foto: NAP
Milivoj Bešlin je istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Autor je dvotomne monografije Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, kao i više desetina stručnih studija, članaka, rasprava i prikaza u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima. Osnivač je i koordinator Laboratorije za istraživanje socijalizma i (post)jugoslovenske studije (YugoLab) na IFDT-u.
U radovima, između ostalog, istražuje pоlitičku i društvеnu istоriјu sоciјаlističkе Јugоslаviје; studiјe nаciоnаlizmа; tеоriјu mоdеrnizаciје; pоkušајe rеfоrmi u socijalističkoj Јugоslаviјi; оsnоvne еlеmеnte јugоslоvеnskоg fеdеrаlizmа; pitanje položaja Vojvodine; srpskо-hrvаtske оdnоse u 20. veku; prоblеm аntifаšizmа i istоriјskоg rеviziоnizmа; pitanja intelektualnog angažmana i nacionalizma.
U svakom slučaju, jedan je od najpozvanijih istoričara u regionu za razgovor na temu 80. godišnjice od održavanja Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ).
Za početak, šta, prema Vašem mišljenju, predstavlja AVNOJ u istoriji ovih prostora?
AVNOJ je po svemu bio istorijska prekretnica i ne samo po onim pravnim, političkim i istorijskim karakteristikama, već je bio prekretna tačka u jednom novom poimanju države i jugoslovenskog zajedništva. Posle dve decenije centralizma, unitarizma, nasilja, nacionalne diskriminacije, represije i denacionalizacije, odlučeno je pod okriljem jedinog antifašističkog pokreta da se stvara i da će se stvarati složena država, federativna Jugoslavija. Jugoslovenski antifašizam partizanskog pokreta je bio utemeljen na dvostrukoj emancipaciji: nacionalnoj i socijalnoj. Nacionalno-oslobodilački karakter je emanirao AVNOJ i njegove odluke o konstituisanju federativne države uz uvažavanje svih njenih naroda i identiteta; dok je socijalnu emancipaciju emanirala socijalistička revolucija koja je trebalo da – pod parolom „nema povratka na staro“ – radikalno promeni stagnantno, korumpirano, nepravedno, petrifikovano i nepismeno društvo kapitalističke periferije, kakva je bila Kraljevina Jugoslavija.
Jugoslavija je na AVNOJ-u konstituisana kao složena zajednica ravnopravnih naroda, federativno uređena. Napisali ste da je tako ‘evolutivno i odozdo razgrađivan centralistički model i uvođen federativni princip na oslobođenim teritorijama’. Kako je to bilo moguće, s obzirom na i tada veoma prisutne nacionalizme među jugoslovenskim narodima?
Svi jugoslovenski nacionalizmi, u prvom redu srpski kao nacionalizam sa najširom mobilizacijskom snagom, potom hrvatski izražen kao separatistički, i dalje, svi do poslednjeg, završili su Drugi svetski rat u kolaboraciji sa fašizmom. Nezavisno od toga da li su u kolaboraciju ušli strateški ili taktički, na samom početku rata ili tokom njegovog trajanja, ishod je bio istovetan: savez sa sebi bliskom ideologijom fašizma. Time su postali i deo ratno-zločinačke mašinerije okupatora i izvršili najteži crimen uz ratne zločine, a to je izdaja zemlje. Tako su jugoslovenski nacionalizmi sebe za duže vreme delegitimisali i trajnije kompromitovali za politički rad. Time je poraženo i nacionalističko poimanje Jugoslavije i mogao se pod okriljem antifašističkih pobednika, pod vođstvom KPJ, sprovesti koncept, kao što sam rekao, i nacionalne i socijalne emancipacije.
Razgraditi državni centralizam, definitivno odbaciti svaki nacionalni unitarizam, bio je nesumnjivi cilj oslobodilačkog pokreta. Ponuditi novi koncept složene države koji bi svi njeni narodi prihvatili značilo je ostati sa one strane svakog nacionalizma, a revolucijom i kapitalizma. Dakle, na AVNOJ-u je konstatovano da se „Jugoslavija izgrađuje i da će se izgrađivati na federativnom principu, koji će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenačke, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine“. Analiza dokumenata sa Drugog zasedanja AVNOJ-a jasno svedoči o ključnom obeležju nove Jugoslavije: federativno ustrojstvo u cilju obezbeđivanja nacionalne ravnopravnosti. U preambuli odluke o izgradnji Jugoslavije na federativnim principima stoji i da se zasniva na osnovu „prava svakog naroda na samoopredeljenje uključujući pravo na otcepljenje ili na ujedinjenje sa drugim narodima“. Time je označen faktički prestanak postojanja Jugoslavije kao centralističke monarhije.
