Početkom marta, poznata palestinsko-izraelska profesorka Nadira Šalhub-Kevorkijan učestvovala je u podkastu „Ulica Makdisi“ koji vode Karim, Sari i Usama Makdisi, trojica palestinsko-američkih profesora koji su takođe i braća. Razgovarali su više od sat vremena kada je Karim najavio poslednje pitanje. Želeo je da zna šta Šalhub-Kevorkijan misli o izveštaju koji je nedavno objavio Specijalni predstavnik Ujedinjenih nacija za seksualno nasilje u sukobu, a u kojem se zaključuje da postoje „razumne osnove da se veruje“ da je seksualno nasilje, uključujući silovanje i grupno silovanje, bilo deo Hamasovog napada 7. oktobra 2023.
Malo je onih koji su kvalifikovaniji da odgovore na to pitanje od Šalhub-Kevorkijan, kriminološkinje i feminističke naučnice koja je napisala nekoliko knjiga o srodnim temama, uključujući i onu o nasilju nad ženama tokom rata. Šalhub-Kevorkijan je govorila sa uverenjem i pažnjom. Stavila je seksualno nasilje 7. oktobra u istorijski kontekst. „Silovanja, zlostavljanja, seksualno zlostavljanje, grupna silovanja – to se uvek dešavalo u ratnim vremenima“, rekla je ona. „Uvek se dešavalo.“ Ona je pisala o ovoj široj istoriji, rekla je, i pisala je o jevrejsko-izraelskim vojnicima koji su još 1948. koristili seksualno nasilje nad Palestincima. „Zlostavljanje i seksualno zlostavljanje se dešavaju“, rekla je ona. „A ne bi trebalo da se dešavaju. I nikada to neću prihvatiti, bilo kod Izraelaca, bilo kod Palestinaca, ne u moje ime.“
Govorila je kao Palestinka. Zatim je govorila kao feministkinja: „Ne saslušavam žrtve silovanja. Ako žena kaže da je silovana, verujem joj. Nisu mi potrebni dokazi i ne želim da proveravam činjenice, da budem iskrena. To je moje mišljenje.“
Ali žene koje su bile izložene seksualnom nasilju 7. oktobra većinom su mrtve. Neće izneti svoja svedočenja. Izraelska vlada je ta koja je širila priče o silovanju, za koja je tvrdila da su bila rasprostranjena, sistematska i posebno brutalna 7. oktobra. „Tela žena se koriste kao političko oružje“, rekla je Šalhub-Kevorkijan. „Ako se to dogodilo, ne u moje ime. Ako se to nije dogodilo, sramota je za državu da koristi ženska tela i seksualnost da promoviše političke agende, da promoviše dalja oduzimanja zemlje, da promoviše dalja ubistva, da promoviše zlostavljanje i silovanje.“ Izrael je, podsetila je slušaoce, „veoma nepoštena država“. Kao da stvarni zločini 7. oktobra – kada je ubijeno skoro hiljadu i dve stotine ljudi – nisu bili dovoljni, izraelski propagandisti su promovisali zastrašujuće fikcije, poput tvrdnje da su borci Hamasa odsecali glave izraelskim bebama. Sada su promovisali priče o seksualnom nasilju – užasnom, sumanutom, grotesknom seksualnom nasilju. A ipak, Šalhub-Kevorkijan je ponovila: „Ako su se takve stvari dogodile, ne u moje ime. Ja to nikada neću prihvatiti.“ (Hamas je negirao da su njegovi borci počinili seksualno nasilje.)
Kao Palestinka i protivnica izraelske vojne kampanje u Gazi, Šalhub-Kevorkijan je znala da se izlaže riziku: posle 7. oktobra palestinski državljani Izraela podvrgnuti su ekstremnoj kontroli. Mnogi od onih koji su govorili o pokolju u Gazi su otpušteni ili suspendovani; neki su uhapšeni. Šalhub-Kevorkijan je redovna profesorka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, najprestižnijoj visokoškolskoj ustanovi u Izraelu. Njen rad je osvojio međunarodna priznanja. Ali kolege su je izbegavale jer je koristila reč „genocid“ da opiše ubijanje palestinskih civila u Gazi. U podkastu se ogradila – „ako se to dogodilo, ne u moje ime“ – ali izraelska publika je izgleda reagovala na „ako“. Čulo se da Šalhub-Kevorkijan sumnja u izveštaje. Danas je u Izraelu to jednako izdaji. Podkast je objavljen u subotu; sledećeg utorka, univerzitet ju je suspendovao.
