na svoj račun, pitajući se zašto su mu nadenuli ime Sabahudin kada su već mogli da iskoriste njegovo ime Dinko, koje bi mogli da vežu za Dinka Šakića, do aktiviranja mehanizma za progon proteklo je godinu dana. Zbog čega? Naime, nakon poslednjeg Rebede festivala početkom marta ove godine, koji je u zvaničnoj Srbiji prepoznat kao poligon „antisrpske propagande“, na kom su učestvovale Ana Lalić Hegediš i Aida Ćorović, pokrenuta je medijska kampanja protiv pomenutih učesnica, ali pre svega protiv Dinka Gruhonjića; za tu priliku je sa Telegrama plasiran montirani video u kome je Gruhonjićevo poigravanje vlastitim imenom u mreži ideoloških diskriminacija u Srbiji, predstavljeno kao njegovo hvaljenje imenom koje je isto kao ime zapovednika logora Jasenovac. Bilo je to dovoljno za pokretanje velike bure kod nacionalističkih udruženja koja su nastavila ovu propagandu na terenu, ispisujući pretnje smrću na zidu zgrade u kojoj Gruhonjić živi. Studentski parlament, pod kontrolom SNS-a, pokrenuo je kampanju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, uloživši ultimatum za uručenje otkaza profesoru Gruhonjiću zbog njegovog navodnog govora mržnje. Budući da njihov ultimatum nije usvojen do 28. marta, oni su najavili danonoćnu blokadu Filozofskog fakulteta, „ogorčeni“ zbog prisustva „NATO – (vanrednog) profesora“ na Odseku za medijske studije.
Dan ranije, ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu održan je skup podrške pod nazivom „Protiv progona nastavnika i za očuvanje akademskog integriteta i autonomije“. Sa tog skupa mogle su se čuti reči upozorenja zbog toga što je vlast ovom kampanjom prekoračila crvenu liniju autonomije univerziteta, ali ona je pre toga prekoračena mnogo puta. Setimo se samo imenovanja Dragoslava Bokana u Savet Filološkog fakulteta, lažnog akademika na Filozofskom fakultetu u Beogradu, setimo se intervencije države preko uličnih falangi povodom zvanja dr Miloša Kovića. Građani i studenti su reagovali svaki put, potpisivane su peticije ali sve je ostalo bez rezultata. Mržnja koja se generiše duboko u institucijama države, pre svega u Predsedništvu i Skupštini, a potom i u ministarstvima, distribuira se kapilarno sve do falangi na ulicama. Njen krajnji rezultat vidljiv je i danas u blokadi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Slučaj Dinka Gruhonjića opominje da bi ovako uspostavljen mehanizam unutrašnje kontrole obrazovnih institucija mogao da se iskoristi uvek kada neko pokuša da iskorači iz bezbedne zone autocenzure, koja se razvila kao prateći segment državne cenzure, prisutne ne samo u medijima, već i u nauci i književnosti. Tako bi moglo i najavljeno popunjavanje redova u SANU da bude potpomognuto istim mehanizmom, jer su režimski tabloidi već ciknuli od sreće kada su se među predlozima pojavila dva najvažnija imena agenata srpsko-ruskog mehanizma za ideološko upravljanje sistemom: dr Miloša Kovića i dr Slobodana Antonića. Nema sumnje da će oni ući u Akademiju. Ali isto tako, mehanizam će nastaviti da radi na progonu demokratski nastrojenih pojedinaca.
