Foto: Milomir Kovačević Strašni
Krv Paščeća
Uf, što vi Crnogorci umijete prokleti!
Imao sam komšiju, laka mu zemlja, bio je čovjek –
koliko možeš viknuti! Otkud ga znam – vazda
svakome na raspolaganju, taman k’o vazduh! Vi Crnogorci,
zbilja, ni u zlu ni u dobru, ne umijete
a da ne pretjerate!
Padaju granate. Svi mi što nas je podrumu –
psujemo i kunemo. Nekad je milina čuti.
Umije to naš svijet. Nekad se sjetim i tebe:
što nije Markan ovdje, da ovo blago zapiše!
Jer, dok si dolje, čini ti se da ćeš sve upamtiti.
A kad stanu granate, i ti iz onog mraka
na božji dan iziđeš, gotovo sve ti se izbriše.
Evo ti najbolje psovke koju sam u ratu čuo
na račun bjesnika s Durmitora: Jeb’o on svoga
babe svatove, pa ovariso na mladu!
Svi mi psujemo i kunemo, a moj komšija – jok.
Ma šta ih imaš kleti? Što ih više kunemo,
od toga njima, prijatelju, kika sve više raste!
Znam ti ja njih odlično. Ćer’o sam ja to,
prijatelju, čak do Zidanog mosta. Ako mu ide,
to digne glavu, preniska mu nebesa, a čim
dobije po kokardi, skljoka se u nužnik.
Dobro znam te delije s mrtvačkom glavom
na barjaku. Kičmu im treba slomiti.
Mani kletve i psovke.
A počeo je, i on, da kune i da psuje kad je granata –
sigurno pamtim još – onu djecu s Bistrika iskasapila.
Pa kad smo čuli da je jedan od onih očeva svoju
curicu – to što je od nje ostalo – poznao jedino po
šakama, e tad je i moj komšija otčepio:
Radovane, veli, jebem ti krrv paščeću! Radovane,
veli, dabogda se rraspadao od živih rrana,
I prrobo od svačega što god je na svijetu,
a ni u čemu ne mogo lijeka naći, ni ti, ni tvoje
praunuče, veli.
E jest’ ga vi Crnogorci kunete dabogsačuva.
Kad vi stanete nekome proklinjati i žive i mrtve
i nerođene, insanu ništa ne preostaje
do da se sav naježi. Od miline!
Marko Vešović