Pojedini profesori Hebrejskog univerziteta, uključujući i one sa pravnog fakulteta na kom Šalhub-Kevorkijan predaje, izjasnili su se protiv suspenzije. Dva dana kasnije, suspenzija je povučena. Posle dve i po nedelje, Šalhub-Kevorkijan je pozvana na razgovor kod rektora. Ponovila je da ne sumnja da se seksualno nasilje dogodilo u sklopu napada Hamasa 7. oktobra. Manje od mesec dana kasnije, policija je došla u njenu kuću u starom delu Jerusalima, vezala joj lisice i odvela je u zatvor. „Profesorka Hebrejskog univerziteta uhapšena zbog sumnje da je Hamas počinio silovanja“, glasio je deo naslova u listu Times of Israel. Šalhub-Kevorkijan je noć provela u hladnoj ćeliji. Deo tog vremena joj je bio uskraćen pristup lekovima koje uzima za pritisak. Policajci su je bučno vređali.
Sledećeg dana, dvoje jerusalimskih sudija odbilo je zahtev policije da se Šalhub-Kevorkijan zadrži u pritvoru. Ipak, usledila su još dva naporna saslušanja. Dva meseca posle hapšenja, nije podignuta zvanična optužnica, ali je Šalhub-Kevorkijan obeležena ličnost. Njeno lice se može videti u svim medijima, a druga izjava koju je dala na podkastu – „Vreme je da se ukine cionizam“ – osvanula je na bilbordima u različitim delovima zemlje, što je taktika koju izraelska desnica koristi da zastraši neprijatelje. Mada je formalno vraćena na posao, od hapšenja je samo jednom kročila na fakultet, jer mnogi studenti nose oružje. Za ljude zabrinute za stanje akademske slobode – i slobode uopšte – u Izraelu, slučaj Šalhub-Kevorkijan možda je najekstremniji primer tekućeg obračuna protiv neslaganja. Za mnoge Izraelce, izrazi podrške koje je dobila iz inostranstva predstavljaju primer nečeg sasvim drugog: svet ne priznaje užase počinjene 7. oktobra, a naročito silovanja. Jedan slogan, koji se pojavljuje na protestnim plakatima, u dopisima za javnost i na sajtovima jevrejskih organizacija, sumira ovaj sentiment: „#MeToo osim ako si Jevrejka.“
***
Za žrtve rata ili terora, kao i za njihove porodice i prijatelje, nasilje takvih sukoba nije nalik bilo čemu što su ikada doživeli ili zamišljali. Ali za mnoge od onih koji su zaduženi za dokumentovanje rata – strane dopisnike, međunarodne organizacije za ljudska prava, agencije Ujedinjenih nacija – sukobi, kao i pokrivanje i dokumentovanje sukoba, prate poznate obrasce. Kada je reč o seksualnom nasilju, obrazac koji se često pojavljuje je sledeći: prve šokantne izveštaje prati negativna reakcija koja je često snažnija i strastvenija od reakcije na gotovo bilo koji drugi ratni zločin. Obično sledi period konfuzije, mutne svesti. To proizlazi iz prirode krivičnog dela, što posebno otežava dokumentovanje i, shodno tome, krivično gonjenje.
U proteklo vreme zabeležena su tri velika pokušaja da se dokumentuje seksualno nasilje koje se dogodilo 7. oktobra. Prvi izveštaj sastavilo je i objavilo u februaru izraelsko Udruženje kriznih centara za silovanje, a izraelska vlada ga je zatim distribuirala. U izveštaju se navodi da su dela seksualnog nasilja nad ženama, devojčicama i muškarcima bila „sistematska“ i da su na sličan način počinjena na više različitih lokacija. „Hamasovi teroristi su koristili sadističke prakse sa ciljem da pojačaju stepen poniženja i terora svojstvenog seksualnom nasilju“, navodi se u izveštaju. „Mnoga tela žrtava seksualnog nasilja pronađena su vezana i okovana. Genitalni organi i žena i muškaraca su bili brutalno osakaćeni, a u pojedinim slučajevima u njih je nabijeno oružje. Teroristi se nisu zaustavili na pucnjavi; takođe su noževima sekli i sakatili polne organe i druge delove tela.“
Izveštaj se oslanjao na medijske članke, televizijske izveštaje i poverljive informacije prikupljene od članica Udruženja. Težina izveštaja bila je u sistematizaciji, poređenju i mapiranju napada – metodama analize koje su autorima omogućile da identifikuju obrasce. Njegova slabost je bila u tome što je veliki deo dokaza bio iz treće i četvrte ruke, kao u slučaju medijskih naloga koji su citirali druge medijske naloge koji su citirali ljude koji su rekli da su bili svedoci napada. Istraživanje za izveštaj radila je (mada ga nije napisala) Hila Tov, istaknuta multimedijalna novinarka i aktivistkinja. Rekla mi je da je većina dokaza, na kraju krajeva, potekla od mrtvih tela, odnosno iz sećanja i tumačenja volontera koji su sakupljali tela, kao i od lekara koji su intervjuisali preživele.
