Za sve one koji su zapanjeni time što je toliko Amerikanaca glasalo protiv vrednosti liberalne demokratije, Balint Mađar ima korisnu formulu: „Liberalna demokratija nudi moralna ograničenja bez rešavanja problema“ – mnogo pravila bez mnogo promena – dok „populizam nudi rešavanje problema bez moralnih ograničenja“. Mađar, poznavalac autokratije, nije sklon da Donalda Trampa naziva fašistom, već privlačnost novoizabranog predsednika vidi kao nešto primalnije: „Tramp obećava da nećete morati da imate obzira za druge ljude.“
Širom sveta, populističke autokrate su iskoristile uzbudljivu moć tog obećanja da transformišu svoje države u sredstvo sprovođenja svoje volje. Vladimir Putin i Viktor Orban su se zakleli da će obnoviti jednostavniju, uređeniju prošlost, u kojoj su muškarci bili muškarci i imali glavnu reč. Isporučili su dozvolu za ukidanje društvenih inhibicija, preuveličavanje nepravdi nanetih vlastitoj grupi i podsticanje mržnje prema drugima, posebno onima koji ne mogu da se brane. Mađar to naziva „moralno nesputanim kolektivnim egoizmom“.
Trampov prvi mandat i njegovi postupci u poslednje četiri godine značajno se poklapaju sa ranim praksama Putina i Orbana. Pažljiva analiza njihove putanje, posmatrana kroz Mađarovu prizmu, pruža nam jezivo jasnu predstavu o tome kuda bi mogao da vodi Trampov drugi mandat.
Pozvala sam Mađara da razgovaramo o tome krajem 2021, kada mi je postalo jasno da će se Tramp ponovo kandidovati. Mađar pomno izučava Orbanovu autokratiju. Kao i Tramp, Orban je izgubio izbore (u Orbanovom slučaju, 2002. godine) za koje su njegove pristalice tvrdile da su bili pokradeni. Na vlast se vratio osam godina kasnije. U međuvremenu je konsolidovao svoj pokret, pozicionirajući sebe i svoju stranku kao jedine istinske predstavnike mađarskog naroda. Iz toga je sledilo da je svaka druga vlada nelegitimna i da svako ko je podržava nije deo naroda. Kada je Orban ponovo izabran, izveo je ono što Mađar naziva „autokratskim iskorakom“, menjajući zakonodavstvo tako da bude praktično nesmenjiv. Pomoglo mu je to što je u parlamentu imao supervećinu. Tramp je, na sličan način, proveo četiri godine napadajući Bajdenovu administraciju i izbore koji su Bajdena doveli u Belu kuću „na prevaru“, pozicionirajući se kao jedini istinski glas naroda. On se takođe vraća na vlast sa trostrukom moći: biće predsednik sa većinom u oba doma Kongresa. I on bi ubrzo mogao da preoblikuje američku administraciju po svojoj volji.
Tramp i njegove pristalice pokazali su ogromno neprijateljstvo prema građanskim institucijama – pravosuđu, medijima, univerzitetima, mnogim neprofitnim organizacijama, nekim verskim grupama – koje nastoje da formulišu naše međusobne obaveze i brinu o njihovom ispunjavanju. Autokrate poput Orbana i Putina odbacuju taj deliberativni proces, prisvajajući za sebe isključivo pravo da te obaveze definišu. Ako su ta dva lidera i Trampov prvi mandat neki pokazatelji, Trampov novi mandat će verovatno početi tako što će se ratosiljati stručnjaka, regulatora i drugih državnih službenika za koje smatra da su suvišni, eliminišući poslove za koje misli da ne bi trebalo da postoje. Treba očekivati da će službenici u sistemu za azil biti visoko na toj listi.
