Da li opozicija želi da pobedi Vučića?

Već četvrt veka većina političara u Srbiji priča – laže – da je Kosovo deo Srbije. Četvrt veka guraju rat, zločine i kapitulaciju pod tepih. Četvrt veka mi glasamo za manje zlo.

Nadam se da tri decenije posle dolaska na vlast Slobodana Miloševića više ne postoji ni milimetar prostora za diskusiju o rezultatima njegove politike. Za pametniju publiku, nije postojalo ni pre nego što je on došao na vlast; za one iz srednjih redova – taj prostor se izgubio posle prvih ratova, hiperinflacije, potpune dezintegracije društva u zverinjak, ratova i zločina; čak i za publiku s najjeftinijim kartama, svaki razgovor je morao da prestane posle rata na Kosovu, bombardovanja i potpisivanja kapitulacije.

Ipak, na ovim novim izborima, koje raspisuje po sopstvenom hiru naslednik politike Slobodana Miloševića Aleksandar Vučić, za devastiranu „opoziciju“ izgleda da ipak ima mesta za reevaluaciju Miloševićeve političke zadužbine.

O kom aspektu te zadužbine pričam, pošto ih ima nekoliko?

Bili vlast ili opozicija, već četvrt veka većina političara u Srbiji priča – laže – da je Kosovo deo Srbije. Četvrt veka guraju rat, zločine i kapitulaciju pod tepih. Četvrt veka mi glasamo za manje zlo (ja ću i nastaviti, izgleda da imam sistemski bag), i racionalizujemo sebi njihove racionalizacije – možda su glupi, možda stvarno misle da je Kosovo deo Srbije, možda stvarno doživljavaju Koštuničinu preambulu ozbiljno (preambulu silom ubačenu u Ustav na ponavljanom i pravno sumnjivom plebiscitu, s izravnim ciljem da se cementira laž), možda se populistički vode istraživanjima javnog mnjenja koje tvrdi da imaginarni entitet zvani „narod“ neće prihvatiti politiku koja javno kaže istinu…

Četvrt veka. Gde su bile Francuska i Nemačka četvrt veka posle završetka Drugog svetskog rata? Gde je bio Japan?

A istina je jednostavna – Kosovo je nepovratno izgubio ratni zločinac Milošević kad je potpisao kapitulaciju. Na Kosovu živi skoro dva miliona Albanaca koji nikad više neće da žive u istoj državi sa Srbima, čak hoće da etnički očiste ono malo Srba što je dole ostalo. Trenutni predsednik Kosova je nacional-šovinista Kurti, sa kojim nema mogućnosti za dijalog o sudbini tih Srba, sem pod teškim pritiskom EU ili SAD.

Zašto Vučić laže – znamo. Praktično je svaka reč koju izgovori neistinita. Ali, zašto opozicija laže i sebe i nas?

Zašto ne mogu da odgovore na vrlo jednostavno pitanje – evo, zamislite da pobedite na izborima na svim nivoima, i da osvojite vlast: šta bi za vas bilo rešenje za Kosovo? Da odemo korak dalje u ovoj fantaziji, da cela međunarodna zajednica kaže „Kosovo je deo Srbije“, i povuče priznanje – kako tačno mislite da naterate 97 posto albanskog stanovništva da živi u „braku“ sa Srbijom, posle svega što se desilo? Neće ljudi. Ne postoji recept. Evo, gledajte Netanjahua. Dakle, i taj nemogući scenario iz snova srpskih nacionalista bi bio samo uvod u beskrajni konflikt, koji bi, zarad „Kosova“ uništio ovo malo Srbije što je ostalo.

Boris Tadić je pokušao, u svojoj nestvarnoj sujeti i tuposti, savetovan od strane današnjih Vučićevih savetnika, da gura tu priču „i Kosovo i Evropa“, i tako doveo Vučića na vlast (svaka čast na doprinosu belim listićima, ali njihov nihilizam je, statistički, ipak bio samo katalizator, koji je više uticaja imao na urušavanje Druge Srbije, nego na te izbore).