Početkom marta, Pramila Paten, specijalna predstavnica generalnog sekretara UN-a za seksualno nasilje u sukobu, objavila je dvadeset i tri strane dug izveštaj zasnovan na misiji za utvrđivanje činjenica u Izraelu. Njena grupa je intervjuisala desetine ljudi, pregledala više od pet hiljada fotografija i više od pedeset sati video snimaka. Ipak, autori izveštaja su priznali da su se suočili sa brojnim izazovima, od kojih su neki tipični za svaki pokušaj dokumentovanja seksualnog nasilja: preživeli i očevici su bili suzdržani. Druge okolnosti, međutim, bile su specifične za događaje od 7. oktobra: većina žrtava je bila mrtva; njihova tela su sakupili volonteri bez forenzičke obuke, čiji je prioritet bio pravilna i brza sahrana (jevrejska tradicija nalaže da se mrtvi sahranjuju u roku od dvadeset četiri sata) a ne prikupljanje dokaza; mnoga tela su bila spaljena. U izveštaju se ipak zaključuje da „postoje razumne osnove da se veruje da se seksualno nasilje povezano sa sukobom dogodilo tokom napada 7. oktobra na više lokacija širom periferije Gaze, uključujući silovanje i grupno silovanje, na najmanje tri lokacije. Na različitim lokacijama napada 7. oktobra, tim misije je saznao da je pronađeno nekoliko potpuno golih ili delimično golih tela od struka naniže – uglavnom žena – sa vezanim rukama i upucano više puta, često u glavu. Iako posredan, takav obrazac svlačenja i sputavanja žrtava može ukazivati na neke oblike seksualnog nasilja“.
U aprilu je Haaretz, levičarski izraelski list čije izveštavanje o aktuelnom ratu čini redak primer, objavio tekst u kom se nastojalo prikupiti sve dostupne dokaze o seksualnom nasilju 7. oktobra. Analiza je bila u suprotnosti sa nekim od zaključaka iz izveštaja Udruženja kriznih centara za silovanje – naime, da su se silovanja dešavala svuda gde su bili prisutni borci Hamasa i da su silovanja bila namenjena javnosti. Haaretz je napomenuo da postoji malo dokaza da su se silovanja dešavala van muzičkog festivala Nova. Činilo se da su napadači počinili seksualno nasilje tamo gde nisu mogli biti viđeni. Takođe, čini se da nijedan od mnoštva video snimaka napada, uključujući one sa kamera koje su na odeći nosili Hamasovi borci, ne sadrži prizore silovanja. Desetak preživelih koji su se krili od napadača, međutim, reklo je da su videli seksualno nasilje, a još nekoliko je reklo da su čuli, ali nisu mogli da vide iz svojih skrovišta.
Izveštaj koji je objavio Haaretz bacio je sumnju na tvrdnje o sakaćenju genitalija. Policija, volonteri i mali tim forenzičara pregledali su stotine posmrtnih ostataka – pri čemu su forenzičari posebnu pažnju posvetili telima koja su pronađena potpuno ili delimično gola što bi ukazivalo na seksualno nasilje – i nisu našli dokaze sakaćenja genitalija. S druge strane, stotine žrtava su verovatno sahranjene bez forenzičkog pregleda. U analizi Haaretza takođe su demantovane dve priče koje su se najčešće ponavljale. U obe se pominju tela za koja su oni koji su ih prvi videli mislili da su bila izložena seksualnom nasilju.
