Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u Hramu Svetog Svetog Save na molebanu koju je služio patrijarh Porfirije pred Vučićev put u Njujork / Foto: M. M./ATAImages/PIXSELL
Naslov nije referenca na čuveni istoimeni umetnički rad (instalaciju… šta li je?) Raše Todosijevića. Ti njegovi stolovi prekriveni crnim čaršavima i poređani u obliku kukastog krsta, za kojima se banči do iznemoglosti, pa posle tako stoje izloženi, sa svime što je ostalo na njima i oko njih, s ovim tekstom se mogu povezati tek posredno. Zanimljivo je pitati se kako bi Raša Todosijević recimo predstavio (naslikao, instalirao… šta god) Vučićev ručak s Porfirijem i ne znam tačno koliko episkopa pred put u Njujork. Ali, nećemo ovde o tome. Naslov, to jest dilemu iz naslova, treba shvatiti doslovno.
Naravno, ne znam šta je mislio Isus dok ga je Porfirije molio da Vučiću da „snagu, mudrost i odlučnost“. Možda se pitao kako mu može dati nešto što ovaj uopšte nema. Ili se čudio Porfiriju – kao sveštenik, taj Porfirije bi morao znati više i bolje: ne može potezati mene, Isusa, za svaku budalaštinu koja Vučiću padne na pamet. To sve ako se Porfirije uopšte molio Isusu. Nije nemoguće ni da se Porfirije u stvari pomolio Isusovom ocu. Taj otac opšte je poznat kao gnevna i osvetoljubiva osoba, a takav je otprilike i smisao Porfirijeve molbe. Škrgutao je juče zubima Porfirije, nije se molio, barem ne Isusu.
No, pustimo sad oca i sina, pogledajmo šta se zapravo dogodilo u najvećoj srpskoj crkvi. Kao da ide na Kosovo – što su odmah primetili komentatori – pred put u Njujork gde će se boriti protiv rezolucije u Skupštini UN-a, Vučić je tražio blagoslov od Porfirija. I Porfirije mu ga je dao. Rekao je Porfirije – „molimo se da Bog da snage, mudrosti i odlučnosti Vama“. „Vama“ je Vučić, da ne bude zabune. E sad imamo problem: šta ako mu Bog to ne da, kao što mu već nije dao, šta bi to moglo da znači? Da Boga nema? Ili da ga ima, samo što ne voli Srbe? Ozbiljno pitam.
Naravno, prvo bismo morali da utvrdimo kako ćemo proceniti da je Vučić, ako je Bog uslišio Porfirijevu molbu, dobio „snagu, mudrost i odlučnost“. Da Skupština UN-a ne izglasa Rezoluciju o Srebrenici – da li bi to bio dokaz da je Bog Vučića obdario „snagom, mudrošću i odlučnošću“? Sumnjam. Jer, ako je stvar u glasanju, onda je trebalo moliti Boga da da „snagu, mudrost i odlučnost“ predstavnicima zemalja članica UN-a da ne glasaju za tu rezoluciju, zar ne? To više nije do Vučića, sad je do onih što treba da glasaju. Ali, Porfirije je Boga molio baš za Vučića. Pogrešio Porfirije.
A možda Porfirije zna da će Rezolucija biti izglasana, pa moli Boga da nesrećnom Vučiću da „snagu, mudrost i odlučnost“ da se snađe u porazu. Kako bi to onda trebalo da izgleda? Iz mog ugla, „snažni, mudri i odlučni“ Vučić trebalo bi onda da se zahvali Skupštini za Rezoluciju, da kaže da jedna toj rezoluciji slična deklaracija u Srbiji već postoji, da ju je odavno – tako davno da se to već i zaboravilo – izglasala Skupština Srbije i da se u njoj kaže sve manje više isto kao što stoji u ovoj novoj međunarodnoj rezoluciji. Da je nama, Srbima, žao što se tako nešto dogodilo, dodao bi taj novi Vučić, i da ćemo uraditi sve što je do nas da se ništa slično nikada više ne dogodi.
Dobro, znamo, nema tog Boga koji bi Vučiću mogao da usadi tu pamet. Da se to desi, bilo bi to čudo nad čudima, možda se zato Porfirije tako svojski molio, znao je koliko je mnogo to što traži? Samo, znamo mi i Porfirija, nije mu palo ni na pamet da tako nešto zatraži. Iz svega što je još rekao uz pomenutu molbu, jasno je da bi i Porfirije najviše voleo da Rezoluciju Skupština UN-a ne izglasa. Kao da je Porfirije molio Isusa, neumesno poredeći stradanje Srba s njegovim stradanjem, da se ugleda na oca i da baci munje i gromove na Njujork (i na sve „srpske“ neprijatelje, naravno) ako baš neće i da ga potopi.
Što nas vodi ka sledećem izvodu: Porfirije moli Boga da Vučiću da „snagu, mudrost i odlučnost“ kada jednom stigne u Skupštinu UN-a. A da mu je to dao – mereno Porfirijevim merama – znaćemo ako se Rezolucija ne izglasa. Jeste, sve je to, videli smo, pomalo nelogično, ali – čudni su putevi gospodnji, reći će nam Porfirije. I sad, Skupština usvoji Rezoluciju – šta to znači? Šta kaže Porfirije? Ima Boga ili nema Boga? Ako ga ima, dao je ili nije dao Vučiću „snagu, mudrost i odlučnost“, jer i ako mu je dao i ako nije, to naprosto nema veze s glasanjem u Skupštini? Konačno, je l to onda znači da Bog voli ili ne voli Srbe?
Ako bismo sad sledili ono što je Isus govorio, bilo bi dovoljno dobrih razloga da u tom slučaju kažemo i da Boga ima i da voli Srbe. Umeo je to ponekad da uradi i Isusov otac, samo mnogo grublje i pogubnije nego kad to uradi Isus – da podseti na greške koje smo napravili, te na obaveze i dugove u vezi s njima koje i dalje imamo i da nas opomene da ih prihvatimo i da se prema njima odnosimo barem kao pristojna ljudska bića, ako ne baš kao strasni vernici. Ali onda bismo morali da se pitamo u kakvom su odnosu taj dobri Bog i Porfirije koji moli za sebe, Vučića i sve „Srbe“ sve suprotno od onoga što je propovedao Isus?
Naravno, može se desiti čudo i da Rezoluciju Skupština ne usvoji. Šta bismo onda s tim? Da li bi to značilo da u Vučiću sve vri od „snage, mudrosti i odlučnosti“? Iako, ne može se to dovoljno puta ponoviti, šta god Vučić dobio ili ne dobio od „snage, mudrosti i odlučnosti“, to ne može imati nikakve veze s ishodom glasanja. Čitalac će već sam videti u šta će verovati ako sve baš tako ispadne, iako je to malo verovatno. Što se mene tiče, ja ću u tom slučaju biti siguran da se Porfirije nije molio Isusu, pa čak ni njegovom okrutnom ocu. Te da mu je molbu ispunio ipak neko drugi.