Vučić od dolaska na vlast manipuliše i vodi dve politike, jednu krojenu za strance (kojima obećava sve, bila to EU, Amerika, Putin ili „brat Ši“), a drugu krojenu za domaću upotrebu. Ta domaća politika je zapravo metastaza Šešeljeve ideologije – pravljenje svinjca i Zadruge od Srbije, histerično antizapadnjaštvo, rusofilija do mere da vas je sramota pred ruskim izbeglicama da gledate grafite na ulicama naših gradova, i cementiranje mita o Kosovu. Šta je konačni cilj ove naizgled šizofrene politike žongliranja samo autokrata zna, ali praktični rezultat je da dovoljno puta ponovljena laž u ispranim mozgovima i uništenim dušama ovdašnjeg življa podiže nacionalističku mitomansku histeriju do nivoa predvojničke obuke (u saradnji sa SPC, naravno, kojoj je to politička konstanta već decenijama).

Vratimo se opoziciji i izborima. Proevropski opozicioni političari javno i dalje ostaju pri stavu da je Kosovo – Srbija. Tvrde, paralelno sa tim da su za EU. Ali, nisu za NATO. Dobro.

Ovo, posle 30 godina, odbijam da pripišem gluposti. Znam da je u mafijaškoj autokratiji koju je zaveo Vučić teško biti opozicija – izloženi ste konstantnim uvredama, pretnjama, ucenama, razvlačenju po tabloidima i fizičkom nasilju. Vučić je na taj način smanjio broj kvalitetnih ljudi koji bi imali luksuza i smelosti da se u kolo bavljenja politikom uopšte uhvate. Kapiram da ljudi koji se trenutno bave politikom u Srbiji nisu prva liga, nisu ni druga, i da nisu ni bleda senka nekih predstavnika prethodnih generacija po političkom i opštem obrazovanju, po sposobnosti apstraktnog mišljenja, po kapacitetima da se razumeju neki širi procesi i tokovi u svetskoj politici.

Međutim, niko nije toliko glup da ne razume da se geopolitička situacija do te mere promenila i binarizovala potpunom klerofašizacijom Rusije i agresijom na Ukrajinu, da više nema igranja neutralnosti. Ne možeš da budeš za EU i da razmišljaš o tome da li uvesti sankcije Rusiji. Ne, taj voz je prošao. Odavno. Ne možeš da pričaš da si za EU, i da ponavljaš Miloševićeve i Vučićeve laži, a da pritom nemaš nikakav plan za dan posle.

Svet je sad trajno podeljen na tvrde autoritarne režime (Rusija, Kina), teokratije (islamski svet) i poslednje bastione evropske civilizacije (EU, sa svim svojim nesavršenostima i problemima). Tu je i još jedan trajno promenjen faktor – tempirana bomba zvana SAD, na klackalici između demokratije izjedene tvrdim kapitalizmom i woke verskom sektom, s jedne strane, i klero-fašističkog kulta koji prave Republikanci, s druge strane. Dakle, na njih je teško računati. Uzevši u obzir da 38 posto ulaganja u Srbiju dolazi iz EU, ne bi trebalo da bude teško da se razume ko nam je ovde logični saveznik.

Ali, prostor za bilo kakvo političko delovanje nam se rapidno sužava. Srbija je možda 2012. propustila poslednji voz da bude deo evropske porodice država, i odabrala da bude neka Kolumbija, Ruanda, Venecuela… Trajno.

