Povodom rezolucije o genocidu u Srebrenici kristalisalo se nekoliko ideja koje zavređuju da na njih bude skrenuta pažnja kao na rečite i paradigmatične ilustracije „toka svesti“ srpskosvetske pameti. Najbesmislenija među njima je teza o genocidnosti naroda. Ova besramna glupost ne bi zavredela ni trenutak pažnje da nije tako masovno prisutna i sa opsesivnom upornošću plasirana. Čak i u ovakvoj Srbiji, sa političkom i uopšte kulturom dijaloga u javnom prostoru oborenom na najniže grane u novijoj istoriji, tolika otpornost jedne bezumne konstrukcije na argumente o njenoj besmislenosti dugo nije registrovana. Nužna konsekvenca te ideje bila bi da su svi narodi i države čije su vlade inicirale i pripadnici izvršili genocid u nekom trenutku istorije, bilo nad Srbima, bilo nad nekim drugim narodom – genocidni. Sve to ne bi u srpskosvetskoj pameti trebalo nužno da proizvede kognitivnu disonancu, jer su u većini slučajeva koje „srpski svet“ prepoznaje kao genocid njegovi izvršioci arhineprijatelji kao što su Nemci, Turci, Hrvati, Albanci, Bugari, Amerikanci i ceo „kolektivni Zapad“… Nabrajanje nas, međutim, najednom dovodi do – Mađara.
Odgovor na pitanje da li su i Mađari „genocidni narod“, ako postoji minimum konsekventnosti u tretmanu zločina nad Srbima, nužno mora biti da jesu. Ali takvih eksplicitnih ili insinuiranih tvrdnji u poslednje vreme nema, ni od strane političara, ni od strane dežurnih nacional-dušebrižnika. Naprotiv, o Mađarima sve najbolje: zahvalnost, bratimljenje, visokoumne geopolitičke „analize“ tviter-analitičara o prirodi savremenih srpsko-mađarskih odnosa. U svakom slučaju, ni naznake o tome da su i Mađari genocidni, odnosno odgovorni za genocid nad Srbima.
U kontekstu reagovanja na predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici, Avtokrator je lično najavio da će Srbija ubuduće podnositi rezolucije „svake godine“ o genocidima koje su Srbi kroz istoriju doživeli: u Kraljevu, Kragujevcu, Jasenovcu… Čak je potkačio i svog prijatelja Erdogana, ističući da će pokretanje pitanja rezolucija o genocidu (ne samo srpskih) imati svojevrsni „domino efekat“ pa će da „otvori i mnoga druga pitanja i za Tursku i za neke druge zapadne sile, od starosedelaca američkih do mnogih drugih“. Da li, ponovo, u te „mnoge druge“, sa srpskosvetskog stanovišta, spadaju i Mađari? Jer kako objasniti da je streljanje u Kraljevu ili Kragujevcu genocid, a da, u nizu drugih mađarskih zločina tokom Drugog svetskog rata, Novosadska racija nije genocid? Ili jeste genocid, ali je uputno „strateško taktiziranje“ jer je Mađar sad prijatelj, pa onda nema smisla da mu se nameće takva odgovornost, kad već nije podržao rezoluciju?
Povezana sa prethodnom je i ideja da „narod koji je doživeo genocid ne može da bude genocidan“. Naravno, ponovo treba podvući tezu da narod zaista ne može da bude genocidan. Ali ovde je reč o implikaciji da pripadnici naroda koji je bio izložen genocidu ne mogu da budu izvršioci takvog zločina. To je, razume se, potpuno zaumna ideja, koja romantizira genocidno iskustvo naroda kojem „romantizer“ pripada i pruža večnu ekskulpaciju za sva buduća nedela. Koja je to disciplina pameti koja pripadniku takvog naroda kaže: „ubijaj slobodno zarobljene vojnike, civile, siluj i zlostavljaj, ali pazi da ne bude genocid, jer je to granica koju ne sme da pređe pripadnik naroda koji je bio žrtva genocida“? Naravno, ideja je budalasta kao i svi nacionalistički mitovi, ali gotovo sveprisutna u javnosti.