Glavna meta izvan javne uprave biće univerziteti. U Mađarskoj, Centralnoevropski univerzitet, pionirska istraživačka i obrazovna institucija (i Mađarov akademski dom), bio je prinuđen na izgnanstvo. Da biste razumeli šta se može desiti javnim univerzitetima u Sjedinjenim Državama, pogledajte Floridu, gde je administracija guvernera Rona DeSantisa praktično pretvorila javni univerzitetski sistem u svoj ogranak pod strogim nadzorom. Napad MAGA pokreta na privatne univerzitete traje već neko vreme. Nedavno je ovaj pokret pokrenuo kongresna saslušanja o antisemitizmu, posle kojih je nekoliko dekana ostalo bez posla. Pogledajte inicijative za oduzimanje federalnih finansija i poreskih olakšica privatnim univerzitetima. Pod takvom vrstom finansijskog pritiska, čak i najveći i najbogatiji univerziteti će ukidati radna mesta i zatvarati odeljenja, a manji fakulteti društvenih nauka će prestati sa radom.
Grupe civilnog društva – posebno one koje pomažu ili zastupaju imigrante, bivše zatvorenike, LGBTQ ljude, žene i ranjive zajednice – biće napadnuti. A onda bi se na meti mogli naći i sindikati.
U svom tekstu za Vašington post, izdavač Njujork tajmsa, A. G. Salcberger, izneo je neke verovatne scenarije za rat Trampove administracije protiv medija. Dodala bih da će, kao Orban i kao u svom prvom mandatu, Tramp nagrađivati lojalne medije privilegovanim pristupom i napadati kritične medije targetirajući ostala preduzeća njihovih vlasnika. To je naročito efikasna taktika koju smo mogli da vidimo na delu čak i pre Trampovog reizbora, kada su milijarderi u čijem su vlasništvu Los Anđeles tajms i Vašington post odlučili da se njihova izdanja uzdrže od pružanja podrške nekom od predsedničkih kandidata. (Navodeći svoje razloge vlasnici ovih medija su negirali poslušnost Trampu.)
***
Kampanja Kamale Haris je, naravno, pokušala da upozori Amerikance na ovo i još mnogo toga, označavajući Trampa kao fašistu. Ali Mađar opisuje fašističke pokrete kao „vođene ideologijom“ na način na koji Trampov to nije. Uzmite, na primer, Jaroslava Kačinjskog, bivšeg premijera Poljske, koji je uvodio stroga ograničenja za abortus čak i kada su ankete pokazivale da bi ga takva politika mogla koštati funkcije. Tramp je, s druge strane, vodio kampanju protiv prava na abortus kada je to odgovaralo njegovim ciljevima, a onda se pozicionirao kao šampion reproduktivnih prava kada se kontekst promenio.
Ova razlika mi nije zvučala uverljivo. Da upotrebim formulaciju Džordža Orvela, lice političara se menja da bi se uklopilo u njegovu ideološku masku. Možda nema boljeg primera za to od Vladimira Putina, nekadašnjeg cinika bez političkih uverenja, koji sada vodi skup, katastrofalan rat u ime ideologije (koliko god ona bila nekoherentna) koju je sam smislio. Tek se u naknadnoj analizi čini da su evropski fašisti 20. veka bili vođeni koherentnom ideologijom: mnogi njihovi savremenici su ta uverenja opisivali kao ideološki bućkuriš. Filozof Džejson Stenli sa Jejla, autor knjige „Kako fašizam funkcioniše“, tvrdi da fašiste manje definišu politička uverenja od načina na koji se bave politikom: promocijom straha i mržnje prema drugima, afirmacijom prevlasti „nas“ nad „njima“. Sve to opisuje Trampa, zar ne?
Izložila sam te argumente Mađaru, ali bez uspeha. Pogledajte apetit porodice Tramp za dobitima od njegove političke funkcije, uzvratio je. Fašisti nisu bili takvi: „Kada su Jevrejima oduzimali imovinu nisu je prisvajali za sebe. Njome su punili državni budžet.“ (Mnogi nacisti su se bavili pljačkom, ali lično bogaćenje nije bila primarna svrha pokreta.) S druge strane, smatra se da je Orban izuzetno bogat, a priča se i da je Putin najbogatiji čovek u Rusiji. Da bi postao najbogatiji čovek u Americi, Tramp bi morao da nagomila više kapitala od Ilona Maska ili Džefa Bezosa, što se čini gotovo nemogućim. Putin je taj problem rešio tako što je reketirao svoje bogate saveznike i pljačkao svoje bogate neprijatelje.