Mnogo pre nego što je objavljen bilo koji od ova tri izveštaja, izraelska vlada je tvrdila da je seksualno nasilje bilo sistematsko. U kontroverznom tekstu objavljenom u Timesu prošlog decembra, neimenovani zvaničnici su rekli da „gde god su teroristi Hamasa udarili – na rejv, vojne baze duž granice sa Gazom i kibuce – bilo je brutalizovanja žena“. (Dužna sam da saopštim: sada pišem kolumne za Times.) U drugim medijima, zvaničnici su tvrdili da Hamasovi borci nisu postupali na svoju ruku: koristili su silovanje kao sredstvo ratovanja po naređenju svojih zapovednika. Ova načelna tvrdnja podigla je letvicu za sve istraživače koji su pokušali da dokumentuju zločine, zamenjujući pitanje „Da li se to dogodilo?“ pitanjem „Da li je bilo sistematsko?“ Kao rezultat, mada je svaki sledeći izveštaj bio bolje istražen i sveobuhvatniji – mučniji u neizbežnoj izvesnosti nasilja – takođe je nailazio na razočarenje onih koji su očekivali dokaze o sistematskim zločinima.
U martu, pošto su Ujedinjene nacije objavile svoje nalaze, izraelski ministar spoljnih poslova Izrael Kac je napao agenciju UN-a zbog, kako je tvrdio, pokušaja da potisne tvrdnje o seksualnom nasilju. Orit Suliceanu, izvršna direktorka Udruženja kriznih centara za silovanje, rekla mi je da je nezadovoljna što se u izveštaju UN-a navodi da njihova misija ne može da potvrdi da su sva dela seksualnog nasilja počinili borci Hamasa, a ne i drugi muškarci koji su dolazili kada je granica probijena. „Shvatila sam da je bilo gotovo nemoguće dobiti informacije“, rekla je Suliceanu. Ali, dodala je, „da se Holokaust dešava danas, oni bi tražili dokaze – a nije bilo načina da se dokaže šta se dogodilo“. Ručno oslikan plakat „#MeToo osim ako si Jevrejka“ stajao je u uglu njene kancelarije u Tel Avivu.
Izraelske vlasti imaju strateške razloge za tvrdnju da je seksualno nasilje bilo sistematsko. Planiraju da izraelsko pravosuđe procesuira Hamasove borce i komandante. Takođe se nadaju da će se liderima Hamasa suditi pred Međunarodnim krivičnim sudom. U maju je tužilac MKS Karim Kan zatražio naloge za hapšenje trojice lidera Hamasa – Jahje Sinvara, Mohameda Deifa i Ismaila Hanije – navodeći da su odgovorni za niz zločina protiv čovečnosti, uključujući „silovanje i druga dela seksualnog nasilja“. Kan je takođe zatražio naloge za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i njegovog ministra odbrane Joava Galanta, koje optužuje za niz ratnih zločina, uključujući izgladnjivanje civila u Gazi. Ali Kan nije optužio Izraelce za silovanje, što ih je možda još više motivisalo da pojačaju optužbe protiv Hamasa: koliko god nehumani bili izraelski načini vođenja rata, poruka je da su Hamasovi još gori. Ova kampanja demonizacije izazvala je kampanju poricanja: palestinski aktivisti i propalestinski mediji, uključujući nekoliko medija sa sedištem u SAD, nastoje da opovrgnu tvrdnje da je 7. oktobra bilo seksualnog nasilja.
***
Seksualno nasilje je kategorija zločina koja se izdvaja u miru i ratu. Šokantnije je od ubijanja, koje je, na kraju krajeva, normalno i često legalno u ratu. Istovremeno, takvo nasilje je očekivano: nikog ne iznenađuje da će ljudi pod uticajem povišenog adrenalina, naoružani muškarci kojima je zagarantovana nekažnjivost, silovati bespomoćne ljude. U tekstu iz 1993. za The New York Review of Books o seksualnom nasilju tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Džeri Lejber, jedna od osnivačica organizacije Helsinki Watch, koja je danas poznata pod nazivom Human Rights Watch, napisala je: „Kada je Bosna proglasila svoju nezavisnost 1992, bila je otvorena, ranjiva i nenaoružana, podložna napadima zaraćenih i teško naoružanih suseda.“ U bosanskom kontekstu, takođe, silovanje je izgledalo kao deo genocidnog projekta: srpski muškarci su navodno nameravali da Bosanke rađaju decu koja za njih ne bi bila bosanska.
