U subotu 5. februara, u Banjaluci je održana protestna šetnja, kojom su građani najvećeg grada Srpske izrazili nezadovoljstvo cjelokupnim stanjem u društvu.
Ovako otprilike glasi vijest koju su objavili pojedini mediji.. Ali, o medijima nešto kasnije.
Mnogi će reći da šetnja 200-300 građana centralnim banjalučkim ulicama i ne predstavlja nešto posebno. Ali, naprotiv, to jeste nešto posebno, važno i novo za Banjaluku. A, evo i zašto:
Razmislite, u Banjaluci je svaki drugi čovjek u SNSD-u, svako ima nekoga u Dodikovoj klici. Ovih par stotina ljudi je ustalo i u podne prošetalo gradom. Ovih 300 ljudi nije ,,po zadatku izašlo na teren“. Pored toga, Banjaluka je otprije poznata kao nevjerovatno inertan i apatičan grad, gotovo socijalno neosjetljiv. Podsjećanja radi, već mitske 1968. godine, kada su studentske demonstracije zahvatile cijelu Evropu, pa i bivšu SFRJ, grad na Vrbasu je bio jedini univerzitetski centar u kome nisu održani nikakvi protesti.
U današnje vrijeme, kada se okupi tristotinjak ljudi, znači da je voda prešišala uši, poodavno.
A ti ljudi su se okupili na inicijativu mladog studenta Stefana Filipovića i udruženja građana ,,Oštra nula“. Društvena mreža Facebook je samo spojila istomišljenike, koji su izašli i prošetali gradom. Ti isti ljudi, penzioneri, studenti, nezaposleni, mladi i stari imaju u glavi jednu jedinu misao-Dosta je više, ali zaista.
Sunčan dan je iznenadio mnoge u vladajućoj agit –prop mašineriji koja uopšte nije najavila proteste.. Nisu se nadali. Ustvari, nadali su se velikom ničemu. Krahu protesne šetnje.
Tome svjedoči i izjava Dražane Lepir, aktivistkinje ,,Oštre nule“, koja je za Buku rekla:
,,Iskreno rečeno, protesti su, pored portala, bili najavljeni jedino na BN televiziji. Mi smo poslali obavještenje o protestima u četvrtak svim medijima i niko od štampanih medija nije najavio proteste. Ipak, same proteste je propratilo dosta medija, tako da smo na kraju ipak zadovoljni.”
I zaista, mediji su ,skoro svi, prenijeli prilično korektno događaj. Morali su pogledati realnosti u oči.
A, ,,realnost“ je nosila transparente ‘Živ sam, ukini me!’, ‘Dišem, ukini me!’, ’41 KM socijalne pomoći’, ‘Ovo je naša kuća’, ‘Socijala smrdi’, te ‘Ako vam je dobro, onda ništa’.
Ovaj legendarni ,,Peščanikov“ slogan-,,Ako vam je dobro, onda ništa“, pokazuje da je u svom ovom zlu, radnicima u medijskim Bastiljama dobro, pokazuje da je većini mladih koji su užicali svoju marku i ispod oka promatrali one koji uspravno hodaju-dobro. Kakva laž, kakav privid, kakvo licemjerstvo.
Pored njih je prošlo 300, kao onomad Termopilskim klancem, 300 koji se bune i u njihovo ime, 300 koji zastupaju milion i 300 hiljada ćutača.
Svoje uzbuđenje zbog broja učesnika u protestima, nije krio ni Dejan Cocić, jedan od aktivista ,,Oštra Nule“ :
,Ja sam očekivao 50-ak ljudi. Pretpostavljao sam da će svako od nas dovesti po 5 prijatelja i to bi bilo to. Rekli smo sebi, koliko ih bude, bude, jer iskreno, ovdje se do sada nije moglo Bog zna šta očekivati. Stvarno smo u početku mislili da je to neki mali broj. Međutim, kada smo vidjeli da je policija zatvorila raskrsnicu kod Narodnog Pozorišta, kad smo usporili, vidio sam ogromnu ,,zmiju“ ljudi iza sebe. Tu me je ,,pukao adrenalin“. Ne dešava se to svaki dan ovdje.“
Ćutači su, naravno tek koji sat poslije, pružili ruku protestantima i rekli ,,Svaka čast, brate. I ja bih tako, ali znaš, žena djeca, kredit…“
Ćutačima se pridružila Boračka organizacija. A upravo nju je pljunuo Predsjednik. Upravo ona je bila povod za protesnu šetnju. Zamislite samo, šetnja je bila podrška borcima u izražavanju nezadovoljstva!?