Nedavno je tu ludu tezu razrađivao i ovdašnji proslavljeni reditelj, uvek oran za izigravanje sveznadara i posednika neke naročite istine i mudrosti: „Optužiti jedan narod koji je u svojoj istoriji bio jedna od najvećih žrtava genocida da on sprovodi genocid nad nekim drugim ravno je najvećem ljudskom zločinu.“ Koliko je ova teza besmislena možemo da sagledamo na primeru dešavanja koja se odvijaju, takoreći, pred našim očima. Da li oni koji izražavaju zabrinutost zbog mogućeg genocida u Gazi, optužujući za to Izrael, čiji je narod, istorijski, nesumnjivo žrtva užasavajućeg genocida, takvim optužbama zapravo čine takav, kako kaže reditelj, „najveći ljudski zločin“? Ili, pak, stav poznatog reditelja implicira, kao nužnu posledicu, negiranje genocidnog karaktera Holokausta, imajući u vidu tezu o kojoj je ovde reč, odnosno da „žrtva genocida ne može da bude izvršilac genocida“? Ova se tema može dalje varirati na mnogo načina, ali poenta je, držim, jasna.
Postoji, naravno, sa stanovišta srpskosvetske pameti, jedno objašnjenje, jedan konsekventan kriterijum (ne)genocidnosti: da li je neki masovni pokolj iz prošlosti „manji“ ili „veći“ zločin, da li predstavlja genocid nad srpskim narodom ili ne, da li je narod čiji su pripadnici zločin izvršili genocidan (npr. Nemci ili Hrvati?) ili nije (npr. Mađari?) zavisi isključivo od toga kako se politički režim konkretne države danas odnosi prema Aleksandru Vučiću i, nešto šire, prema srpskom svetu. Drugog kriterijuma nema! Prikazivanje takvog postupanja kao principijelne borbe za priznanje i pijetet prema srpskim žrtvama predstavlja, ostavljajući po strani otvoreno omalovažavanje, najodvratniju manipulaciju i najpoganije omalovažavanje tih istih žrtava.
U suštini, sve te retoričke generalizacije o genocidnosti i pravednosti naroda, vežbe lošeg stila arogantnih imalaca mišljenja bez potrebnih znanja i analitičnosti, naravno, nisu drugo do blentave i besramne intelektualne andramolje. One postaju naročito odurne kada tematizuju milionske žrtve. U nacionalističkom trabunjanju svako spominjanje zločina, genocida, žrtava, gotovo bez izuzetka, i nije drugo do utilitarna mantra, lišena stvarnog pijeteta. Nacionalistička svest nije u stanju niti da na intelektualnoj ravni razume univerzalni tragizam zločina koje u raznim prilikama tematizuje, niti da, na emotivnoj ravni, doživi empatiju. Sve je za tu kalkulantsku svest u funkciji opsesivne mržnje prema stvarnim ili, možda još i češće, izmaštanim večnim neprijateljima (do prve rezolucije?), naročito „unutrašnjim“. Gotovo svi argumenti kojima ta svest prepotentno maše beznadežno su tupavi (na primer, argument: „nije genocid jer su pošteđeni žene i deca“), kao što je gotovo svaki pokušaj emotivne artikulacije uspomene na tragična iskustva (na primer, film Dara iz Jasenovca) ispražnjen od autentičnog osećanja i, zapravo, samo kičerski preteran u izrazu. Kada je reč o pobedničkoj komponenti nacionalizma, ta kočoperna preteranost je, najčešće, komična; kada je reč o martirskoj komponenti, ta preteranost je morbidna i psihopatski neosetljiva na žrtvu, podjednako i „svoju“ i „tuđu“.