Priče o seksualnom nasilju 7. oktobra su specifične za Izrael. Ali poteškoće u dokumentovanju takvih zločina postoje u svakom ratu. Neki istraživači su tvrdili – ili su instinktivno razumeli – da je svako telo koje je pronađeno nago ili skinuto od struka naniže, bilo telo žrtve neke vrste seksualnog nasilja. Ali ponekad se takvi zaključci ne mogu potkrepiti. Suliceanu mi je ispričala za jedan takav slučaj: tela mlade žene i njene majke pronađena su u odvojenim prostorijama njihove kuće; ćerkine pantalone su bile spuštene. Volonter verske organizacije ZAKA koja priprema tela za sahranu, izvestio je o zatečenom prizoru kao o okolnostima koje sugerišu da se tu dogodilo silovanje. Kasnije se ispostavilo da su pripadnici Izraelskih odbrambenih snaga sumnjali da je telo mlađe žene minirano i da su ga premestili u drugu prostoriju da bi ga pregledali.
Volonteri ZAKA postali su slučajni akteri priča o seksualnom nasilju od 7. oktobra. Možda su bili prvi koji su prijavili ono što su videli kao dokaz seksualnog nasilja, ali su u narednim mesecima bili okrivljeni za pogrešno tumačenje, pogrešno izveštavanje, pa čak i nenamerno narušavanje dokaza. U nekim slučajevima, izgleda da su prekrivali tela ili ih oblačili pre fotografisanja. Ponekad su bili tako šokirani onim što su videli da su njihova tumačenja pokretala jezive glasine. Jedan volonter je video telo žene koje je izgledalo kao da je rasporeno i pretpostavio da je žrtva bila trudna a da su napadači iz nje izvadili fetus. Potom je jedan video snimak, snimljen u drugoj zemlji i u neko potpuno drugo vreme, obišao svet na mrežama. (Dobila sam link pre nego što sam u proleće krenula u Izrael.) Izgledalo je da pokazuje zasecanje stomaka trudne žene. Čelnici volonterske organizacije su kasnije odbacili i video i izvorni izveštaj. Ali do tada su lažnu priču ponovili vladini zvaničnici i aktivisti za ljudska prava kao što je Kočav Elkajam-Levi, profesorka prava na Hebrejskom univerzitetu i zagovornica ženskih prava koja je ove godine dobila nagradu Izraela – najviše civilno priznanje u zemlji – za ulogu u širenju svesti o seksualnom nasilju 7. oktobra. (Elkajam-Levi je rekla da je, čim je saznala da je ZAKA opovrgla video, takođe povukla tvrdnje.)
Džeri Lejber je još 1993. godine napisala da je njena misija utvrđivanja činjenica u Bosni bila komplikovana zbog prisustva „lokalnih i međunarodnih grupa za ženska i ljudska prava, kao i novinara i televizijskih ekipa – koji svi traže žrtve silovanja za intervju“. Većina žrtava nije htela da govori; oni koji su hteli bili su izuzetno traženi. U svojoj kasnijoj misiji na Kosovu, Lejber je bila smeštena u sobu sa mladom ženom koja je, kako su rekli njeni prijatelji i porodica, imala šta da ispriča istraživačici ljudskih prava. Samo što joj žena nije ništa ispričala. Govorila je o svom manikiru, a zatim ućutala. Lejber je isprobala sve tehnike intervjuisanja koje je znala, ali bezuspešno. „Imala sam dosta iskustva u intervjuisanju žrtava torture“, rekla mi je, ali je često bila zbunjena u razgovoru sa žrtvama seksualnog nasilja. „Postoji toliko tereta, toliko razloga zašto neko ne može da ispriča priču o seksualnom nasilju direktno, pa čak ni da ga se seti.“ U poređenju s tim, izveštaje o mučenju neseksualne prirode bilo je relativno lako prikupiti.