Kako li je otužno biti Pantelija Ćurguz! Gledaš kako drugi protestvuju zbog nečega što se desilo tebi i tvojoj organizaciji. A ti si pozvao na proteste. Ovim je i definitivno okončan bilo kakav dignitet BORS-a, ako je uopšte ikad i postojao. Nesrećna organizacija je od samih početaka, ničim izazvana, uzela sebi za pravo da zastupa svakog pojedinca koji je tavorio u rovu.Ali upravo je tu veličina ovih 300 duša. Nisu se okupili da se prebrojavaju. Okupili su se kao samosvjesna bića, kao jedinke koje kažu, da JA sam nezadovoljan. Da JA šetam. I boli me briga šta će o tome reći moj stranački šef, bankar, komšija, špijun…
Banjalučki univerzitetski profesor Miodrag Živanović rekao je za naš portal da ga je pozitivno iznenadilo ovo ,,dešavanje naroda“:
,,U svakom slučaju je dobro da se događaju protesti, da se, barem malo, u tragovima javlja bunt običnih ljudi, jer je doista stanje u svim područjima života nepodnošljivo. Naravno da ovi prvi dometi možda neći biti toliko veliki, ali ja se iskreno nadam da će, doista, to nezadovoljstvo dostići te granice kada će doći, da tako kažem, do eksplozije narodnog bunta i čini mi se da onda imamo šanse za prave promjene. Inače, bez protesta, ako se ovako nastavi cijela ova agonija se može razvlačiti u beskonačnost.“
Jako je važno da je i vlast ozbiljno shvatila proteste. Bilo je mnogo plavaca u subotu po čaršiji.
Zna i Milorad da je narod najopasniji kad se ućuti. A nekako se poslije izbora sve ućutalo. Tiho se krčka u Milinom pretis-loncu.
Ćutnju narodnu u jednoj noći i jednom danu prekinuo je koncert Borisa Dežulovića i Predraga Lucića u prepunom DFK-klubu u petak naveče i protesna šetnja sutradan.
Dežulović je sam izjavio da mu je nastup pred banjalučkom publikom jedan od najboljih.
A tu publiku su, između ostalih, sačinjavali i mnogobrojni novinari režimskih medija, mladi nezaposleni ljudi, klinci od pera, internet fanovi….
Ta publika se narednog dana podijelila na šetače i ćutologe.
Ali ne treba smetnuti sa uma da se kubnom progresijom povećava broj nezadovoljnih, a aktivnih, tzv. šetača. Tako na svaka dva prebjega PDP-ovaca u SNSD-tabor, npr. u Trebinju, dođe nekoliko stotina ljudi koji bi da mijenjaju aktuelnu vlast.
Zašto to nisu uradili početkom oktobra, ne treba se više zapitkivati. Toliko je izlamentirana tema apstinencije i neaktivnosti, da je to postalo opsesivno-patološki.
Trebamo se okrenuti proljeću, novom životu, bukvalno.
Jedna lasta ne čini proljeće, ali 300 ih je već dobro jato.
Već sad, studenti i penzioneri znaju šta će. Vrijeme je da srednja generacija otvori oči. Sunce u početku malo zaslijepi vidik, ali se poslije razbistri. Pa se vidi. A vidi se da penzije postaju nepostojeće, plata nema, kolege policajci i prosvjetari u susjednoj Srbiji štrajkuju i aktivno su uključeni u društveni bunt. U Hrvatskoj hapse lopove, bez obzira na fotelju iz koje rukovode.
Pantelija Đurguz nije boračka organizacija. Rajka Mišić nije sindikat, Rade Rakulj nije Penzionerski savez, stranački podmladci nisu ,,prvi studenti“, polupismeni novinarski šefići nisu niti profesionalni niti moralni autoriteti…
Protesti su uspjeli, ljudi su vidjeli , čuli i osjetili šta misli njih 300. E, a oni su zastupnici tih istih penzionera, radnika, boraca, studenata,ćutologa, kojih će nemaština, nogom u dupe pokrenuti, za početak, na protestnu šetnju.
Za kraj simpatično zvuči izjava pregalaca jedne televizije koji su saopštili kako proteste predvode penzioneri i fancy obučeni mladi ljudi. Druga televizijska kuća je napravila lapsus, pa je rekla kako je nezaposleno 12 000, a ne 120 000 ljudi. Ali dobro, neka im bude.
Šta godi im sve to značilo, ti isti mladi i penzioneri su bili ponosni u subotu. A, imali su i zbog čega.
Konačno je vrijeme da ne budemo autodestruktivni. Da skupimo snage i krenemo u borbu za osnovna najjednostavnija, univerzalna ljudska prava, dostojna svakog čovjeka. Konačno je vrijeme da se prestanemo sprdati sa možda posljenjim vrlinama i onim najboljim u nama svima.
Otprilike, tako je i poentirala Dražana Lepir :
,, Ovi protesti pokazuju da kod nas postoji kritična masa i da je upornim radom moguće doći do promjena.Oštra nula je učešćem u organizaciji protesta pokazala da njeno postojanje, kao i dosadašnji rad nije uzaludan i da sa pojedincima poput Stefana Filipovića možemo da mijenjamo stvari.“
6yka.com
