Predizborni plakat Socijaldemokratske partije Nemačke, foto: Peščanik.net
Aktuelni izbori za Evropski parlament neće biti svečani događaj za politički mejnstrim. Stranke desno od demohrišćana u Evropskoj narodnoj partiji osvojiće više poslaničkih mesta i uticaja nego ikada pre. Verovatno će biti pobednici u nekoliko zemalja članica EU, uključujući Francusku, Italiju, Mađarsku, Austriju i Holandiju. Očekuje se da će Zeleni i liberali izgubiti mesta. Za posledicu, imaćemo evropski parlament polarizovaniji i fragmentisaniji nego ikada.
Nacionalni politički lideri skloni su da evropske izbore posmatraju kao ratove ćorcima, gde će mnogi biti ranjeni, ali niko ubijen. Međutim, dugoročne posledice ovog pomeranja udesno za sada su nejasne. Da li je uspon desnice strukturni trend ili emocionalna reakcija na ekonomsku nestabilnost u Evropi? Hoće li to pokrenuti antiekstremističku mobilizaciju, kao što se dogodilo u Nemačkoj? Da li će biti uspešna strategija predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen za istovremeno razilaženje i bratimljenje sa strankama desno od njene političke porodice, demohrišćana? Ili će Evropa ubauljati u mnogo mračniji scenario?
Neuspeh Bregzita uticao je na mnoge pripadnike evropske krajnje desnice. Muči ih strah da će pobediti, pa da će biti prinuđeni da ispune svoja radikalna obećanja. Oni su i dalje evroskeptici ili evropesimisti, ali nisu otvoreno antievropski nastrojeni. Uprkos utisku iz nedavnih razgovora Marin Le Pen, liderke francuskog Nacionalnog okupljanja, i desničarske premijerke Italije Đorđe Meloni, oni ne predstavljaju jedinstven blok. Nedavno izbacivanje Alternative za Nemačku (AfD) iz grupacije Identitet i demokratija u Evropskom parlamentu, koje je pokrenula Le Pen, još jedan je pokazatelj koliko je teško strpati sve desničarske radikale na kontinentu pod jedan krov.
Vanredna situacija zbog migracija u početku je podstakla široku podršku krajnjoj desnici. Ali mnogo toga se promenilo od uzavrelih dana krize 2015-16. Mejnstrim stranke su sada vrlo suzdržane oko migrantskih politika, i umesto toga zalažu se za jačanje spoljnih granica. Tamo gde je uspela da se domogne vlasti, krajnja desnica je počela da shvata da su migranti zapravo potrebni Evropi ako želi da sačuva svoju ekonomsku konkurentnost.
Nedavno istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose pokazalo je da glavni efekat ulaska krajnje desnice u vladu u Italiji nije smanjenje broja ilegalnih migranata, već smanjenje zabrinutosti javnosti oko migracija. Krajnja desnica možda nije baš uspešna u zaustavljanju migranata, ali izgleda da je efikasnija od liberala kad biračima treba pomoći da svare promenljivu demografsku stvarnost evropskih društava.
Demografska anksioznost je dominantni sentiment na desnici, ali to nije isto što i prosto neprijateljstvo prema strancima – radije, izvire iz straha od ekonomskih i političkih posledica starenja i smanjenja stanovništva.
Centralni paradoks ovih izbora je, dakle, da migracije nisu pitanje koje izaziva podele kao pre pet ili deset godina. Umesto migracione politike, čini se da rastuća snaga krajnje desnice najviše pogađa evropski zeleni dogovor. Budućnost EU će biti strukturisana sukobom između dve pobune protiv „izumiranja“. Jedan je revolt klimatskih aktivista koji su uplašeni da ćemo, ako radikalno ne promenimo svoje ponašanje, uništiti život na zemlji. Na drugoj strani je pobuna desnice koja veruje u teoriju velike zamene, u strahu da će neuspeh da se nešto hitno preduzme po pitanju migracija i fertiliteta značiti kraj evropskom načinu života. Razlikuju se skoro u svemu osim u osećaju urgencije.
Teško je predvideti posledice evropskih izbora jer će se o obliku i karakteru nove evropske većine odlučivati u dva kruga. Evropljani će glasati u početkom juna; Amerikanci biraju predsednika u novembru. Ishod američkih izbora osetiće se posebno oštro u Evropi.
Pobeda Donalda Trampa će nesumnjivo ohrabriti evropsku desnicu. Ali Tramp nije popularan u Evropi, dok je sposobnost krajnje desnice da utiče na njega minimalna. To će naročito biti slučaj kada se politike Vašingtona o trgovini, Kini ili Natou nađu u suprotnosti sa strateškim interesima Evrope. Krajnja desnica će biti prinuđena da bira između svog ideološkog saveza sa Trampom i rizika da ih kod kuće gledaju kao korisne idiote američkog predsednika. Internacionalizam nikada nije lak, ali internacionalizam nacionalista je posebno težak trik.
Prevela Milica Jovanović