Na svakih pet, deset ili dvadeset osoba koje nisu htele ili nisu mogle da ispričaju svoju priču, verovatno je postojala jedna žrtva seksualnog nasilja koja bi progovorila. Takva osoba je privlačila pažnju; novinari bi stajali u redu za intervju. Priča, više puta ponovljena, s vremenom bi se menjala i dobijala dramatičnije detalje. Lejber mi je rekla da je razvila instinkt za preterivanja. U Bosni je, na primer, često slušala istu priču: jedan zatvorenik je bio primoran da drugom zatvoreniku odgrize testise. Kako se ispostavilo, niko nije svedočio, a još manje učestvovao u takvoj epizodi; svi su, međutim, čuli za to. Slično tome, neke od najužasnijih priča o 7. oktobru nisu potvrđene: rasporena trudna žena; žena koja je navodno imala nekoliko eksera zabijenih u vaginu; tvrdnje da su očevici videli kako su borci Hamasa sekli ženama grudi dok su ih silovali. Pitala sam Lejber zašto su, po njenom mišljenju, ljudi u ratu izgleda često skloni preterivanju, posebno kada je reč o seksualnom nasilju. Nije bila sigurna; možda je ponavljanje priča novinarima navodila žrtve da ih dopune detaljima. Možda je objašnjenje još jednostavnije: silovanje je uobičajeno u ratu i u miru; da bi preneli traumu seksualnog nasilja, žrtve i svedoci mogu osetiti potrebu da pojačaju utisak.
Rat u Bosni je verovatno bio prvi slučaj u kom su priče o seksualnom nasilju kao sredstvu ratovanja ispričane, sačuvane i, konačno, korišćene u krivičnom gonjenju nekih počinitelja. Proces je počeo nekim upečatljivim tvrdnjama stranim novinarima, posebno Roju Gatmenu, koji je tada pisao za Newsday. Gatmen je izvestio o sistematskoj, verovatno genocidnoj upotrebi seksualnog nasilja. Ubrzo su bosanski lideri počeli da barataju statistikom o ženama za koje su tvrdili da su silovane. Ubrzo potom, protivnici i kritičari doveli su u sumnju ove brojke. Da li je žrtava bilo na desetine hiljada ili samo na hiljade? Lejber je odlučila da to nije važno – i da je, čak i da je bilo važno, zapravo neutvrdivo – i izostavila je pitanje brojeva iz svog izveštaja. Važno je da se nasilje dogodilo.
Izrael je mala zemlja. Među izraelskim Jevrejima nije neuobičajeno znati nekog ko zna nekog ko je bio žrtva seksualnog nasilja 7. oktobra, doktorku koja je lečila žrtve ili analizirala tela, terapeutkinju koja je radila sa svedocima, člana porodice nekoga ko je silovan ili bio svedok silovanja. Javno, neki od tih istih članova porodice mogu negirati da se silovanje dogodilo. Ne žele da se njihova voljena osoba pamti kao žrtva gnusnog zločina. Takođe, kako mi je Suliceanu rekla, za mnoge ljude „u izraelskoj kulturi, silovanje od strane Arapa znači biti kontaminirana“. Ali privatno, u isprepletenim krugovima porodice i zajednice, svi znaju.
Ovaj osećaj zajedničkog znanja može biti razlog zašto su izraelski Jevreji posebno osetljivi na svaku izjavu koja se čini da dovodi u pitanje činjenicu da se seksualno nasilje dogodilo. Kada sam ovog proleća boravila u Izraelu, nekoliko levičarskih aktivista i akademika razgovaralo je sa mnom o nedavnim komentarima filozofkinje Džudit Batler, koja je tokom razgovora u Parizu rekla da dokumentaciju seksualnog nasilja treba objaviti i da „ako postoji dokumentacija, onda to osuđujemo, apsolutno to osuđujemo, nema sumnje“. Njima je zvučalo kao da Batler dovodi u sumnju nešto što oni izvesno znaju. „To pogoduje izraelskoj percepciji da je ceo svet protiv nas“, rekao mi je Majkl Sfard, advokat za ljudska prava koji brani Palestince i jevrejske disidente. „Čujem Džudit Batler i razmišljam šta će to učiniti izraelskoj levici.“ Kada je u pitanju činjenica da je 7. oktobra bilo ekstenzivnog seksualnog nasilja, čini se da je izraelska levica usklađena sa desnicom, protiv svih ostalih.