Koncept koji je usvojen na Drugom zasedanju AVNOJ-a bio je, dakle, nacionalno-emancipatorski koncept države u izgradnji pet, odnosno, šest nacija i njihovih šest federalnih država kao konstituenata nove federativne Jugoslavije. I na samom zasedanju koplja su se lomila oko statusa Bosne i Hercegovine – da li će biti republika ili pokrajina, u čijem će sastavu biti, i tome slično. Ko je i kako „prelomio“ da Bosna i Hercegovina bude ravnopravna republika u jugoslovenskoj federaciji, konstituisana na istorijskom, a ne na nacionalnom principu?
U partijskim dokumentima Bosna i Hercegovina se pominjala kao autonomija, što je bilo u skladu sa principom da će federalne jedinice biti nacionalne države pet naroda – konstituenasa Jugoslavije. Bosna ovaj kriterijum nije zadovoljavala. Ipak, srednjovekovni temelji bosanske državnosti, strah od velikosrpskih i velikohrvatskih pretenzija i ponajviše – uspeh ustanka u Bosni i Hercegovini – uticali su da se prvobitni planovi o autonomiji ove istorijske pokrajine promene. Iako je u početku rata prevladavalo stanovište u rukovodstvu KPJ da bi Bosna i Hercegovina trebalo da ima autonomiju, ta ideja se nije razrađivala i nije bilo jasno u kom obliku bi to rešenje bilo realizovano. Postojala su dva predloga: da se Bosna i Hercegovina konstituiše kao autonomna pokrajina vezana za jednu od federalnih jedinica (Srbiju ili Hrvatsku), dok je drugo rešenje predviđalo da se bosanskohercegovačka autonomija veže direktno za jugoslovensku zajednicu, da bude autonomija u okviru buduće federacije. Treće rešenje, sasvim različito od prethodnih je predviđalo da se Bosna i Hercegovina konstituiše kao federalna jedinica (država), odnosno ravnopravna članica federativne Jugoslavije u nastanku.
Na insistiranje Pokrajinskog komiteta KP BiH preovladalo je mišljenje da se Bosna i Hercegovina kao istorijski utemeljena geografska i ekonomska celina, sa specifičnom nacionalnom i konfesionalnom strukturom izgradi kao ravnopravna članica federativne Jugoslavije. Trebalo bi naglasiti i da je na ovu odluku uticao i Tito, koji se juna 1943. u razgovoru sa predstavnicima PK KPJ za BiH interesovao kada će biti osnovano AVNO Bosne i Hercegovine (kasnije ZAVNOBiH), što je već bilo trasiranje puta ka konstituisanju posebnosti i državnosti ove jedinice.
S druge strane, i Vojvodina je bila do kraja izgrađena ratna pokrajina, kao i ostale ratne pokrajine koje će na AVNOJ-u postati republike. Međutim, ona nije postala republika, već je ostala pokrajina unutar Srbije. Zašto?
Vojvodina je bila konstituisana kao jedna od sedam ratnih pokrajina, koja je imala svoj Pokrajinski komitet KPJ, svoj Glavni štab kao najviše vojno telo i svoj Glavni narodnooslobodilački odbor kao najvišu instituciju nove vlasti. Sve ove tri ključne institucije su bile u neposrednoj vezi sa jugoslovennskim institucijama. Dakle, nije bila podređena nijednoj od ratnih pokrajina, budućih federalnih država (republika). Ipak, činjenica da Vojvodina nije dobila svoje antifašističko veće, bio je jasan znak da nema potencijala ili političke volje za njen status ravnopravne federalne države sa ostalima. Organizaciona struktura KPJ od pre rata, koja je imala sedam pokrajnskih komiteta i koja je predviđala sedam federalnih jedinica, bila je tokom rata izmenjena. Naime, koncept jugoslovenskog federalizma je bio, kao što sam rekao, nacionalno-emancipatorski. Pet, odnosno, šest nacija su tvorile Jugoslaviju i dobile pravo na svoje nacionalne države unutar Jugoslavije. Vojvodina nije imala „svoju“ naciju i samim tim nije ispunjavala taj ključni uslov.
