Propast NIS-ove Rafinerije i Petrohemije, izazvana američko-ruskim geopolitičkim sudarom, otvara rizik energetskog sloma koji bi srpsku privredu mogao gurnuti u recesiju i ozbiljno uzdrmati biračku bazu vladajućih naprednjaka, već načetu studentskim pokretom koji mjesecima mobilizira opozicijske birače
"Društvena atmosfera je nepovratno promenjena u korist građana, a ne u korist organizovanih kriminalaca na vlasti"
Tako Vučić opisuje čoveka na snimku od 1. novembra 2024, ispred novosadske železničke stanice. Čovek je Miša Bačulov. Odbornik u skupštini Novog Sada. Opozicioni odbornik. Što ga valjda čini legitimnim kandidatom za teroristu. Ako gledamo Vučićevim očima i mislimo njegovom glavom. Dakle, Bačulov je na snimku od 1. novembra 2024, nekoliko sati pre nesreće. Što je Vučiću dovoljno da asocira na to da je Bačulov srušio nadstrešnicu i pobio ljude.
Tenkovi bi mogli da ostanu i pod nekim podlačkim izgovorom, čemu je ova vlast i inače sklona, na primer, da ih neće više voziti jer su se građani žalili da gusenice uništavaju kolovoz? Ili da će ubuduće stajati na raskrsnicama umesto kružnih tokova na koje smo takođe imali pritužbe? Pa kad im je prošlo da su most srušili samo zato što su ga tu postavili nacisti, zašto tenkovi ne bi ostali kao podsećanje na proboj Solunskog fronta ili bilo koju drugu vojnu operaciju, samo da nema veze sa partizanima?
Čim je došao na vlast pre 13 godina, Aleksandar Vučić je krenuo u pohod na medije, baš kao što je to učinio i njegov prethodnik Slobodan Milošević nakon Osme sednice. I posao mu je išao od ruke, brzo i lako je pokorio ogromnu većinu medija i uspostavio skoro totalnu kontrolu nad informacijama. Pod Vučićevom šapom našle su se sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, većina kablovskih televizija, svi tabloidi, skoro sve dnevne novine, nebrojeni portali... Prvi naprednjak postao je, kako reče jedan pesnik, “urednik vidnog polja”, onaj ko određuje sliku sveta većem delu stanovništva Srbije.
Američka asocijacija univerzitetskih profesora (AAUP) svakako je u pravu što nastoji da izgradi stav o znanju kojim bi mogla dovoljno snažno da se suprotstavi savremenim napadima na činjenice, disciplinu i institucionalne strukture i ciljeve univerziteta. Ostaje, ipak, pitanje: postoji li samo jedna paradigma znanja na univerzitetu i da li je to ono što nam je potrebno da bismo se odbranili od takvih napada? Ako ima mnogo oblika znanja i ako se oni nadmeću među sobom, je li ispravno reći da se svi oni jednako i s pravom smatraju oblicima ekspertize? Napadi na državno obrazovanje i na vrednost univerzitetskog obrazovanja, kao i posebni napadi na nauke, društvene nauke i humanistiku, poprimaju razne forme. Da bismo na njih reagovali, moramo među sobom razgovarati o dobroj strategiji i razjašnjavati ciljeve koji usmeravaju naše razne akademske prakse. Nastojanje da se ustanovi jedna jedina koncepcija znanja ili da se ponudi jasan i kratak opis svega što radimo neizbežno bi išli naruku prirodnim naukama i gurnuli u zapećak humanističke nauke i umetnost, posebno ako se znanje definiše kao jedna vrsta ekspertize.
Kao ni toliki autoritarni režimi pre njega, ni režim u Srbiji nije znao ni kako ni kada da se zaustavi. Preciznije bi bilo reći da ovo zaustavljanje u onom obliku u kojem ga je većina građana priželjkivala, zapravo i nije bilo moguće. Ne posle trinaest godina apsolutne vlasti, premreženosti sistema korupcijom, zasićenosti vladavinom partijskih, korumpiranih kadrova koji su se u međuvremenu pretvorili u kabadahije i lokalne silnike, otetim i poniženim medijima i institucijama.
Mislio je Žika jedno vreme da je ostao sam, ali je na svojim šetnjama počeo da sreće i druge, njemu slične, koji takođe imaju problema sa stvarnošću u kojoj su se obreli. Veže ih taj isti osećaj – da su iskorišćeni kao toalet papir za brisanje „Acine“ zadnjice. Baš tako mu je rekao jedan kolega s kojim je svojevremeno forsirao biračka mesta na Zvezdari. Nisu to očekivali od „Ace“; bilo je sve drugačije dok se održavao privid demokratije, organizovali se izbori, vodile kampanje, išlo po gradovima i selima, ispijala rakija s domaćinima.
Gotovo, fajront, kraj priče, nema više. Kako i kad će Vučić formalno pasti sa vlasti tehničko je pitanje, legitimitet je odavno izgubio, ako ga je ikada i imao, a građani iz dana u dan jasno pokazuju da ga više ne žele, da mu je došao vakat da se čisti. I da iz kabineta na Andrićevom vencu pređe u neki manje udoban smeštaj, na primer u Centralni zatvor ili Zabelu, ako pre toga ne uspe da se evakuiše u neku zemlju sklonu davanju utočišta autokratama i tiranima, na primer u Rusiju.
Vladimir Putin sigurno nije našao vremena pogledati TV prijenos „veličanstvene“ vojne parade u Hrvatskoj, kao uvod u obilježavanje 30. godišnjice vojne akcije „Oluja“, jer da jest… uf, dobro bi razmislio kako se odnositi prema toj oružanoj sili na jugu Evrope.
Promenljiva funkcija zapadnih teorija zavere u diskursu SPC-a mora se takođe sagledati u širem kontekstu autoritarnog zaokreta Srbije. Upravo je srpsko političko rukovodstvo – naročito predsednik Vučić – isplivalo na površinu kao glavni proizvođač i diseminator zavereničkih narativa, efektivno potiskujući druge aktere u okviru srpske zavereničke kulture. Temeljnim preuzimanjem javnog diskursa, Vučić je monopolizovao i normalizovao teorije zavere kao rutinski politički alat – korišćen za skretanje pažnje i diskreditaciju ozbiljne opozicije.
Protesti u Srbiji se intenziviraju usljed sve većeg nezadovoljstva vlašću Aleksandra Vučića, koji je na vlasti gotovo 12 godina.