Postoji mikronska šansa da možda i nije, ali to bi zahtevalo radikalan rez sa lažima i prošlošću od strane opozicije koja nominalno želi „Srbiju u EU“. Priznanje opozicije da „Srbija u EU“ znači prihvatanje poraza i grešaka iz prošlosti, pomirenje sa susedima, prestanak vođenja dvostrukih politika, prestanak laganja da je Kosovo deo Srbije, istinu o ratovima, uključujući i bombardovanje, i, na kraju, želju za evropskim i evroatlantskim integracijama, bez „ali“. Jer, to „ali“ je tas na vagi koji opoziciju gura u Vučićev tabor i blato politike beskrajnog sukoba koja nam je pojela prethodne tri decenije.

I otud pitanje iz naslova ovog teksta – možda je u pitanju stvarno Okamova oštrica, i najjednostavnije rešenje jeste tačno: ako opozicija zna sve ovo što sam napisao, a i dalje insistira na populizmu i laži, možda stvarno ne žele da pobede Vučića? Možda Šolaku savršeno poslovno odgovara pozicija i niša u kojoj je? Pošto ne vidim kako je moguće da čak i intelektualno vrlo ograničena osoba ne razume da ne može „i“ plus „i“, onda ne vidim koji drugi zaključak da izvedem? Žale se da nemaju podršku od partnera u EU – pa, zaboga, zašto bi je imali, kad okolišaju oko tako očigledno jednostavnih stvari kao što su sankcije Rusiji ili prihvatanje francusko-nemačkog plana (koji nazivaju „izdajom“)? Možda grešim, možda ipak misle da će tako stići u EU, ali da smo mi svi budale i da nije moguće deliti te planove sa ljudima koji bi trebalo da glasaju za vas, te da moraju da guraju populizam dok ne osvoje dovoljno poluga vlasti od mafijaške hobotnice, da bi došli u poziciju da naprave neke prave promene? U tom slučaju, zašto nikad do sad ista ta strategija nije dala rezultate, šta se sad promenilo, pa misle da će biti drugačije? Kolateralno, ne znam da li su svesni da svaki put kad ponove laž, oni učestvuju u cementiranju te laži, i u formatiranju biračkog tela, koje nije statični faktor, i koje sutra neće glasati za njih, nego za tvrđe nacionaliste i rusofile? Nisu, jesu, ne zanima ih? Ne znam.

Šta raditi u ovoj situaciji? Mislim da bi bilo nepošteno napisati ovakav tekst, pred izbore, bez davanja nekog odgovora o ličnom izboru u datoj situaciji (koja se, izgledno, neće promeniti do izbora).

Uzevši sve napisano u obzir, i dalje ću glasati za opozicionu koaliciju Srbija protiv nasilja. Barem da vidim prvu pukotinu u monolitu mafijaške hobotnice kojom je Vučić uništio budućnost ove zemlje, pustio rusku agenturu da žari i pali kako hoće po Srbiji, čerupao i sa bratijom rasprodavao poslednje parčiće jugoslovenske civilizacije, uz lično bogaćenje i etabliranje na svim nivoima najvećeg ološa koji je ovo društvo iznedrilo u svojoj istoriji. Neka ga pobede, čak iako ne žele da ga pobede. Nek uzmu Beograd ili neki drugi grad u Srbiji. Onda će, hteli ne hteli, morati da otvore karte malo više.

Peščanik.net

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Stevan Filipović

Stevan Filipović

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Usred patriotskog meteža ukazuje se Aleksandar Vučić da na otvorenoj sceni, na radost zapjenjene svjetine, silom naguzi Voltairea. Poruka unilateralnog snošaja otprilike glasi: Protivim se...
Istrčavši iz davoske zbornice planetarnih političara, u snežnu belinu, u odelu u kome je ličio na pogrebnog činovnika, Aleksandar Vučić ozbiljan je kao spasilac srpskog...
Imajući u vidu odredbe Ustava, dužnosti predsednika Republike i njegovo ponašanje u javnom i službenom životu i to što vrlo često posećuje Patrijarha Srpske pravoslavne...
Zašto Evropska unija (EU) i Sjedinjene Američke Države (SAD) posvećuju veliku pažnju Srbiji, analizira časopis Financial times. ...