***
Orban je iskoristio strah i mržnju prema imigrantima da bi proglasio vanredno stanje kada su izbeglice sa Bliskog istoka počele da dolaze u Evropu 2015. (Kasnije je kao izgovor za usvajanje vanrednih ovlašćenja koristio pandemiju kovida-19, a zatim i rat Rusije i Ukrajine.) Tramp je tokom svog prvog mandata na sličan način proglasio nacionalnu vanrednu situaciju u vezi sa prilivom tražilaca azila na južne granice Sjedinjenih Država. Predsednik Bajden je tu vanrednu situaciju ukinuo 2021. Ali Sjedinjene Države su pod stalnim vanrednim stanjem od 14. septembra 2001, kada ga je proglasio predsednik Džordž Buš mlađi kao odgovor na napade od 11. septembra. Svaki naredni predsednik, uključujući Baraka Obamu i Džoa Bajdena, obnavljao je to stanje na godišnjem nivou. To je samo jedna od desetine vanrednih situacija koje su trenutno na snazi, a većina ih je trajala godinama.
U Orbanovom slučaju, vanredna ovlašćenja su mu dala proširenu kontrolu nad oružanim snagama, uključujući raspoređivanje vojske u zemlji. U SAD predsednik pod određenim okolnostima već ima tu moć. Ali vanredno stanje nudi čitav niz dodatnih ovlašćenja. Ona uključuju mogućnost preusmeravanja federalnih sredstava, što je Tramp iskoristio za finansiranje izgradnje zida na južnoj granici. Arsenal takvih ovlašćenja proteže se i do ograničavanja elektronskih komunikacija i – što je možda od posebnog interesa za Trampa – načina vršenja pritiska na privatni biznis. Orban je slične odredbe mađarskih zakona koristio za sprovođenje državnog nadzora nad privatnim kompanijama. U Mađarskoj, Orban jeste država.
***
Mađar opisuje autokratski iskorak kao prelazak sa vladavine zakona na zakon vladavine. Kada je Putin vodio kampanju za predsednika 2000, njegov slogan je bio „Diktatura zakona“. Sećam se transparenta sa tom porukom koji je krasio biračko mesto u opkoljenoj Čečeniji. Vladao je dekretima, kao što to sada Orban čini i kao što je Tramp činio u svom prvom mandatu – i najavio da će tako nastaviti i u drugom.
Čitajući Mađarove opise tog perioda najviše me je pogodio očaj ljudi zbog Orbanovih postupaka. Svi smo to iskusili za vreme prvog Trampovog mandata, taj osećaj da se sve dešava istovremeno uz našu potpunu nemoć da odgovorimo na njegove opasne i preteće poteze ili da ih bar razlikujemo od onih trivijalnih – ako ta razlika uopšte postoji. Ne radi se samo o tome šta autokrate čine da bi izvršile svoj prevrat, već je važno i kako to rade. Oni brzometno donose gomile zakona (ili potpisuju izvršne naredbe), bez ikakve rasprave, ponekad u gluvo doba noći, dok unapred blate i delegitimizuju svako protivljenje.
Kad je reč o američkim specifičnostima, znamo manje nego što mislimo. Da je Tramp pobedio na izborima 2020, Mađar bi očekivao pokušaj ukidanja 22. amandmana kojim je utvrđeno ograničenje na dva predsednička mandata. Mislim da bi Tramp i sad mogao to da pokuša, otvarajući mogućnost da se još jednom kandiduje u 82. godini. Mnogo se pisalo o Projektu 2025 kao svojevrsnom zakonodavnom šablonu za drugi Trampov mandat. U seriji tekstova za American Prospect, istoričar Rik Perlštajn tvrdi da te analize delimično navode na pogrešan trag. Projekat 2025 je ogroman, komplikovan dokument, pun protivrečnih preporuka koje su očigledno davali ljudi različitih uverenja i namera. U skladu sa Mađarovom teorijom autokratije, taj dokument bi više bio odraz klana koji se uzajamno osnažuje sa Trampom nego ideološki dokument. To nije šablon za koherentnu zakonodavnu promenu, ali je ipak šablon – za razgradnju sistema vladavine kakav poznajemo i njegovo uništenje.