Ako se silovanje, u kontekstu rata, tumači kao poniženje naroda, a ne kao napad na pojedinačno telo, onda se oni za koje se smatra da dovode u sumnju tvrdnje o silovanju lako mogu proglasiti neprijateljima naroda. U svojoj knjizi iz 2009. „Militarizacija i nasilje protiv žena u zonama sukoba na Bliskom istoku: Palestinska studija slučaja“, Nadira Šalhub-Kevorkijan je to nazvala „mističnim jedinstvom žene i zemlje identifikovane s njenim telom“. U konkretnom odeljku, Šalhub-Kevorkijan razmatra primer bivše Jugoslavije. „Posledica izjednačavanja silovane žene sa ’obeščašćenom’ zemljom“, napisala je, „jeste da se svi pripadnici ’neprijateljske’ vojske posmatraju kao silovatelji – a ne samo oni koji su započeli rat, političari, generali i eksponenti sistematskog silovanja kao podrške u ’etničkom čišćenju’.“ Tako su i svi pripadnici obeščašćene nacije smatraju žrtvama. I, kao što u napadu jedne osobe na drugu samo jedna može da bude silovatelj, a druga silovana, tako i nacija može biti ili silovana ili silovatelj. Da bi se suprotstavili bosanskim tvrdnjama devedesetih, Srbi su svetskim medijima predstavljali svoje žrtve: Srpkinje koje su silovali bosanski ili hrvatski vojnici. U aktuelnom sukobu, obe strane tvrde da njihovi borci ne siluju. U Izraelu je to jedno od retkih uverenja koje je izgleda čvrsto ukorenjeno širom političkog spektra.
Suliceanu, direktorka Asocijacije kriznih centara za silovanje, pre desetak godina je vodila službu za odnose sa javnošću Hebrejskog univerziteta. U to vreme je pomogla objavljivanje studentske teze u kojoj se tvrdilo da je, zbog rasizma, silovanje palestinskih žena od strane vojnika IDF-a retkost – jer bi vojnici smatrali da im je ispod časti da siluju Arapkinju. Čini se da je ovaj argument u suprotnosti sa svetskim iskustvom rata i silovanja, ali je ideja privukla pažnju. Suliceanu je rekla da je još uvek oduševljena „dubokim uticajem koji je teza imala na izraelsku kulturu“.
Uverenje da izraelski vojnici ne učestvuju u seksualnom nasilju održalo se i kada su se pripadnici IDF-a snimali kako se igraju sa ženskim donjim vešom pronađenim u kućama u Gazi, pa čak i dok se gomilaju dokazi o seksualnoj torturi palestinskih zatvorenika. Džoš Pol, zvaničnik Stejt departmenta koji je podneo ostavku prošle godine u znak protesta zbog američke vojne pomoći izraelskoj kampanji u Gazi, rekao je da je njegova kancelarija potvrdila navode da je trinaestogodišnji palestinski dečak silovan u izraelskom zatvoru. Nedavni izveštaj Timesa o izraelskoj vojnoj bazi u kojoj se drže palestinski zatvorenici, izneo je svedočenje o višestrukom seksualnom mučenju.
Ipak, čak i dobro obavešteni levičarski izraelski Jevreji drže se ideje da izraelski vojnici ne sprovode politiku seksualnog nasilja. „To su naša deca“, objasnila mi je jedna novinarka koja je radila na izveštajima o seksualnom nasilju koje je počinio Hamas. Kao i većina sredovečnih izraelskih Jevreja, imala je decu koja ili služe vojsku ili će uskoro biti regrutovana. Bilo je nezamislivo da su umešani u seksualno nasilje. „To je nemoguća situacija“, rekla mi je jevrejsko-izraelska protivnica okupacije. Ljudi sa obe strane sukoba su joj pisali na društvenim mrežama. „Dobila sam svedočanstvo o silovanju u privatnoj poruci, od osobe koja je bila na festivalu Nova“, rekla je ona. „U isto vreme, palestinski prijatelji mi pišu da nije bilo silovanja.“
Prošlo je više godina dok tvrdnje o seksualnom nasilju u Bosni nisu stigle do Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu (čiji je naslednik Međunarodni krivični sud, koji bi se mogao pozabaviti pitanjem seksualnog nasilja 7. oktobra). Preživeli i svedoci, uključujući mnoge koji nisu hteli da govore neposredno posle zločina, svedočili su o onome što su doživeli ili videli: sistematsko silovanje, javno silovanje, grupno silovanje, logori osnivani u svrhe silovanja žena. Osuđeno je nekoliko desetina ljudi. Bivši lider Srbije Slobodan Milošević preminuo je u pritvoru u Hagu 2006. godine, pre nego što mu je izrečena presuda. Izvan sudnice, tužioci su se brinuli da možda nije bilo dovoljno dokaza koji bi ga povezali s nekim od najtežih zločina koje su počinile njegove snage, uključujući seksualno nasilje.
Prevela Milica Jovanović
