U prethodnom tekstu na Peščaniku bavio sam se političkim i društvenim značajem studentskog pokreta. Ta dva aspekta pripadaju kratkoročnoj i srednjoročnoj ravni temporalnosti i podložni su većoj dinamici promena. Postoji, međutim, još jedna ravan u režimu temporalnosti, a to je dugoročna, često retorički označavana kao istorijska (sa vrednosnim, a ne vremenskim značenjem).
Režim je u utorak 28. aprila prvi put upotrebio sredstva prisile. U pokušaju probijanja blokade novosadskog DIF-a policija je pendrecima, suzavcem i štitovima povredila više građana, a jedan student je uhapšen zbog optužbi da je fizički napao dekana
Vrijeme prolazi, i što više prolazi sve više i sami primjećujemo rupe u sopstvenim redovima, sve smo nezadovoljniji. Jednima, sa pravom, smetaju četničke, proruske, crkvene pa i zastave nedavača Kosova, jer to je jedna od zamki u koju se upada, drugima smetaju EU zastave, kojih, ruku na srce, više i nema na ulicama, jer nisu se najbolje provodili oni koji su ih nosili.
Da bi se gradio mir, od svakog političkog sporazuma važnije je razumijevanje. Ne može se i ne treba uvući u tuđu kožu, niti ući u nečije cipele, ali se mora, zbog sebe, pokušati razumjeti zašto je neko otišao putem koji je bio zabluda, umočena u laž i mržnju prema drugima. Jer drugog puta – nema. Tačno sam taj iskorak za razumijevanje vidio u govoru Gorana Samardžića, koji se obratio studentima i građanima koji protestuju ispred RTS-a u Beogradu.
Sve bi Vučić dao "za našu decu", danonoćno obilazi obdaništa i škole, prima delegacije đaka, spasava ih iz mećave i vodi na Zvezdine utakmice. Čak i studente voli da naziva "srpskom decom", i uopšte, kad Vučića vidi uvek okruženog maloletnicima i čuje kako su mu usta puna "srpske dece", zlonameran neko svašta bi pomislio.
Iako se to dugo najavljivalo, iako su čitavu stvar najavljivali iz samog vrha režima, teško je bilo poverovati da će se zaista usuditi da u policiju na razgovor pozovu rektora Univerziteta u Beogradu. Pri tom, „razgovor“ je ovde eufemizam: namerno se stvara utisak da rektor zapravo ne ide na razgovor u svojstvu građanina, nego da će biti saslušan kao osumnjičeni. Dakle, desilo se.
Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Mnogi mladi ljudi mi govore o svom strahu da budućnost ne postoji. Kad razmišljaju o budućnosti, oni takođe pitaju: šta se još može zamisliti ili čemu se još možemo nadati? Kad kažemo da nema budućnosti ili da budućnost obećava samo još veće uništavanje, i dalje nešto zamišljamo, makar to bila mračna slika u kojoj nema ni tračka nade. Ali čak i kad zamišljamo neizbežan kraj, i dalje nešto zamišljamo.
Strano telo koje je neovlašćeno banulo u Klinički centar među ljude sa teškim opekotinama, javilo se samo. Da, ja sam bio tamo. Lično sam gradio taj centar, upao sam po svojoj odluci. Niko nije mogao da me spreči, čak i da je neko pokušao. Kako da to učini? Mogu da uđem gde želim. Imate li neki problem sa tim?
Prof. dr. Elvis Fejzić redovni je profesor i prodekan za nastavu na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu. Član je Odbora za političke nauke Odjeljenja društvenih nauka Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Njegov primarni znanstveni i istraživački interes vezan je za političku teoriju, historiju političke misli, teorije vlasti i globalizacije, modele države i demokratije, institucionalnu i vaninstitucionalnu politiku, političke ideologije i modele upravljanja državom. Razgovarali smo o globalnim i regionalnim političkim aktualnostima, ljevici, akademskoj zajednici, obrazovanju, izbornom zakonodavstvu i ZAVNOBiH-u.
U intenziviranju saradnje sa Mađarskom predsednik Srbije Aleksandar Vučić priželjkuje i stvaranje vojne alijanse ili vojnog saveza.
To je slika: Vučić podiže, premešta i spušta male bele kutije. Radi to nezgrapno, sporo, čak i bezvoljno. Dovoljno nevešto da se jasno vidi da kuglice nema. Spusti poslednju kutiju i pita: gde je kuglica? Mi mu kažemo – nema je. On nam se iskezi u lice i kaže: hajde, ponovo. Taj nacereni klovn kao da je izašao iz noćne more Stephena Kinga. Samo što mi ne živimo u priči strave i užasa i nemamo košmare – on je naša jeziva stvarnost.
