foto: Vedran Bukarica
Napad na Trampov život dramatično je pojačao ovaj osećaj krize. Užasna provala nasilja u kampanju donela je sa sobom bauk demokratije koja se pretvara u građanski rat.
Mi koji ne živimo u Americi nekad smo žarko priželjkivali da damo svoj glas na američkim izborima. Oduvek su delovali dramatično i bivali manje predvidivi, a teatralniji i konsekventniji od bilo čega što bi naše demokratije bile u stanju da serviraju – da ne pominjem sukcesiju gerijatrijskih lidera u starom Sovjetskom Savezu, nameštene izbore u Rusiji danas ili prigušene kongrese Komunističke partije Kine.
Tako su 2008. godine, na primer, mnogi u svetu navijali za Baraka Obamu – baš kao što su nekad sanjali o putovanju u svemir. Ili 2020. godine, kada se širom sveta „glasalo“ o ishodu Trampove kampanje za reizbor.
Ovo bi, međutim, mogla biti godina u kojoj američki izbori konačno gube svoju magiju. Novembarsko glasanje verovatno će biti najvažniji izbori u prethodnih nekoliko generacija. Ali kada razgovaram sa ljudima van SAD, više ih ne čujem kako maštaju o učešću na jedinim stvarno važnim izborima. Komentatori širom sveta s pravom kažu da se Amerika suočava sa dramatičnom odlukom. Ali nešto se promenilo. Gledano izdaleka, kontrast između Bajdena i Trampa ne izgleda tako oštro kao nekada. Ljudi vide samo dva stara momka koji su bili nepopularni predsednici.
U svom nedavnom tekstu koji je izazvao mnogo diskusija, istoričar Najl Ferguson kaže da poređenja između današnje gerontokratske politike u Americi i poslednjih godina Sovjetskog Saveza, mada mogu biti varljiva, ipak pružaju značajne uvide. U pravu je: poređenja nisu predviđanja već upozorenja.
Vašington 2024. svakako nije Moskva kasnih osamdesetih. Američka ekonomija je jaka, američka vojska je zastrašujuće silna, i ljudi su još uvek spremni da rizikuju svoj život da bi došli u Ameriku. Ipak, ukazuje se konsenzus da je, kao što se to dogodilo pred kraj Sovjetskog Saveza, američko društvo u krizi, a američka moć u opadanju.
U odsustvu neke dramatične promene, SAD i njihov globalni uticaj mogli bi biti najveći gubitnik ovih izbora. Što više Amerika deluje zahvaćena krizom i opasna – a pucnjava u Pensilvaniji prošlog vikenda samo će doprineti tome – zemlji je više potreban predsednik koji je u stanju ne samo da govori o budućnosti, već i da je predstavlja.
Leonid Brežnjev, generalni sekretar sovjetske komunističke partije, umro je 1982, u 75. godini. Kao i mnoge njegove kolege iz Politbiroa, bio je star i bolestan. Zamenio ga je šef KGB-a Jurij Andropov koji je imao ambiciju da obnovi, ili bar disciplinuje sovjetski režim. Ali i on je bio star i nemoćan, i umro je samo 15 meseci pošto je preuzeo dužnost.
Andropova je nasledio 73-godišnji Konstantin Černjenko. Ne zna se šta je Černjenko hteo da uradi, jer je i on preminuo samo godinu dana kasnije. Kada je 1985. na vlast došao Mihail Gorbačov, najmlađi član Politbiroa, obnova režima postala je nemoguća misija.
Bio sam u svojim dvadesetim kada se sve to dešavalo i moj pogled na komunistički režim i njegovu budućnost oblikovala je serija sahrana. Sovjetski Savez je praktično izdahnuo od iscrpljenosti čekanja u redu na oproštajima od svojih lidera.
Naredni meseci će oblikovati pogled na američku demokratiju i mladih i starih, i američkih građana i stranaca. Magija demokratije leži u njenoj sposobnosti obnavljanja i samokorekcije. U tom smislu, ni Bajdenova ni Trampova pobeda ne obećavaju susret sa budućnošću. Bajden je plemeniti branilac sveta koji je nestao, dok Tramp, nažalost, osvetu smatra veličinom.
Bajdenov tabor mora da shvati da je, u trenucima kao što je ovaj, veći rizik ne rizikovati. Ako ljudi više ne očekuju da se demokratija može promeniti u trenutku krize, ona će izgubiti svoju najvažniju prednost u odnosu na nedemokratske režime.
Prevela: Milica Jovanović
