Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Glupe stvari imaju izvesnu moć u ovom svetu. Nije to moć neprijemčivosti za kritiku, već pre moć takve prijemčivosti, takve propusnosti, da svaka kritika polazi kroz njih bez ikakvog dejstva, kao nevidljivi neutrini koji neprestano struje kroz naša tela. Hvatanje u koštac sa osvitom Druge Trampove ere zahtevaće od nas da prihvatimo neprijatnu istinu da će se Gluposti i Važne stvari uskoro stopiti u jednu jedinu bolnu kategoriju egzistencije.
Donald Tramp je sirov, samopouzdan preko svake mere, narcisoidan, ozlojeđen čovek – glup čovek koji je s vremenom privukao oko sebe polje asteroida, glupih saveznika, manjih verzija samog sebe. Njegov nepresušni nagon da deluje bez znanja je glup, kao što je glupa i njegova nepokolebljiva vera u sopstveno smešno rasuđivanje. Nijedna trezvena analiza ne bi u tom smislu dopustila nikakvu sumnju. On poseduje otrovnu kombinaciju velike moći i krajnjeg odsustva odgovornosti. Zna malo a radi mnogo. Živi u detinjastoj fantaziji o uređenju neposredno vidljivih delova sveta na takav način da mu sve laska i da ga zauzvrat obasipaju hvalama svi oni koji bi i sami voleli da žive takvim omađijanim i ništavnim životom.
New York Times Magazin je 2004. objavio čuvene reči jednog zvaničnika Bušove Bele kuće, koji se podsmevao „zajednici zasnovanoj na stvarnosti“: „Mi smo sad imperija i svojim delovanjem stvaramo sopstvenu stvarnost. I dok vi proučavate tu stvarnost – naravno, savesno i valjano – mi ćemo nastaviti da delujemo i da stvaramo nove stvarnosti, koje takođe možete proučavati, i tako će to ići“, rekao je anonimni zvaničnik. „Mi smo akteri istorije… a vi, svi vi, moći ćete samo da proučavate ono što mi radimo.“ Tom citatu su se tada ljudi žestoko podsmevali. Kakvi naduvani imperijalni stereotipi!
Dve decenije kasnije, lûk moralnog univerzuma ponovo se nagnuo ka tom stavu, ka njegovoj glupljoj verziji. Trampova administracija neće verovati samo u to da može stvoriti alternativnu stvarnost, već će biti spokojna jer neće shvatiti da to nekima može biti nepodnošljivo. Ovo su novi akteri istorije: talog rijalitija, osobe koje reklamiraju gel za kosu u kablovskim vestima, profesionalni rvački moguli, rasipni politički naslednici izluđeni teorijama zavere na internetu. Ako mislite da šala ide na njihov račun, moram vam reći da se varate. Oni će napraviti stvarnost kojom ćemo mi uskoro biti preplavljeni. Što pre to shvatimo, to bolje.
Deo Trampove moći dolazi otud što njegove glupe odluke deluju na njegove protivnike kao udarci u glavu: od njih ostaju omamljeni i zblanuti. Količina analitičke moći koju su nerepublikanci potrošili pokušavajući da shvate Trampove postupke tokom poslednje decenije mogla bi da napaja sve nacionalne data centre. Pomno razmatramo svaku očigledno idiotsku politiku ili citat ili imenovanje ne bismo li u njima našli neki znak skrivene strategije, kao sluđeni numerolozi koji pokušavaju da izvuku značenje iz nasumice generisanih brojeva. Na taj način se iscrpljuje intelektualna opozicija dok Trampov svet veselo nastavlja svojim putem. Možemo sebi učiniti taktičku uslugu tako što ćemo se pomiriti s tim da je Glupost suštinski sastojak onog što će se dogoditi Americi.
Kako je najmoćnija nacija na svetu završila s voditeljem vesti na Fox Newsu kao Sekretarom odbrane? S uvrnutim antivakserom kao ministrom zdravlja? S televizijskim doktorom koji opasno liči na šarlatana na čelu Medicarea, s profesionalnim rvačem kao ministrom obrazovanja, s malim, neuspešnim seksualnim predatorom kao vrhovnim tužiocem, s milijarderom, kraljem štrebera koji je otrovan mimovima kao ministrom finansija? Taj vrtlog besmisla koji raste iz dana u dan izvesno je dobro poznat svakom ko je bio prinuđen da ozbiljno razmišlja o Trampovom prvom mandatu. A to je dovoljno da ljudi raširenih ruku dočekaju visoke funkcionere koji su fašisti, ali bar nisu nesposobni (što je jedna od najopasnijih posledica).
Donald Tramp je agresivna neznalica i nije mu važno ništa što ne utiče na njega lično. On ne zna skoro ništa o doslednosti i bira svoj kabinet na osnovu dva merila: ko mu je najviše laskao i koga je viđao na televiziji. Nije važna činjenica da je to smešno – da bi se tako moglo ponašati dete u snu, da će to strašno odricanje od odgovornosti izvesno imati strašne posledice po ceo svet. On je predsednik i on je takav. Amerikanci su odlučili da propuste priliku da to spreče u korist zabave koju će im doneti posmatranje toka događaja. Možemo kinjiti sami sebe pokušajima da nametnemo mentalni red haosu koji će nastupiti, ali to nije najbolji način da upotrebimo svoje vreme.
Tumačenje uma glupog čoveka se ne isplati. Vladavina Gluposti se prema napadima intelekta ponaša kao crna rupa: prosto ih usisava bez traga. A to traje mnogo kraće nego što traje primena složenih teorija o tome kako bi se intelekt mogao korisno upotrebiti. Ne vredi duboko razmišljati o onom što će se dogoditi, već o tome kako smo dovde došli. Plimski Talas Gluposti već nas preliva.
Pitanje zašto se našoj naciji toliko smučio mit o politici kao javnom servisu da je veselo prihvatila apokaliptičnu politiku nalik na Squid Game, s kojom se sad suočavamo, zapravo može učiniti nešto dobro za nas. Ali, vidite, to nije pitanje o samom glupaku, niti o njegovoj pratnji sačinjenoj od kretena, niti o dosadnoj paradi sociopatske pljačke koju će naša država morati da izdrži. Ne, to je pitanje o finim, uglednim, pametnim ljudima koji su bili tu pre njega i o tome kako su njihova opravdanja za sociopatsko pljačkanje prošlosti postala tako providna da su nestali.
Pusti sistem bez ljudskih vrednosti da dovoljno dugo radi i ljudi će na kraju samo želeti da se smeju dok on bude goreo. Preostaje nam jedino da gradimo nešto bolje kad se raziđe dim.
Hamilton Nolan, In These Times
Prevela Slavica Miletić