Za razliku od Bosne i Hercegovine, koja je imala kapacitet i tradiciju državnosti zbog istorijskih okolnosti, Vojvodina to nije posedovala. Tako da je odluka o njoj kao autonomiji unutar Srbije, s obzirom na etničku strukturu, bila očekivana. S druge strane, ne bi trebalo izgubiti iz vida ni pragmatizam novih vlasti. Srbija i njena dominantna politička kultura, odbacivale su ideje složene države, federalizam im je bio potpuno stran. Federalističko ustrojstvo nove države, priznavanje realnosti o postojanju makedonske i crnogorske nacije, uz priznavanje državnosti njihovih jedinica, kao i bosansko-hercegovačke, bili su veliki šok za Srbiju. Vojvodina je delom trebalo da bude kompenzacija.
U Srbiju su tada inkorporirani i Sandžak kao nedovršena ratna pokrajina, te Kosovo sa složenom nacionalnom strukturom… Za razliku od Vojvodine koja je bila dovršena ratna pokrajina, kao i druge, buduće federalne jedinice, Kosovo i Sandžak su bili tokom rata oblikovani kao oblasti.
Istorijske, regionalne, religijske i naravno etničke specifičnosti Sandžaka kao teritorijalno-političke jedinice sa složenom demografskom strukturom, uslovile su njegovo izrastanje u poseban status tokom rata, ali i u procesu konstituisanja federativne Jugoslavije. Politička odluka vođstva oslobodilačkog pokreta je bila da se sve specifičnosti Sandžaka kao jugoslovenske regije moraju izraziti formiranjem antifašističkog veća. Tako je u Pljevljima 20. novembra 1943. formirano ZAVNO Sandžaka. U Rezoluciji se govori o „narodu Sandžaka“, „Sandžaklijama“, ali i o „Srbima, Muslimanima i Crnogorcima“. Ipak, politička klima, kada je reč o statusu Sandžaka, menjala se krajem rata. Ni slabost ustanka u tom regionu nije pomogla njegovoj političkoj subjektivizaciji. Naposletku, protivno volji sandžačkih predstavnika, jugoslovenski vrh je početkom 1945. zauzeo stav o podeli Sandžaka između dve federalne jedinice, Srbije i Crne Gore. AVNO Sandžaka se sastao krajem marta 1945. u Novom Pazaru da bi doneo odluku o podeli ove oblasti i svom raspuštanju. Bio je to kraj postojanja Sandžaka kao političke jedinice.
S druge strane, oslobodilački pokret je na Kosovu bio veoma slabo razvijen… Ali se Kosovo tokom rata formiralo kao zasebna oblast, bez kapaciteta za status jedinice. Ipak, zbog demografske i etničke strukture, ono je bilo viđeno kao oblasna autonomija u okvirima Srbije, što je u leto 1945. godine potvrdila i oblasna skupština naroda Kosova i Metohije.
Kako odgovarate na nacionalističke argumente da su AVNOJ i kasnije Ustav SFRJ iz 1974. godine navodno ‘glavni krivci’ za raspad Jugoslavije, da su granice koje su povučene na zasedanju AVNOJ-a bile ‘veštačke’…?
Takve primedbe su neznalačke, neistorične i karakteristične za nepoznavanje istorijskog konteksta, prava, kao i za naknadno „čitanje“ istorije, tačnije suđenje istoriji iz pozicija poraženog nacionalističkog i/ili fašističkog kvislinštva. Najpre, na AVNOJ-u nisu povlačene nikakve granice. Antifašistički i oslobodilački pokret svih jugoslvoenskih naroda tada je uvažio političku i svaku drugu realnost o postojanju dovršenih nacionalnih identiteta i potrebi izgradnje složene države koja bi uvažila nacionalnu pluralnu fizionomiju Jugoslavije. Dakle, Jugoslavija nije bila neka unitarna celina koju su komunisti veštački podelili na republike, odnosno, federalne države u federativnoj zajednici. Ona je na AVNOJ-u nastala i kasnije se izgrađivala sa punom svešću tih naroda da žele da žive zajedno. Legitimitet novim antifašističkim pobednicima donela je i ratna pobeda i podrška revolucionarnim merama koje su sprovođene. Kada je taj koncept, skupa sa ideološkim i personalnim nosiocima vlasti nestao, ta se država raspala. A raspala se jer je delegitimisana, dakle, izgubila je široku podršku ona ideologija koja ju je stvorila i održavala.
Umesto poraženog socijalizma, krajem 1980-ih, nova legitimacija i nova mobilizacijska snaga postaje nacionalizam. Nijedna od nacionalističkih ideologija, a ponajpre one najbrojnije, nisu perspektive „svojih“ naroda videle u jednoj složenoj, nacionalno i kulturno pluralnoj i nadnacionalnoj zajednici kakva je bila Jugoslavija. I to su jedini krivci za njen raspad.
